Ознаке

 

 

УГОДИ РАЗНЕЖЕНОМ ЉУДСТВУ

 

Мајсторе што оправљао си тамнице

Прозоре, врата, кишобране, славине

Начето гвожђе куповао и продавао

Тешку вуну, перје за јастуке

Иконе, намештај, труле књиге

Крпио шерпе и лонце –

Пусти из боце старе демоне,

Угоди разнеженом људству.

 

ДЕТИЊСТВО

 

Кућа без бува. Тужни тавани.

Снови из књига у сандуцима.

Из каиша, ногу столица и фотеља.

Ваше су сенке чисте.

У њима је све :

Дрворед, река, киша.

 

HERE OPEN

 

Када је Рагнарок коначно стигао,

HERE OPEN,

Богови већ нису били ту.

Залуд вам новине.

Иза њих осташе

Мрве и огризине, кост и дим,

Све што јавност не занима.

 

ЗНАЦИ, ОМЧЕ

 

Жале што нема спаса у трпљењу, простора у мирису, ноћи која мало

говори.

Долази дан. Стрепе : да ли га залужујемо?

Долази понор, вапију, ваља два обла о…

Тигар је крволочје, мршава свиња похота, реп нечастиви.

Знаци, омче. Запретени у зифтаном слоју.

Испитују их љубитељи горких уживања, случајни алхемичари,

лажни кабалисти. Делитељи

сопствене судбине.

 

ПЛЕН КОЈИ СЕ ОПИРЕ

 

Нагнули су се над понор и замислили да је он душа.

Представљали су је као прелепу голубицу.

Плен који се не опире већ дичи питомом ћуди.

Добро је блиско – мишљаху несвесни заблуде.

Једна кап, чак и најмајушнија, доживљавала се као непремашиво

обиље.

*

Дух се одевао, уметност је коштала, њен мирис се справљао у

бочицама вештих.

Тако гласи опис једног минулог времена.

*

Свет су представљали као творевину савршених машина. Гоњени

властитим жаром нису приметили како њихове приче постају све

неуверљивије.

То се, с временом, рђа нахватала по полугама и завртњима некад

блиставих механизама.

 

КОНАЧНИ КРУГ

 

Читам с дланова :

век ће бити предуг.

Људи се растају,

мирују ствари.

По трговима се већ прича

ко ће изгубити, ко ли добити.

Архимеде, остављај Сиракузу!

Једаред заиста буди мудар.

Истиче песак и војник пристиже.

Мачем ће нацртати

твој коначни круг.

 

ТРАГ

 

Сметлишта без стида

Сметлишта разливена

Иде страшан час

Утроба земног вира

Ближи се вашем котлу

Пуном палих наказа

Где укрити

Отровну чорбу

Траг смртних доказа

 

POST SKRIPTUM

 

за Никиту

 

…Фараони су старе, тужне госпође.

Колико килограма мумије,

Толико наноса шминке.

Бибер, балзам и пијачни рачуни

Иду посебно, посебно стари народи,

Посебно млади народи.

Руку под руку тазе будалетине,

Старе хуље и превејанци.

Ето цивилизације коју славимо!

– – – – – –

___________________________________________

СРБА ИГЊАТОВИЋ (1945. –  ). Песник, прозни писац, критичар, есејист, издавач. Аутор 22 књиге. Књиге поезије : Који немају душе (1971), Десети круг (1975), Слагачница (1981), Рептил – полиптих (1983), Зограф оштра срца (1989), Рашљар (1989), Гачући у нови век (1993), ВАРВАРИ НА ПОНТУ (изабране и нове песме са предговором Јована Пејчићића) (2000), СУДБЕНИК (2001)…

У првобитном избору, када је реч о овом песнику, обим је скоро двоструко превазилазио овај избор. Настојао сам да изаберем песме из скоро свих до сада објављених Игњатовићевих књига. Овоме избору прикључио сам и последњу ауторову објављену песму у КН, 986 – 970 / 15. 2. – 15. 3. 1998. – О Игњатовићу сам писао у више наврата. Види мој есеј : СВЕТСКИ СТУБ, у књ. МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ, 1998, стр. 293 . и даље. – Када је, пре две године, у Римској дворани Библиотеке града Београда обележена тридесетогодишњица књижевног рада С. Игњатовића (Библиотека из Књажевца и Библиотека града Београда) учесници у разговору о књижевном опусу Игњатовића ( Радомир Андрић, Милисав Савић, Р. Микић, Б. Милановић, А. Пуслојић…) , напросто су „вукли“ на своју страну : песници песника Игњатовића, есејисти и књижевни критичари – критичара Игњатовића, прозни писци – прозног писца Игњатовића. Као аутор који је последњи говорио на тој пригодној књижевној вечери, рекао сам онда укратко нешто, што и сада вреди поновити : Међу писцима своје генерације, Игњатовић је најсложенија и најплодотворнија стваралачка личност : важан песник, успешан есејист и критичар, и не мање успешнији прозни писац… Читаве је генерације песника и прозних писаца „испратио“ као књижевни критичар, афирмишући их и бранећи их. Једини у својој генерацији, (поред М. Савића, који би то имао, да је хтео ) нема – ИЗАБРАНА ДЕЛА. Много мање је објавио, него што је написао. …. Игњатовић је веома важан сведок и судионик нашег послератног књижевног живота; учествовао је у покретању и уређивању једног од најбољих послератних књижевних листова (КР ). Игњатовићеве песничке  књиге нису објављивали велики државни издавачи ; оне су излазиле код малих провинцијских издавача. Игњатовић је написао једну изврсну прозно – публицистичку књигу КАКО МИ ЈЕ ЖАБА УЛЕТЕЛА У УСТА ИЛИ О САМОСАЗНАВАЊУ (објављена код Машића, у шињелу пишчевих издања). Написао је и две књиге прозе, прожете новим развојним тенденцијама : ЦРВ У ГЛАВИ , 1988), и КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО, које се битно разкликују од генерације његових вршњака ( В. Стевановић, М. Савић, М. Ј. Вишњић) , али и од тзв. генерације „постмодерниста“ (Албахари, Басара, итд.). Треба поново читати, наравно критички, књиге студија и огледа овог заиста неуморног писца : Саломина чинија I – II 1970, 1974) , Доба колажа ( 1978) , Поетизам стрипа ( 1979), Проза промене – српска проза 1950 – 1979 (1981), Текст и свет ( 1982), Срећни Вавилон ( 1986), Записи слободног срелца ( 1986), Књижевност и нови мит (1988), Хроничар, бунтовник, алхемичар ( 1991), Десет српских песника (1992), Хроника песничког умећа (1993)…  Несумњиво је да је песник Игњатовић подцењен на рачун књижевног критичара и есејисте Игњатовића….

Advertisements