Ознаке

 

 

                              САМОСВЕСТ

 

Како сам под црним небом

олован и тежак.

Земљо, острво које

моста нема ни прелаза:

страшно се осећам,

мучно на теби.

Моје ноге у тебе упадају.

Оловне, многе

под собом удолине

широке стварају.

Мог мучног хода таласи

тамни висине

неба самог плачу.

Земљо, многе сејем по теби крупне

стопе своје грешне.

Кроз тебе душом роним ноћу и дању; твоме

јурим далеком дну.

О, да ми је једном

са твога дна

мртво једно сунце дићи.

Као сузе кап огромна,

по једно – с неба – сваког дана

на твоје кане

јадне равни.

Друкчије ће тада све ићи;

онда – у далекој будућности –

као крчаг на рамену :

ускрсло ћу једно сунце носити

и меком росити

светлошћу свет!

Узгредна песма

Свега што је добро некада се опоменем:

биће песника се преноси

исцрпљено на хартије

пре но што бол завије,

– бол: вук у снужденим

сметним доловима.

Слова су црне сузе песника,

спомен умрлим боловима;

песме беле туге усхићења,

залудна, заморна ишчекивања

неког кога нема.

Али бих волео сав живот свој

да поклопим дланом

кад ми је драг толико

мртваца удес.

Праник је ; тамњан

и облацима

дим од дувана кафаном.

Биле су некада ласте младе

у гнезду испод трема; –

заволех им златне кљунове:

клице са бобова зрна;

и ливаде, ливаде

и мирисни откоси сена.

Свега сад нема.

Последња суза моја црна

на пут се инокосан спрема.

Можда су већ угинула

телеса младих ласта?

Небом путују два облака, биља

свелог жалосног

водом понесена

два пласта

сена. Можда је суза моја црна

већ вечност саму минула?

 

ПЕСМЕ КРАЈ ПОТОКА

 

II

 

Ја сам тако дуго горео

у пламену непојамном

под мојим који

цветао је стопалима

свуда.

Шибао ме својим језиком он.

Ни откуда

не беше ветра

да га разнесе

никада.

Трпео сам сам

и гасио

га својим сузама.

Да ми је живот

страдање

никоме нисам казивао.

И руком пламен

не може се свући.

А можда све ће се свршити

на томе

што ћу најзад

умрети

пламеном идући!

 

V

Пространство се расцветало у мени.

Дах ми је благ а звучан меко

топот његов нежан

у обиму.

Сестра ми је чаша на столу,

пријатељи часовник

и орах оголели

на видику.

Једном смо нежношћу оболели.

Пролећна светлост

руке нам састави

и дружимо се здружени,

као заљубљени.

Лавор је превршен блистањем

и смехом унутарњим

беле боје.

Немо

ми се разумемо.

Ми се неосетно дижемо

скупа.

Наступа

вече.

__________________________________________________________________

ЖИВКО ЈЕВТИЋ (1898 – 1980 ). Професор књижевности, библиотекар;

песник; есејист. „До краја живота није престајао да пише, али је нерадо

своје рукописе давао на увид другима јер му је , према сведочењу

породице, извесни песник однео читав свежањ песама које му никад

није вратио, нити их је објавио под ауторовим именом“ (Батуран).

Пандуровић га је уврстио у АНТОЛОГИЈУ НАЈНОВИЈЕ ЛИРИКЕ 1926 (

кад није имао још ни једну објављену збирку). Књиге песама : САМОСВЕСТИ

(песме, пишчево издање, Крушевац, 1928) ; ПОСТОЈАЊЕ (пишчево издање,

Крушевац, 1932)…

Посмртно објављено : Живко Јевтић : САМОСВЕСТИ.

ПОСТОЈАЊЕ. ПРИСНОСТ (Крушевац : Јагодина : Народне библиотеке,

1996). – 312 стр. ; 21 цм. Тираж : 1000. (Дела Живка Јевтxића; књ. 1). Ово издање

је приредио и студију написао Радомир Батуран ( 7 – 60). Ту је објављена

исцрпна Библиографија Ж. Ј. (299 – 304). Студијом ЖИВКО ЈЕВТИЋ, у књ.

„БИЋЕ И ЈЕЗИК“, књ. 3 (Просвета – Рад – МС, Београд – Нови Сад, 1983, стр.

279 – 295), Константиновић је у ствари скренуо пажњу на овог потиснутог

песника. – Избор је учињен из књиге која је посмртно објављена и прошла

незапажено…

Advertisements