Ознаке

ИНЖИЊЕР АГРОНОМИЈЕ У

ПОДЗЕМНОЈ СТАНИЦИ

За А. Р-Г.

Наједном гомила однекуд пристигне

у доње ходнике, склоњеног лица

од јаре, пред басамке што нагоре

иду ко празна ведра усред равница,

и наједном изгуби своју снагу;

у правилном, машинском шуму,

идући отвору светлом, није обавезно

први да има последњег на уму

јер, просто речено, ступивши оба

укипљени и крути, свој лик

с путањом стопили су косом

не мењајући раздаљине облик.

Сваки се, у месту, пење за сваким,

да би нестао у врховном блеску,

сличан таласу кад јурне на копно

и сав се преда оближем песку.

На дугу од црне гуме,

и ја сам приложио шаку,

немо признајући да не умем

у животу да се ослоним тако

сигурно, без цимања и буке,

на окружење увек исто,

да ми читав пут, као сад руке,

прође равно у намери чистој.

Сви иду горе, свом врхунцу,

уз сетно зујање елеватора

ужареном се примичући сунцу.

У поретку овце са дна тора,

осврне ли се, с тужним усхитом,

само ће првог у низу да такне

кротка мисао ; да је у часу том

с покретног одра отргао шаке.

Са пењућим сав у мимоходу,

склоњен од оног што чучи у мени,

спуштам се, на тебе мислећи,

очију на секунд затворених.

За мном сиђоше слике

детињства, то је знак, старим

упућен у сутра с осмехом,

за који ни данас не марим.

Путује све у бол, лагано

залазећи као месец за шумом.

Уместо мора што грмело је

дубљи се шум ваља у мом

сну по дану, сав стао у амбис.

Саркофагом упућен с врха

подржавам последњи закон ;

почетак си, стајалиште и сврха.

Није ту крај, нити станица има

ознаке да опрема чистилиште.

Чак строга, вагонска терзина,

никакво ислеђење не иште.

Друго је, ипак, место суда.

Чељуст последње истине зине

на нас ко зна кад, и откуда;

с промајом или јеком, из празнине,

у привиђењу тек стижућег воза,

кад с обавезом приступи стопало

и промени се путникова поза.

Дубини се хладноћом свет допао;

силази једно, пење друго,

тиме се устројава заувек :

редак је створ правом пругом

отпутовао из века у век.

Хитајући, дакле, у висину,

многи гледају доле низ бело

светло, задовољни кад сину

у одблеску, дугмад са ћелом,

прилике тек придошле траци.

Ходочасника наизглед мирног

док чита хитро прођу жмарци

због вести, и оставе га мирно

иза жене с телом ко у вазе,

додуше наопаке и нешто мање;

да крајичком ока прати део стазе

која увис хита узаније и тање.

И миле, уверени у тобожњи пут,

стискајући, масни, гумени крак,

сретни што редослед није обрнут :

да из светла отклизе у мрак.

________________________________________

СЛОБОДАН ЗУБАНОВИЋ (1947). Песник, есејист. Књиге поезије : Купатило (1973), Из заоставштине (1982), Домаћи дух ( 1983), Репортер (1986), Стратегија лирике (1992). –   Овде се прештампава песма објављена у КН, 986 – 970 /  15. 2. – 15. 3. 1998.

Advertisements