Ознаке

   Епилог љубави

Замаче ми љубав за брдима душе –

Поносно к’о сунце у највећем сјају;

Усамљено срце к’о гнездо грмуше,

Чека милост смрти у грчу и вају.

Разлило се злато сновима што моле,

Да у оку твоме вечна љубав блесне,

Јер се наше душе и са мржњом воле –

Кад у свести нема једне речи свесне,

Да искаже љубав или мржњу нашу,

Светисмо се за све пркосно к’о деца;

И док једне туге испијамо чашу,

Душа љубав тражи, срце за њом јеца..

Сироче

Причајући гатке из прастарог добља

Сањалачки Дунав без шума је тек’о;

А са брега горе из поспалог гробља

Жалосно се чуло запевање неко:

У самртној ризи моја мајка то би

Дизала се вазда из хладнога гроба;

Плакала би за мном у сред глухе доби,

Јер ме живот мучи к’о презрена роба!

О не жали мене, моја мајко штедра!

Ни облак ме мог’о оплакати не би…

Плаха смрт је црна раширила једра,

Па и мене, нано, приближује теби.

 Сазнање

Да су очај усне твоје – нисам знао,

И молитва да су очи уплакане;

Живот цео да је драма херувима –

Душа смерна олтар свети божјег раја!

Од божјака зашто тражиш среће добре?

Зашто тражиш миловања и љубави,

Кад ни небо ништа нема равно теби?

А камо ли грешни људи и просјаци!

(…)

Увели калопер

Узех књигу стару забачену давно,

Па преврћем стране, али све је тавно,

И многа се слова не виде од праха.

А на једној страни, као феникс среће,

Нашао сам старо пресовано цвеће,

Ал’ још пуно мира и опојног даха.

И под цвећем видех њена слова мала:

– „Калопер је овај На – Индра ти дала“

Ја се одмах сетих некадашњих дана,

Па уздахну горко и пољуби цвеће,

А суза ми једна нехотице слеће,

Јер се сетих, да је давно закопана.

___________________________________________

РИСТО СТ. ЈАРАМАЗ (1909 – 1942). Свештеник и песник. Пострадао 20.

јануара 1942. „од руке блиских сродника, партизана, извршитеља партизанског

налога. Његов захтев, испољен јавно, да партизани уместо у Пљеваљску акцију

иду у Гацко, Билећу и Невесиње, да би тамо заштитили српски живаљ од

усташког терора, окарактерисан је као непријатељски чин (…) и наплаћен крвљу“

( Срба Игњатовић, у књ. сабраних песама Јарамаза ОГРЕВИ, Београд : Планета,

2001. године, стр. 7). За живота је објавио три књиге песама неједнаке вредности

: ОТКУЦАЈИ СРДАЦА (1926), ОГРЕВИ (1928) и ПРЕГРШТИ СВЕСТИ

(1931). Уочљиво је да је песник растао из књиге у књигу и да не треба да буде

заборављен… Књига његових сабраних песама појавила се безмало шест

деценија после његовог мучког убиства. Као и Николај Велимировић, и други

аутори, овај песник је био изопштен из духовног миљеа свога народа…

Advertisements