Ознаке

ПРИРОДА ШКОРПИЈЕ,

ПРИРОДА ПИСАЊА

 

Виолончело се дави сред мртвих ружа.

Дани су мирна нога чапље у азуру –

брзо пролазе и не остављају за собом потпис.

Самоћа истетовирана на дну бунара

нежно ме подиже. Нема Она име, нема

и њене руке светлије су од сенки.

Поезија је пчелица, златна и лепа.

Када ме убоде, на оток метнем хладно

сечиво ножа и буде ми добро. Преживим

своју смрт и поделим је са властелом

белих рада и лала.

А текстови бујају попут веспи на улицама

 

Рима. Песници су мени потребни

као изумрле чезе, као палме, уосталом.

То је тако.

Ако то довољно чврсто желиш,

свет наједном може постати икона,

кавез за птице, дабоме и поље булки,

крв сама за себе.

 

                              СКАСКА О САМОУБИЦАМА

 

Све је прочитано

и пре него што је написано :

пре Богова, самоубице су већ биле ту!

Како су само смерни ти преци бескраја,

ништа на силу не чине,

као кад се руше мостови

у нескривену светлост падају,

тешко да ће то разумети мудраци.

Попут оргазма и самоубијање

најпрорачунатији је чин у васиони.

Разумем самоубице, иако су, могуће,

криво поставили ствар :

као бивше, бесне љубавнице, они одлазе,

остављајући нас међу сабласним

гласовима.

__________________________________________________________

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ ( 1960. – ). Песник, прозни писац, есејист. Књиге поезије : Еухаристија ( 1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Дубока тишина (избор, 1996). Песник тзв. новог мистицизма, плодотворан и доста прецењен, овде је представљен са три песме. Друга и трећа песма овде уврштена прештампавају се овде онако како су објављене у КН, 968 – 970 / 15. 2 – 15. 3. 1998, и „Политици“, субота, 4. јул 1998.

Advertisements