Ознаке

                                       


СКИЦА НОВЕ ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ

2

  (О квасцу фарисејском – лицемерју)

„Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“.

Доста смо сазнали о Кеопсовој пирамиди,

али временом ћемо сазнати и нове појединости (кад се испита ваздух у херметички затвореним одајама стар четрдесет и шест векова). Радосна је вест да су недавно на обалама Мртвог Мора ископане помаде и парфеми примењивани у доба цара Нерона и царице Клеопатре. Мумије откривају, не само заборављену историју, већ бацају и друкчију светлост на пирамиде и маузолеје. Папирусе, писма, тестаменте и архивску грађу појеле су ватре, влага, мишеви и варвари.

Они којима је потребан пад, потпун пад, да се суоче са собом и својом улогом, истином, који у старости пишу мемоаре, призивајући будућност, као коначног судију, у великој су заблуди. Јер будућност је одавно прошла, што може многи човек осетити ако се осврне мало уназад и прочепрка.

Не подносим мемоаре због глачања и фризирања. Треба рећи с а д а, сада,  све оно најгнусније, док су још живи они двоношци, саучесници, дворски ласкавци и уљези, који су упорније од даброва дизали уставе и страшне јазове душе, јазове који су задржавали огромну количину енергије. Уставе нису ништа друго до мастодонстка брана без испуста, створена да заустави енергију, да буде разваљена и да провалу учини страховитијом, не и потпуном попут потопа. Увек неко преживи и преостане да исприча оно што је запамтио…

Мемоари, ако су писани искрено и са извесним амбицијама, заслужују нашу пажњу и због ситница које заобилазе уxбеници историје. Дворска историја сувише је контраверзна да би се њоме само бавили дворски историчари. Већина дворана Јелисавете  И Петровне веровала је да царица уздише у својим одајама јер трпи снажне болове ноћу…

Случај Пола Луја Куријеа наводи на поређење да је савршени злочин сличан великом уметничком делу : као што се не види рука уметника, тако су невидљиве и руке које су опране у Куријеовој крви. Курије је нађен у шуми на његовом имању смрскане главе. Веровало се и тврдило да су га убили љубавници његове раскалашне жене, али они су ослобођени у недостатку доказа. Бескрајно развлачење службеног поступка никада се није завршило, већ је просто прекинуто – случај је одложен  ад ацта. Курије је убијен по налогу његових најљућих политичких противника. Злочин никада није расветљен до краја, а убице измакоше правди.

Постојали су добри и рђави грађани у Француској 1815. године, као што су сличне поделе постојале и другде, и после. Курије је знао да за управљање државом принцу, краљу или владару  (то показује Једноставна беседа Пола Луја Куријеа, из Ла Шавонијере, члановима општинског савета у Верецу, округ Ендр и Лоара, поводом једне уплате коју је предложио Њ. Е. министар унутрашњих послова ради куповине дворца ШАМБОР) не требају замкови, већ наклоност поданика, јер без ње нема круне која није тешка…

Прогањају ме нерасветљене смрти.  Убијени су видели лица својих xелата и имали би штошта да нам испричају. То је једна иста прича која се понавља у другим местима, и временима, с другим људима, другим средствима. Они који трагају за Истином, крећу на пут са сумњом уместо штапа и завежљаја, иако сумња слаби апетит. Иду за оним што је у мраку речено, што на ухо шаптаху у одајама. Не боје се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Тешко онима који товаре на људе бремена тешка за ношење, који ниједним прстом својим неће да се прихвате бремена. Тешко онима који зидају гробнице пророцима, побијеним по налогу њихових очева или слугу. Тешко онима што су као неприметни гробови, и људи по њима одозго газе а не знају.

Успели преврати не успевају баш у трговини, не могу се упоредити са рафовима у дућанима. Не попуњавају се новом, квалитетнијом робом, већ флексибилнијим идеолозима…

3

    ( Вашар на отпаду)

Разбио сам шољу сасвим случајно, мислећи на нешто друго, али да сам је и намерно разбио, шоља би надживела себе, као повеља узидана у темељ цркве, или опеке којима су робови зидали римска војна утврђења. Разбио сам шољу која је давала извесну наду кад је била пуна црног напитка : удружена са дуваном пружала је варљиви осећај близине границе, границе – чега? Има једна граница којој тежим, али никако да пређем преко ње, јер рампа је спуштена…

С ове стране је вашар који је отпочео одавно. Велика је понуда старих калупа, бенгалских ватри, шкарта, циркуских вратоломија, ужади, мишомора и јефтиних песама. Испод руке нуде бодеже, бомбе, динамит и револвере с пригушивачима. Загледам ћосаве и брадате, заобилазим оболеле од ендемског сифилиса, из њихових рана капље гној, као растопљен восак. Брадати продају књиге нагореле, спашене од ломача. Ћосави хватају сваку реч – куда журе са толиким узнемирујућим речима? У неки подрум, на вашар варвара? Све што је подигнуто високо стоји на

стакленим ногама. Не треба много снаге и енергије за оно што је већ склоно паду.

Идем даље, да не гледам рушење,

јер сам преосетљив на јауке и жртве.

На ванредна издања новина и крупне наслове, на одлуке и закључке и понављања. Детелина и препелице у пољу предвече, озон и она која радо мути у вечерњој измаглици, више су по мојој мери.

Титра грудима долазећи, познао сам је по кораку, и по штрумфлама које скида седећи наспрам мене, између две штрумфле има она трећа због које брзо заборавим на вашар и на све оно лоше од изласка до заласка сунца. Кад нежно навуче штрумфлу до краја и зажмури, између два грчевита пољупца, све постане друкчије. Кад заустави дах, кад одгоди насладу…

Увек неко може да наиђе, у најнезгоднијем тренутку. У односу на шуму, она је бела као снег. Не бојим се легија и коњице, мачева и тојага – једино се могу предати дигнутим ногама. Генерали су победили, али каплари и водници су на потезу. Вашар ће се узмувати кад се нико томе не нада.

Империју ће распарчати сподобе.

Варвари ће одиграти улогу коју нико не може порећи. Помогла им је империја,

јер се предуго, као бубашвабе, хранила бајатим хлебом. Да ово нису само бојазни без основа, потврђује крња историја света.

Империја се осипа тамо где су границе најслабије. Тамо где је конац најтањи.

Вашар је почетак распадања, на шта упозорава паун, везали су га врпцом као квочку за точкове запрежних кола …

4

    (Приче)

Супрасна је империја, прошлост и садашњост, велика је то крмача која ће појести део свога окота. Ево, почео сам објављивање властитог неспокојства.

Исус је у причама говорио људима, уска су врата и тесан пут што воде у праве приче, и мало их је који га налазе. Саблазни су део мога детињства, живота. Они који ме саблазнише не одсекоше руке своје, не порекоше речи своје. Цариници и курве пре ће ући у царство небеско од садукеја и фарисеја. И од оних чији је живот потрошен на устукнућа, оклевања и ћутање. Супрасно је све што ме окружује, куће, улице, штампа, хронике, традиција и подруми, поткровља и ветар, ледине, парохије,

бунарска уста , чак и узалудност.

Видим ровове, те дубоке бразде у које заоравају крупно и крваво семе. Чији су плодови крупни и горки,као грејпфрут. Видим и дединог ждрепца и знам да је баш његов по једном белом кругу око ребара. Зашто му је за реп свезан глогов грм?

Зашто се пропиње?

Устајем, можда да га смирим, и у истом трену треште рафали. Ждребац се премеће у грмље. Пун сам куршума, као врећа шљунка. Погођен сам, али узалуд.

Смрт је спустила са неба лестве и ја се уз њих пењем, како бих се лакше винуо у седло дединог ждрепца, у врхове дрвећа.

Узалуд није узалуд. Ево ме пред великом зградом са округлим прозорима, сусрећем се са члановима моје изумрле фамилије…

То је он – Родоначелник, човек који се није уплашио судбине.

И који није, чинило се, марио за будућност.

Иза велова је много тога што се са њим догађало између 1901 – 1913. године.

Процурело је нешто о његовим љубавним и пословним излетима на релацији  Текија – Зајечар – Неготин , где га је вукла чежња према завичају његових предака. Вашари су били његово радно место, преглед и лечење бобичавих свиња, кафане и узде.

Била је субота, октобарска, 1914. године, када се враћао из среске вароши. Све могу замислити, поља непожњевена, вране и јабланове,  кафану Франца Сајтера,  коње који јуре као да их је обузео ветар, Њега како пева, можда самом себи, можда је наслутио блиску пропаст? Коњи су нагло скренули са друма и кола су заједно са Њим пропала у јендек пун мутне водурине. Напрасна смрт је бацила у засенак све друго, сва нагађања, све поруке и све речи које приличе тестаменту. Није имао да поручи ништа ни жени ни сину јединцу. Будућност је препустио потомцима. Мени – ја стојим на бедему друма и не пада ми на памет да потрчим низ бедем и покушам да га отргнем од судбине. Као у мучном сну, видим како штрчи из водурине, видим његова крупна леђа, не и лице јер га је загњурио, као жедни дивљи голубови, и пије оно бескрајно и непознато.

Његова жеђ је била застрашујућа;

кишило је над багремарима и путељком који је водио према гробљу, спровод је у савршеном реду споро милео као кишна глиста. Судбина и смрт никако нису могле да се уклопе у амбиције фамилије и будућности.

Иако се чинило да би све било друкчије да је поживео дуже и умро природном смрћу као његови вршњаци, ипак је он био срећан човек,

ОСНИВАЧ ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ , сведок првог лета цепелина и почетка масовне производње Фордовог аутомобила модел Т.

Понео је са собом на онај свет најузбудљивије ненаписане мемоаре, голицаве епизоде лепотана и поверљивог човека једног будућег краља. Умро је напречац, пре катастрофе и трагедије, и није имао времена, као неки, који су постали богати и (све)моћни , да окружи себе свим дрангулијама које су им мањкале у детињству, а пре свега лошим узорима и сумњивим укусом. Имао је жену која му је заповедала тиме што га је слушала.

Оставио нам је у наслеђе, поред алата прегледача бобичавих свиња, и опасан занат поткопавања личних режима…

Супрасно је и НАСЛЕЂЕ, родослов и Шумски закон , чак и венци паприке што висе испод стреје, као почетком ХХ века. Неко понавља да ће их склонити и однети на ђубриште. (Тај је недоследан и оклевало, мада у пуној корпи јаја одмах препозна – мућак! И да би ме уверио, разлупа га испод мога носа. Гушимо се у неиздржљивом смраду, горем од лоше одржаваних свињаца, и скоро постајемо истомишљеници. Док банда упорно вежба у хладовини порте. То је громогласни оркестар који нема никакве везе са Службом Божјом. Оркестар којим диригује човек који не уме да свира ни на багремовом листу, ни на гајдама, ни на фрули. То су „музичари“ који лупају у канте, као кад сељаци гоне дивље свиње из кукуруза у брдима. Јежимо се од те свирке. У којој је најнежнији иснтрумент бубањ. Гушимо се од банде као пред отвореним вратима пушнице. Одступница нам је мрачна и тесна, као трап. Светлост једва допире одозго кроз пећински оxак. Музика банде клокоће као поток после пролећног пљуска, има довољно влаге, која је нагризла гвожђе. Рђа се шири од ногу навише и почиње да једе и амбис и приче натруковане неважним појединостима, клице кромпира и таму из које, изгледа, нема излаза.)

Желим да пишем писмо – иако се то противи здравом разуму – онима на Оном Свету. Питања која искрсавају после несреће има много више од одговора. (Евентуалним одговорима може се ставити барем неколико приговора!)

        БАЛКАНСКИ СИНДРОМ

1

   ( Бестрагија )

Мастиљав сан не појашњава природу. Не замлаћивати се појашњавањима: Убудуће се могу ослонити на имена и презимена, ту је све коначно.

Јесте ли чули причу о кучки која се преметнула у лисицу?

У јабучару кучка под најстаријом зуквачом брлог начинила, да се окоти. Власник је открио и појурио мотком. Успео је да јој пребије задње ноге. Кучка је умакла и склонила се у јазавичју јазбину. Тамо се и окотила. Поломљених ногу ноћу се довлачила до живинарника, клала кокошке и носила их, штенцима. Перје је омамило лисице, па се и оне населише унутра. Нико није видео и не уме описати како је подељена јазбина и какав је склопљен савез. Штенци су престали да сисају. Кучка их је снабдевала прекланом пиладијом, кокошкама дропљама и понеким певцем. Наравно, ловци први открише јазбину. И запалише ватру на улазу у јазбину, оног дана када су лисице изашле у лов. Дим је увирао у утробу земље, из које се чуло завијање. Али ништа не истрча из јазбине на наперене ловачке двоцевке. Ископаше ловци ашовима јазбину. И нађоше угушене димом непомичне кучку и кучиће. Тад довикну један – Лисица!

– Не, ово је кучка ! рече други.

Изби свађа око установљавања истине.

Везаше их за задње ноге и понесоше низбрдо кроз малињаке црвене и крте.

У селу је најстарији ловац пресудио : Лисица!

Кучку су одрали Цигани, знајући да деру кучку а не лисицу. Небо се натмурило кад су завршили драње, као да се приближава смак света…

Какво би то могло бити приповедање –

наставити причу о уморним ловцима задовољним исходом лова. Цевчили су дудињару ракију и кашљали као што кашље метиљава овца уверени да су истребили лисице у свом крају.

Наредна ноћ их разувери : у свитање открише перје и крв у живинарницима, много откинутих глава, црвене кресте певаца. Устукнули су као пред чудом, као пред чинима.

Никада ловци не могу истребити све штеточине и лисице.

Шта рећи о новим покушајима ловаца?

Лисице су увек налазиле начина да измакну. Ни најбољи пси им нису могли ући у траг. Кобац је с висине пратио кретање лисица, али њега ловци нису питали за савет.

Пустили су коња, бељег од чаршава болничког, да иде сам на испашу, брдима и брложинама. Очи су коњске тамне као сомот. Влажне.

Пропланци су бадемасти, осушили се борови и скршени леже налик на балване које је избацила поплава. И коњ је полако одмицао уз међе и постајао све ситнији. Међе су налик на степенице степеништа гледаног одоздо. Траве није било у изобиљу. И коњ је пасао и одмицао.

Приближавао се њивицама са овсом, и маковима. Улазио је у бестрагију пасући.

Разуме се, коњ није ни слутио какву моћ има трава коју је пасао. Она га је опијала, и он је заборавио одакле је кренуо и где треба да се заустави, рзао је и летео, xилитао се и њиштао као да је у њега ушао врели летњи ветар, ветар који пали крв и гони напред, напред…

4

  ( Преношење моштију )

Верујем да бих, када би ми поверили да направим инвентар преношења моштију кнеза Лазара, био довољно луд да се тог посла прихватим. Векови су као сита и решета просејали довољно ствари и неоходно сачували за себе. Прошлост је осакаћена, обезглављена, као Јован Крститељ и као кнез Лазар.

Лазар је пошао у бој, као вожд, не као војсковође које командују из позадине и чекају на исход без огреботине. После пресудне битке, Лазар није пребројавао мртве непријатеље, није наплаћивао победу. Имао је преча посла.

Обретеније главе кнеза Лазара чини се да је чудо, које је народ измислио, или калуђери, у сваком случају у вези је са слободом, Богом и његовим намерама.

Не пораз, слобода је судбина Срба од Косова до Раванице. Од Лаба и Ситнице до Сент Андреје и Росије нисмо се огрејали на истој ватри.

Чувари Лазаревих моштију, од првог до последњег, нису писали мемоаре. Не беху ни грифони ни лавови. (…)

Једина ствар којој су кроз векове остали верни  Срби на челу са својим истинским Вождом јесу бдења, служба поразу и слобода. Читава би књига била потребна да до танчина опише линију која повезује места до којих су стигле мошти, које су имале чудесну моћ и невидљиву погонску снагу.Када се Кнез врати у свој дом, под Кучај планином, у гробну задужбину коју је саградио о свом трошку и о своме хлебу за своју душу, онда ће и прошлост почети да превире као вино.

Нестаће слаткоће и киселине…

 ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Његово је име ускрсло из тамног вилајета.

Пробило се из помрчине до нас. Предстоје нам дани

покрштавања, јер су у родовнику измешана имена

и у свет су отишле златне плочице,   изгравиране –

то што је  на њима написано наша је судбина.

Населили су планине, отад их има свуда,

испред зграда и фасада у океру,

сенке дежурају даноноћно.

Остало им је у аманет да дивове,

што беху сити парничења,

дочекују кубурама, чак и онда кад заиста то није било

потребно, јер све је отето давно.

Зар уистину брзо остарисмо? Оца су дељали,

али се он није предавао. Ни онда када су га из дана у дан

пресађивали пред нашим очима,

увек другачије и безобзирније.

Ја нисам рођен да опраштам и знам да има времена

да се закуцају ексери у ноге и руке,

да се излију тешки маљеви за срамоту

која се изродила, и која је поново скотна.

Оснивач подземне престонице

омеђио је путеве, границе, обележио раскрснице,

а онда је отишао на вашар, уживајући што му

кафански поестиоци указују поштовање,

и не само то, они му кличу

под гранама са којих висе махуне багрема.

– – – – – – – – – – –

Родоначелник непогода и вихора

приређивао је гозбе. Ту се пију вина из забрана

који окопава легија.

Та војска је покупљена са дворова и из логора,

из јазбина, у које ја залазио свакојаки свет.

Браћа и стричеви, поверљиви чаробњаци,

брачни парови сикћу

у међусобним оптуживањима,

у кухињи се припрема посебна храна,

бајата додуше, с почетка века,

прављена по рецепту тврдоглаве дружине

која је ишпартала Европу уздуж и попреко,

на пругама припремајући саботаже,

кријумчарећи штапине динамита

у мртвачким ковчезима, под заклетвом.

Сад смо се прибрали, зар? Знамо ли које је време?

Зар Оснивач подземне престонице

није свуда и свагда, и у сновима?

Зар нам се од његовог смешка савест не близни?

Чије су сузе натопиле прагове,

које је Оснивач измамио

драгуљима из ризница опљачканих предачких капела,

облепљених прогласима, крупним словима:

„ГОЗБА ТЕК ДОЛАЗИ!“

Пробудите се у потпалубљу, ви куси,

којима саопштише победу кроз левак,

иако сте је видели и запамтили другачије,

набавите мастило – најмоћније оружје,

пишите, отписујте на све четири стране

младожењама заваљеним у струњачама

тзв.  демократија. Пишите, иако њима није

стало до писања. Не занимају их доброчинства.

Уништавају сведочанства. Њима је једино

стало до курвања и времена која допуштају изругивања!

Везали су вам мараме преко очију

и водали вас као слепце, дубоко под змељом

где су робови, некадашњи непријатељи,

уместо ликвидације по кратком поступку

претварани постепено у кртице.

Што сте видели, зар да сахраните у себи?

Не искаљујте се на женама! Јер жене и мајке

нису варале из задовољства, немоћне

пред коњима добро ухрањеним који су их раскречили,

како би предводници компликовани и без укуса,

олакшали своја муда, и наставили на миру да планирају

таква чуда која ће засенити, променити будућност.

Тела мајки су  створила лесу,

ето какве смо имали заштитнике,

пред најездом шумске веронауке и јунака!

Децу су сачувале у дрвеним коритима

испуњеним сеном и хајдучком травом,

преживљавајући израстање првих зубића,

ноћу их криле под губерима, као квочке пилиће.

Кад одрасту – надале се – да зајашу

остарелог Тодора, тодорце.

Оснивач подземне престонице

полио је нечистом водом старе народе,

од које се још увек нису опрали,

претворио их у дресиране прасиће,

у верна псета која лају на очеве.

Даровао им је туце свилених кошуља,

да гасе пожар који је тињао чак и онда

када се чинило да је угашен.

Ветеране је наградио по угледу

на паше отоманске империје.

Свезавши им језике у Гордијев чвор.

Припростим пастирима,

са маном у глави од рођења,

понудио је да се пењу

сигурним степеништем хијерархије.

Што му је више расла моћ, све више се бојао.

Колико се бојао у почетку, сведоче јаме пуне

људских  костура, где се ноћима стрељало

уз урлик и ратну падавицу.

Спелеолози су открили слој људских костију

дебљи од стотину метара!

Подземну престоницу грађену деценијама

открио је Случај Комедијант.

Он није управљао земљом

већ бродом који тоне,

и отуда психологија пацова.

Највеће заврзламе

справљене су у радионицама превртљивих Латина,

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Смерним Латинима ништа не претиче.

Њихова је лаж твоја снага.

Они не трпе Жидове, способне и одличне мужеве,

јер су неуморни док наумљено не истерају до краја.

Златни дом цара Нерона

дигнут на паљевинама рима,

из зависти су други цареви порушили

и засули земљом : нису знали да има и подземни део.

Нерон је створио подземни дворац,

а Оснивач подземну престоницу!

Чим пригусти да шмугне као пацовчина

у кртичији лавиринт чији је улаз

вешто маскиран каменом громадом!

Да у тами тамног вилајета

сазове тамну скупштину.

Скупштина се држи под звездама

и облаци је у невреме заклањају

од злотвора. Знао је то наш патријарх

који се појавио у вуненој хаљини

и најурио крокодиле у римске мочваре,

где се од дволичности

увек може направити добро седло!

ЕВРОПА

* * *

( Миодрагу Павловићу)

 

Размишљајући о том случају, о девојци Европи, коју је нека друга

жена, не – Азија, обухватила као плен својим снажним рукама и

повукла за

собом – чини ми се да је мало оних који су се позабавили тим сном,

који је можда наговештавао будућност. У сваком случају, ти чудни

снови који су уплашили Европу, док је у родитељској кући спавала

слатко и безбрижно, били су нешто сасвим природно, јер необична

чежња у девојкама буја као сок у наранџама.

Врховним боговима, наравно и Зевсу, није дато да могу да залуде

невино девојачко срце, зато смишљају препредена лукавства. Зевс се

претворио у бика, дивног, са набреклим мишићима на врату, рогова

складних и малих, боје златножуте. На челу је имао сребрнобелу пегу

налик на повијене рогове младог месеца, а модрикасте очи, блиставе од

пожуде, колутале су му у глави. Завођење и отмица Европе, уверљива

је прича која се понавља у случају већине шипарица.

Веома стара прича као да се догодила јуче, јер и данас шипарице

почињу тако, вину се на животињу с жељом да се провеселе. Кад бик

скочи у амбис, и кад осете пространство мора, десном се руком

припијају за рог бика, а левом се држе за његов мишићав врат. При

том преплашено скупе ноге. Та безнадежна усамљеност, то је оно што

тера Европу на скупљање ногу, на пристанак, и тако прерушени бог

постиже што је желео…

Европа је изабрала тужну судбину. Није имала довољно храбрости да умре,

да скочи у бурне таласе. Дакле, прихватила је трку насилног одрастања и

постала земаљска наложница врховног бога. Размрскала је рогове

морског бика, али против прошлости и растрзаности није могла много.

Покушала је да се утеши, да заборави али ни заборав, није штедео.

Биле су потребне горе ствари

које ће потиснути оно болно. Продор ислама,

покољи, верски ратови, инквизиција, проналазак топова и барута,

откриће других континената и колонија,

једрењака и пароброда, локомотиве и фабрика,

буне и подметање пожара, набијање на колац,

масакри и претварање милиона људи у пепео,

расап, ђаво и привиђење, лаж и идоли,

катастрофе и материјал који је дебљи од

завеса и добро скрива од грла до тла

осетљиво тело. Све је било добро што постискује

истину, чак и дело које је осуђено да лежи

у мраку, забрањено, у прашини архива, на неодређено време.

Не посећујем више библиотеке и архиве, тамо

је одувек противпожарна заштита неадекватна,

лица библиотекара и архивара су као брадавица,

књиге и извештаји до којих ми је стало још

увек се не издају, или су затурени. Из књига

које могу да листам не могу да препознам прошлост.

Русаље из Дубоке, источна Србија, и други пагански

обреди, мистерије, вршњаци девојачке чежње Европе,

као посебан облик памћења, више мени говоре

о материнском осмеху оне друге жене која је

пошла у сусрет Европи и силом је повела…

* * *

ЉУБАВ ТРАЖИ БЛИЗИНУ. А ја темеље, темеље

Старе Европе, или копање нових темеља, Свезначења.

Јер, ја не волим разграђивање. Ја сам за коренитије

одстрањивање болесног ткива.

Не приказује се важност појединих догађаја

подједнако јасно свима. Ноћ је била светлија

од козје длаке. Сви су спавали у кући испод

планине Ртањ чврстим сном.

Можда то беше одмах иза поноћи?

Спавао сам у једној од соба сам и само што сам

заспао зачух куцање о прозор.

Видео сам две сенке.

По ког су дошли? Ноћ нема сведока.

Пси су залајали, а затим почели да цвиле.

Верујем да све ово може послужити

као грађа за роман, који ће написати

неко други. Мени је добродошло као увод

у причу о крчми чија су улазна врата,

свеже офарбана, налик на креденац.

Моји прозори су на спрату : одатле се

пружа поглед на исто и савез развученији

од магле. Администрација будућности

биће створена по угледу на Божју,

а Божје Књиговосдтво је теже од

земаљског, јер је дупло.

Не причам причу о Србима као о

демонтираним гранатама – ја сам наслеђе

те приче.

Осмотрио сам около да некога нема

у близини и тад сам спазио земљу

црвену и неке рупе обрасле травуљином.

Видео сам жену у црнини са лицем

бељим од алабастера. Са дететом у наручју.

Ишла је према мени опасана каишем о коме

је висио велики катанац са кључевима

који су звецкали. Приђе ми и рече :

„Видео си, сад знаш!“ Знам, рекох.

„Ако откријеш тајну, оде глава!“

Оно дете у наручју рече : „Лаже те, човече!“

Жена у црнини се наљути и тресну дете

о земљу. Оно се претвори у жабу и поче

да скаче. Затим се жена прибра и рече ми :

„Видиш ове рупе?“ Видим.

„И други су ту копали, јер су веровали да ће

да нађу. Ту је о н о . Твоја судбина је

да знаш где је т о , али не копај!“

После ових речи засени ме светлост,

на месту где је стајала жена у црнини

титрало је Сунце…

10. јун 1989. – 27. децембар 1993.

         У ВАГОНУ РОЗАНОВА

ПРИЗИВАО сам воду мутну, пенушаву и чуо лелек у магли

на оној другој страни где се уздиже брег и гробље. Дувала је кроз

мене промаја, јер сам отворио све прозоре. Чинило ми се да сам

најусамљенији. Умочио сам перо у мастило и застао само

тренутак. Грудима ми прође дрхтај. Обележити папир

представљало је одлучујући чин. Крупним, незграпним словима ја

написах :

У ВАГОНУ РОЗАНОВА

Затим сам се завалио у столицу. Обузело ме је осећање

потпуне беспомоћности. ЗА КОГА, одједном ме обузе питање, ЗА

КОГА ЈА СВЕ ОВО ПОЧИЊЕМ? ЗА БУДУЋНОСТ, ЗА

НЕРОЂЕНЕ? Први пут сам постао свестан величине онога што

сам отпочео. Знао сам да је немогуће саобраћати са будућношћу.

Чак ако будућност буде личила на садашњост, нико ме неће чути.

А ако се буде разликовала од ње, моја ће мука остати несхваћена.

И тако сам дуго и тупо гледао у папир. Беше чудно што сам

изгубио не само моћ да се изразим него што сам заборављао и оно

што сам недавно видео. РОСНУ ПАПРАТ. БУЈНУ. Писати је

лако, веровах, као што папрат прогута шуму. За ово сам се

припремао годинама, ни у једном тренутку није ми падало на

памет да би ми било потребно ишта друго осим храбрости. А време

је пролазило и моја је глава била празна као коверат. Ја нисам

примећивао ништа до белину странице испред носа, поплаву

тишине. Нисам постављао себи питања колико је сати; чуло се

звиждање возова које је одјекивало час ближе, час даље, ноћ је

истицала размаке, размаци сећања, помислио сам на све оно што

сам прећутао и сакрио чак и од себе, и угледао ВАГОН

РОЗАНОВА. И пошто сам до недавно путовао углавном у брзим

возовима који су то само по цени подвоза, одлучих да пређем у

ВАГОН РОЗАНОВА…

Ушао сам, дакле, у ВАГОН РОЗАНОВА, као у какву

подморницу и учинило ми се да никад више нећу да изиђем. А

ВАГОН беше скоро полупразан. Ако не рачунамо Розанова – то

црвено лице, скоро ружно. И косу – боје ватре и накострешену,

АЛИ НЕ КАО ПЛЕМЕНИТИ „ЈЕЖ“ (МУШКА НАРАВ) , ВЕЋ

КАО НЕКИ УСКОВИТЛАНИ ТАЛАС, ПОТПУНО

БЕСМИСЛЕНО… Лепота тог лица зрачила је из погледа и

осмеха. Розанов се осмехивао некоме (или нечему) у

даљини…Сасвим неочекивано и као за себе, почео је да прича о

верности Богу, од свега сам разабрао неколико речи ( “ И само ћу

плакати над собом“. И ја заплаках. Гушио сам се мислећи на све

оно што нас је снашло и што тек предстоји. СУДБИНА ЧУВА

ОНЕ КОЈЕ ЛИШАВА СЛАВЕ! рече Розанов. И почех да пишем,

преплављен прошлошћу. Ја нисам чувао прошлост, други су је

сачували за мене, а кад не буде било оних које понекад сусрећем,

особа са неизлечивом чежњом која се преображава у болест једног

новог почетка, вратићу се прошлости…

Моји синови су они који ће писати после мене о оним стварима

за које ја нисам имао довољно смелости…

37.Washingtonst.Њасхингтон st..

Concord

New Hampshire03301

U. S.А.

____________________________________________________________

Александар Лукић (1957 –      ).  Видети више о овом песнику:  http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

http://bezdanaumetnost.blogspot.com/

Advertisements