Ознаке

ТРАГОВИ

 

Моје сећање је моја обала. Моја обала сећање кога сам се

опет сетио. Али откуда опет, ако је обала права.

Две ноћи довољне су да пробуде два дана. Два дана одвише

да се посече шума ; избрише из сенке стабло које се току испречило.

Тај понор тоне под снегом који тоне у понору.

Избрисано пре времена, стабло не зна за сећање и хладно прихвата све

што је на њему присутно, отиснуто. Залеђен као

изговор неме, застале речи, изведене из говора сенки, шуме и

дана, тај траг је у овој игри – коју заборав одређује – само присенак

тока одмаклог од ранијег трага ; тока тако далеког да га се обала не

сећа, толико пута понављаног да га ни реч опет не обнавља.

______________________________________________________

ВЛАДИМИР КОПИЦЛ  (1949) . Песник. Књиге поезије : Аер ( 1978), Парафразе пута (1980), Гладни лавови (1985), Вапаји и конструкције (1986), Питање позе (1992)…. –  Овде је уврштена песма објављена у КР,  325 – 326 / 1988.

Advertisements