Ознаке

         J

 

                 Мој завичај

Припека. Бескрајна раван…

Далеко на југу пењу се,

Расту облаци као планине.

Кадикад само блесне муња

Праћена дубоким звуком

Потмуле грмљавине

Ко глуха топовска паљба,

Тутањ далеке битке.

А овде где ја стојим –

Тишина…ћутање

Зелених поља

На грдној омари.

Нигде жива створа…

Пуца од суше

Бела земљина кора.

Мирише спарена трава,

Врућ задах покошена сена.

Далеко негде у хладу

Мршавог дрвећа

Полегла дакћу стада:

Све заклона тражи

Од убиствене жеге.

Ни даха.

Трепери усијан ваздух

Као блистава пучина

Пролетњих вода…

Незаштићена од самртна жара

Беласају се околна села

С крилатим ветрењачама.

Тишина.

Тромо пролеће један лептир

Крај мога уха –

Чујем му удар крила…

Потмуло грми у даљини.

  Март

Време кад врба листа и маца

Крај мутних бара и јендека.

По селу свуд се петли распевали,

Чује се негде жалостива блека

Малих јагњади

Као плач детињи.

Сунце на земљу топле зраке баца,

Ударила је трава, листа зова,

Врапци галаме око живог плота.

Ја слушам вреву тих гласова

Пробуђеног живота,

Сваког пролећа тако.

Али ће и то проћи,

Једном ће доћи

Смрт мојих чула,

Кидање плотских веза, час расула,

Кад ће за мене све то ишчезнути

И ништа нећу ни видети ни чути.

Од свег обиља тих лепота,

Кад благи дани ославе,

Ја ћу примити поврх мога хума

Удео мртвих : зелен бусен траве.

Позив

Ник. Николајевићу

У закутак тихи лисног винограда,

Кад још север хладни бурама не грози,

Кад пригревак тужни јесењега сунца,

Кад лист поцрвени као крв на лози, –

Међ крвавим лишћем гроздови мирисни

Дозревају мирно у тишини боној,

А бојажљив глас ни птице нити зверке

Не ремети покој души мисаоној, –

Дођи тада, ходи, да се насладимо

Мирисом вењења, сунца позним сјајем,

Ћутањем природе, великог јој срца

Последњим пред зиму, тајним откуцајем.

(……)

                                                 Стари орах

Давно, ко зна када из врањега кљуна

Пао је на равно поље једно ора’ –

Из његове љуске гигант се излег’о,

Букнуло је дрво големо к’о гора.

Често, у данима илинских врућина,

Уморан му свраћам са сунчаних стаза.

Он путника мами на голој равници

Као у пустињи зелена оаза.

Високо се диже лиснато му кубе,

Под њиме се хлад и полутама шири,

Сунчани се зраци у лишћу му гасе –

Тако шуми кад га ветар узнемири.

Он шапуће бајке из мутних давнина

И дубоке тајне прошлости открива

Ветру са пољана, који га облеће, –

А у мојој души сету изазива.

Једну болну мис’о што веје одозго

И струји са лишћа, са столетна грања :

О људском животу тренутнога рока

И о чудној тајни вечнога трајања.

                                                   Једно јутро

Пробудило се доцкан кишно јутро

Тужно и мутно. Улице каоне

Освануле су пусте. Немо ћути

Дремљиво село што у мочар тоне.

По злу времену једва се пробија

Слаб удар звона негде у даљини,

К’о успомена. Звук кише и ветра

Царују само у овој тишини,

И у мртвилу целог дана тако

Пролази време и киша ромиња.

Као костурница влажна стоји село

И свака кућа к’о мртвачка скриња.

Док с хоризонта, к’о бурни таласи,

Густи и ниски, ветром узвитлани,

Облаци иду као свод огроман

Што се надвија да село сахрани.

_______________________________________________

МИЛЕТА ЈАКШИЋ (1869 – 1935). Књиге : ПЕСМЕ, Велика Кикинда, 1908; ПЕСМЕ, СКЗ, 1922.

Advertisements