Ознаке

   БЕЛА ТОПОЛА

Бели се стабло

беле тополе

као костур праисконског сисара.

Под њом труну људи

повешани некад о њено грање.

Тече као што је текла

вода Уна иструнуће и бела топола

као што све труне,

заборав ће пасти на ране,

на сребрне тополине гране

као што на све пада.

Рониће се сузе звезда у Уну

као што се у све воде роне,

на сваку сузу што је овде пала,

на сребрни костур тополе,

на вешала,

на сећања која засад

још понекога боле.

ПРОВИРИ ЧОВЕК ИЗ ШПИЉЕ

Провири човек из шпиље,

нигде зеленила ни румени,

угарака изобиље,

угљенисане звери, угљенисано биље,

црни се згорела ломача

где је шума била,

дечја тела испечене ларве,

не разликује се псећа од људске главе,

расуте гомиле рогова, папака,

опиљци људских и зверињих зуба.

Поцрнела небеска бића :

Месецу напрсло чело,

згорела двојица Влашића,

јаме где су стајале

Велика и Мала кола,

дуге – намртво пребијене гује,

нигде пламичка ни ореола.

Однекуд затрпани стењем

неразговетни се дозиви чују

и још неохлађена

однекуд мирише смола.

      За жир

Бродари ти граде беле лађе,

соколари ти одгајају соколе,

пчеле са сунца доносе ти саће,

злато ти лове рибари у песку,

себар са поља плодове збира,

ловци скупљају рогове јеленске,

преписују ти дијаци јеванђеља,

сликари дарују иконе и фреске,

ковачи кују двери манастира

у кадионици тамњан точи смрека,

златна кандила ти искивају тује, –

за жир ти се једино молим,

жира у шуми под гранама нека,

да му се кад год под зиму нађе,

изгладнели отрок обрадује.

За паству срца

Царе Душане,

тражим помиловање

за трагикомичне гњурце

и водиче

кроз лабиринте срца бескрајне,

за понирање у себе жедне,

за недоследне

због доследности неке тајне,

за вероломне

због верности неке унутарње,

за скромне

због некаквога у себи богатства,

за оне који су само срцу

верна паства.

______________________________________________________________

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ   (1898 – 1993). Песник. Књиге поезије : (….) Ослобођење Цвете Андрић (1945), Песник и завичај (1946), Река поноћница (1948), Отаџбина у првомајској поворци ( 1949), Изабране песме (1950), Отаxбино, ту сам (1951), Борци за здравље ( 1951), Мирис земље (1955), Изабране песме (1958), Заробљеник снова ( 1959), Говори тихо (1961), Сунчеви поданици (1962), Песме (1963), Песме (1964), Тражим помиловање (1964), Песме (1965), Песме (1966), Избор стихова (1967), Десет мојих песама ( 1967), Вратнице (1968), Песме (1968), Песме (1969), На шеснаести рођендан ( 1970), Песме (1970), Песме (1971), Изабране песме (1972), Песме из Норвешке (1976), Немам више времена (1977), Ничија земља (1979)…… „(…) Свих послератних погубних деценија усправније се држала од свих великана, а једна је од оних, готово једина, којој је било довољно што је песник, која се није јагмила о привилегије ни обискивала о рукаве, камоли коме судила, имала   канцеларије, курире и шофере. Запослена код свог језика, за њу није било важнијег звања од звања песника, а од писања песама значајнијега чина. У земљи у којој је мука један дан бити човек, она је то била деведесет и пет година… (…) Десанка Максимовић је најдужа моћ српског језика. Певала је, ни за трен није застала, па ипак, зло није натпевала. Њене последње дане загорчало је зло које се испртило пред нама. Глупост се спрда разумом, свирепост исмева доброту, гар широм света прегрће име њеног народа. Не, она се није уплашила, ни одступила. Пре ће бити да је отишла да учини за свој народ нешто што би једнако она могла, умела и смела. Видео сам је јуче, спремну за пут. Лежала је на одру као искушеница на црквеном поду приликом монашења. Била је лепа, отмена, озарена, права и танка као свећа. Ништа са собом не поносе, до скрштене беле руке и праведна дела своја. Ових тмурних месеци кога год би срела редовно је питала : “ Хоћемо ли се спасти, ми, Срби?“ И као да нико није умео да јој одговори, па се решила да сама оде и пита онога који то једино зна, молећи га да за нас учини оно што мора“. – Матија Бећковић, Из опроштајног говора / Бранковина, 13. фебруар 1993. – Види у : ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ 1898 – 1998, Изложба ВЕК ПЕСНИКИЊЕ, Народна библиотека Србије, Задужбина Десанке максимовић, Београд, мај 1998, стр. 89 – 90 ). Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 712 / 1. 6. 1986 и 800 / 1990. – Избор је проширен у трећем издању.

Advertisements