Ознаке

                       

                           ЗЛАТНА КИША

То што се збило

врло је блиско побачају

где су између сношаја и порођаја

збрисане границе времена

па се све ствари збивају

немогуће истовремено

стање неке чудне слабости

и моћи

и осећам га као

богојављење и као

богохуљење и као

благовести као

улазак нечег непознатог

као сама неизвесност

као свеопшта клонулост

и као свеопшта напетост

као жижа

у којој се пресецају

противуречности

као златна киша

бременита од сперме

божанске

тај час цене

чак и моји пријатељи

који тада осећају (ваљда)

моју снагу

скоро божанску

а са страхом га запажају

моја сестра и моја

жена

јер их подсећа ваљда

на њихове побачаје

и на њихове порођајне

муке

па ме остављају сама

моја се жена повлачи

у неко бременито

двосмислено ћутање

а сестра моја хода на

прстима и несвесно

ми приноси лавор

млаке воде

помало збуњена и

уплашена

правдајући се

уосталом врло наивно и

провидно

да би ми тај лавор с водом

могао бити од користи

ако од вртоглавице почнем

повраћати

или барем да сквасим чело

или ноге да оперем

и можда се из свега тога

родило то чудовиште

(та песма)

зато што његов долазак

није био попраћен ни

муњом ни облигатним

криком материнства или

очинства ни

звездом репатицом

мада је ћутање

било достојно

поштовања

ал дође на свет некаква

чудна наказица

син мој ил отац или

брат близанац ђаво

ће га знати

љигава нека жаба-крастача

клупко змије

слепић гуштер риба

крвава нека гомилица

без очију без лица

пуноглавац

бескрила птица

птица-самоубица

испљувак пола

недоношче крви

наказа ума нимало

слична мени а тако

близак мојој

крви

зачет у мојој

плућној марамици

феномен о коме пишу

медицински часописи

чудовиште што га

чувају на полици у

формалину плод грешне

љубави родоскрвнућа

семе едипово ин статус насценди

кобна грешка непогрешивог

бога чудовиште

самољубља медуза

амеба неслани измућак

самоплод онаније

ембрион агоније хибрид

црне крви и

зеленог биља

(а то је могла бити

судећи по предзнацима

песма над песмама крилата

нике десна рука милоске

венере осмех ђоконде

христос мојсије

богочовек)

а што сам ја крив

што не могу да носим

плод макар божански

184 дана у крви својој у

утроби и

што сам могао друго

него да ту наказу

бацим у WC  и да

повучем воду

као да ништа није

ни било

нисам ваљда луд да је

самољубиво чувам у

тегли у

шпиритусу

(довољан је грех и

ова песма

свака песма)

сестра моја склања лавор

скамењена лица као

да је неки мртвац

у кући жена ми без

речи спрема белу

кошуљу

22. VIII 1961.

 АНАТОМИЈА МИРИСА

Odoratus impedit cogitationem

Св. Бернар

 

ево

од чега је начињена

само једна унца парфема

са звучним именом

од 9500 јасминових

цветова из француске

од 4800 ружа

такође из француске

од осамдесет ружа свирепо уморених

жеђу

у пустињама марока

од цвета једне врсте перунике

која успева искључиво

на плантажама близу фиренце

где су подигнути чудовишни

крематоријуми и где се

користе сунчане пећи

да се из цветова исцеди

признање

најзад од тридесет и пет фабрички

произведених ароматичних

хемикалија

које се ради равнотеже размештају

час на једну час на другу страну

и држе на окупу душе

свих цветова

пристрасних

и међусобно нетрпељивих

1962.

______________________________________________

ДАНИЛО КИШ (1935 – 1989). Прозни писац, есејист. За живота није објавио књигу поезије… – Борислав Пекић (в. КН, 785 / 1. 11. 1989) написао је о Кишу : “ У последњим, за живе видљивим, часовима верни је пријатељ упитао Данила боли ли га што. Да, рекао је. Шта, упитао је пријатељ? ЖИВОТ, одговорио је Данило. У кратком, једноставном, спокојном признању нашег општег пораза, учињеном без наде, али и без очајања, без оптужбе, али с резигнацијом победника, у једино могућој и поштеној дефиницији, признали то или не, људске позиције, био је као у херметичком, непробојном калупу судбине садржан и за увек сачуван цео његов живот. А у том животу, дужем од својих година, као на неистрошивом белег – камену хумане повести сабрана беху и туђа трајања – већ рођених и још нерођених учесника и саучесника света кроз који је Данило прошао као алфијска сенка једне боље могућности, узвишенијег позвања, племенитије сврхе, плодоносних жртава и мирења са спознајом да је бити сен „нечег другог“ у чврстом и окрутном свету нашег привида ризик, али и с утехом да се ризик исплатио. Немогуће се можда и не може постићи. Али за немогућим се може, понекад и мора жудети.(….)“

Српска књижевност је – смрћу Данила Киша, а убрзо и смрћу Пекића, и још неколико писаца последњих неколико година, Попе, доживела тежак ударац, да употребим један израз који једва може да означи оно на шта мислим. Киш је био „мислећи писац“, зато је и представљао „наду“. “ Био је интелектуалац – скептик, зато је и постао писац пар еxелленце“ (Ласло Вегел, ПРЕД ЗИДОМ ДАНИЛА КИША, КР, 352 / 25. 9. 1989). Био је „мистичар светлости, средње – источно – европски луталица, иконограф сваковрсне мањине“.

Предраг Чудић је, исто у КН, написао : „… Данило положен у вечну кућу. Људи се не разилазе јер су изгубили у тим тренуцима сваку представу о протицању, о пролазности – догодило се чудо. Кишова поетика преселила се из његових књига у природу. Киш није био писац особењак, самотњак, учењак, Киш је био и Особен, и Сам, и Учен, његовим одласком његова књижевност није изгубила ништа, али ми смо изгубили великог читача и судију – естету.

Последња три сусрета са Данилом у јулу месецу била су, када се осврнем, пуна знакова (? – нејасно одштампана реч – М. Л.) које нисам умео прозрети и сада ми се враћају као поруке на длану, као грижа савести или проклетство оптимизма. У шетњи, негде преко пута ЛОНДОНА, сусреће младог познаника, новинара М. М. и дотакавши се његове црне кошуље, као да испитује квалитет материјала, каже овако успут : „Што сви носите то црно?“ И… разговор иде даље јер Данило и не очкује одговор. Исте вечери, у „Ступици“ , помало хистерична дама, прича о свој страшној одлуци да… “ Немој ми то причати, само ми немој то причати!“ , прекидао је Данило њене приче са нервозом и ауторитетом човека који је у том тренутку био најпозванији да нешто каже, а није говорио.. Јер он, господствен какав је увек био, није говорио о својим мукама. Када је и говорио о хируршким интервенцијама које га очекују једноставно је цртао ноктом по столу (исто као што је бележио по маргинама књига и рукописа) као да је реч о пукој техници и као да се то тиче неког другог. Осетљив у литератури, он није тражио ону врсту осетљивости других која се може дотаћи његовог мушког достојанства. Био је изгубио, неке од тих вечери, нотес са телефонима. Вртео се по кући,  по сто пута завиривао у исте xепове, обузело га беше велико неспокојство, покушавао се сетити где је све био, како је остављао сако, кад га је последњи пут имао.. Мислио сам чему толика нервоза због обичне случајности, тако сам тада мислио.

„Ако се све збива по строго детерминистичким законима бога – природе, по општем принципу цауса суи, онда нема случајности као објективног феномена, не само у широким свемирским размерама, него чак ни у оним најмањим видовима, као, на пример, када неко остави (заборави?) своју књигу у возу…“

Као човек који је у књижевности бирао само оне најтеже и најдаље циљеве, са непоновљивом, опсесивном преданошћу оном чему тежи, тако је и у својој великој болести показао свима нама који смо били сведоци његових потоњих јада како ваља мрети. Одазивајући се једном пријатељу из Париза страшним Бранковим стихом Данило као да је показао да му је читав живот био литература и да се сви одговори које је тражио управо налазе у њој. А, опет, за оне који су га знали, и са том јавком, Данило је показао да је он господар свог живота и своје смрти, да он даје естетску димензију и коментар свом пресељењу у царство небеско“.

Киша нисам лично познавао. Видео сам га, уживо, можда, само три пута, у животу. Први пут је то било седамдесетих, у Дому омладине Београд, други пут на књижевној трибини у Француској 8, и трећи пут у Сремској улици. Ишао је са неким момком, који је можда био ученик седмог – осмог разреда…

П. Чудић је, постхумно, објавио део сабраних песама Данила Киша : ПЕСМЕ И ПРЕПЕВИ, Београд, Просвета, 1992. Од 19 оригиналних песама које је Чудић уврстио у избор, Киш је за живота објавио 10, неке од њих у најранијој младости. Прву и последњу Кишову објављену песму делио је временски размак од 36 година. Из тога Чудићевог избора, овде су изабране песме које су ми се учиниле много бољим и подстицајнијим од многих других конструктивних српских песника. Као што је Стевана Раичковића „кастрирао“ писац романа „Погледај дом свој , анђеле“ , да постане врхунски прозни писац, тако је и песник Ади, „кастрирао“ Киша, као песника. “ Кад ми је било двадесет година био сам заљубљен као сваки други блесави младић и почео сам писати песме… У Адијевој лирици нашао сам по једну песму за свако своје душевно стање. Помислио сам чему онда да пишем? Зато сам га радије превео “ ( ГОРКИ ТАЛОГ ИСКУСТВА, стр. 242). О својој песми ЂУБРИШТА, Киш је говорио : „Давно, написао сам песму која није била ништа друго до детаљни списак канте за ђубре : резиме целокупног света, најједноставнији од свих резимеа : под остацима сваког предмета постоји прича. А најчешће више волим да именујем предмете него да испричам њихову причу : предмети причају своју причу : остаци у канти за ђубре су разни архелошки слојеви“ ( ГОРКИ ТАЛОГ ИСКУСТВА, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 147. Упоредити ове поетичке редове са Шејкиним САЗВЕЖЂЕМ МАЛИХ СТВАРИ! – О Кишу сам писао опширније поводом једног другог песника, в. мој есеј : (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ, у књ. Метафизика у белом оделу, Београд, 1998, стр. 303 – 305. – В. ч. Књижевност, 2 – 3 / 1990 : Радован Поповић – ДАНИЛО КИШ – њим самим (207 – 226) ,Округли сто о стваралаштву Данила Киша ( 227 – 316) , Б. Копривица : Лудило је детињство, хармонија је, зверска, младићска, глад (265 – 271)…

Види:  http://zlatnirasudenac.wordpress.com/?s=%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE+%D0%9A%D0%B8%D1%88

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/05/danilo-kis/

http://www.nb.rs/about_us/press_release.php?id=2613

http://www.kis.org.rs/

Advertisements