Ознаке

 

                  Роса

 

Кад бих очима светог Јована

могао да видим Јордан после крштења :

да ли су протекле воде беле или црне?

Кад бих кроз Христове очи

видео благост

коју је с крста пустио на свет.

Да ли бих тада разумео

више или мање

од овог што је сад?

Све тише

ничем добром

не верујем.

И само

по каменој плочи

за трен роса уместо мене пише.

 

 

           ПОВРАТАК ОСИПА МАНДЕЉШТАМА

 

У стреловиту кулу,

у незнану висину,

где је сунчева мрежа,

навиру одасвуд ешалони.

Привлаче се крвници и доушници,

вијуга сплет кукавица,

светина – свет жила куцавица.

Прерушени су и страх и нада

у рану што не боли.

Сад још само крв има исту боју.

У Осиповој кули за све има места,

осим за њега.

Враћа се отуд

да међу нама нестане занавек,

од смрти леп и снен.

 

НЕЧУЈ И НЕЈАВ

 

Ово није долина,

ово су брда суза.

Ваљда је и Шекспир

са ових наших страна,

толико крв заносила га.

Вампир или себар,

да кликне и свисне кадар.

Бол мученика и јад мучитеља,

различит у истом послу патње,

ко скупље обелодани

и венцу трновом преда –

наш је,

и крви жедан као трава росе.

Послушници небески,

анђели усред зиме,

кога воле, без хлеба и огњишта?

Озебао прти снег целац,

набивши шајкачу преко ушију,

сељак Шекспир.

Пред њим снежни вихор,

недостижни белац.

У срушен двор предака се враћа

да са старцем Милијом запева и врача.

 

СВАКИДАШЊИ ХРИСТ

 

Да ум свој у безумље запишеш,

да усеком разума нагрдиш лудости лепоту,

да поразу веран победом се размашеш –

умео си.

Све то за нас.

Али уместо нас, али против нас.

Ко те извидао у Витлејемској штали,

између оваца и магараца и краљева,

док си мерио успон лудака

и пад мудраца?

Био си дете иза угла, човек из ћошка,

ко и сад.

Да смо онда били тамо,

као што смо сада овде,

нестао би у забораву, звезда у небу,

и памћење би се размилело попут мрава.

 

Када си предузео своју смрт,

пошто жив не сможе ништа,

крст подигосмо, клинце исковасмо –

Бог и отац, и ми.

Отад нас мамиш горе!

Животом одупиремо се

теби и себи – доле.

Зато те маламо крвавог и распетог,

и молимо се, с душом и без ње,

да се на веке векова уместо нас мучиш.

Као да знамо да ће теби,

друкчије љубави ради,

на Страшном суду првом судити.

____________________________________

Ђурић, Милорад (Београд, 1937) . Песник, приповедаћ, есејист, антологићар.  Књиге поезије : Кријумчар (1962),  Сунце и преци (1973), Пре и после (1976), Претварање (1982), Усамљеност (1984), Намет (1985), Косово на оба света (1989), Ругалице (1992), Живи песак ( 1993)…

Овде су уврштене три песме овог аутора прелиминарно објављене у часопису ПОВЕЉА ( Краqево, бр. 1- 2  / 1992 ; прве две)  и  КН, 986 – 970 /  1998…

Advertisements