Ознаке

 

 

                                ПЕСМА ИЗ ПОШТАНСКОГ САНДУЧЕТА

 

Нема више архипелага, ни смирујућег птичијег цвркута,

Богови винограде не походе, ни Диотиме нема.

Оче мој,

куда се сакрити?

Да ли песнички становати међу писмима,

неплаћеним рачунима, позивницама за књижевне вечери

и позоришне представе.

и тек понекад се јавити

хартијом оплођеном најсрамнијим псовкама апсурда,

без адресе, имена примаоца, без поштанског броја.

Без потписа.

Оче!

Ноктима стружем наслаге хипохондрије,

палчевима притискам несаницу,

навикавам се на самоћу и глупо упорне радозналце

који сатима звоне очекујући да се појавим

блед и надувен од сна.

„Погледај колико се поште накупило,

сигурно је на путу…“

Оче мој,

не наведи ме на искушење

да пљунем у чело онима што вире

у поштанско сандуче.

Адам је свакој животињи наденуо име,

али како да ја назовем звер што плете мрежу

између моје сенке и мене,

између мене и зида,

између сенке и зида.

Звер ми говори да ћу постати

чађава икона на згаришту.

Нема више птичијег цвркута,

нема винограда,

Диотиме нема.

Нема архипелага одакле бих речима апостола – воајера

објавио тачно време апокалипсе.

 

УТВАРЕ

 

На одсечан знак престаје промукла песма :

последњи тон звецка у букету кристала.

Тишина је пуна свечаног струјања. Утваре су

стварније од људи, од њихових речи :

љубави нема, постоји само замена за љубав.

Чега се сећам? Своје себичности. Твоје силуете

ишчезле у пламену новогодишње свеће.

Грознице у којој сам слушао стихове из ове књиге.

Анђео је шапутао. Са раштимованог клавира огласио се

рондо. Све је, признајем, понављање : оловно доба,

чудовиште из Лох Неса, хици у потиљак, шаховске

енигме у новинама, прозори без завеса, ледене очи

без капака. Неће бити суза, јецаја, грча : ко заспи,

усниће степениште. Мени остају речи, речи, речи.

___________________________________________________________

Саша Јеленковић (1964. –   ). Књиге поезије: Непријатна геометрија (1992 ), Оно што остаје (1993 ) , Херувимске тајне (1994)…

Advertisements