Ознаке

  

                                  [ШКАРТ ЈЕ ИЗАЗОВ ]

 

* * *

Шкарт је изазов. Не могу да почнем ништа ново док га не

савладам

Шкарт је…хм…шкартић! На њему је увек нешо нејасно. Лаке,

успеле ствари (слике) брзо пролазе кроз живот (…) али шкартови трају

годинама….

* * *

У углу горела је божићна јелка… и једне ноћи букнула од моје

(….) потребе да изгорим све чега се дотакнем. Ватра је снажно

обухватила дрвце прождирући заједно све предмете и пењући се

спирално навише. Таква иста ватра уништила је моју двојницу испред

Галерије графичког колектива, а да не остави ништа за собом до

рушевине једног хира (…..)

* * *

У Књизи постања дани су једнаки годинама, вековима,

миленијумима.

* * *

Страх од чисте свеске, страх од своје немоћи.

Страх од свега што ме окружује.

Уклонимо га из мрака ноћи и светлости зоре.

Кад ћу осетити моћ, чисту жељу, отров испарења, нож оштар,

а онда овде закопан, као глава жртве у петак изјутра, за напредак

човечанства. Као да ми напредујемо, напредак је смрт, а ми је желимо

изнад живота.

Предајем се. Умирем са сваким буђењем, а страх је моћнији од

жеље коју немам.

Где, куда и како? Пропаст узалудности. Узалуд се отимам, а

он долази. Он, неумољив и оштар. Жртва и нож. Ноћ и убица.

Само што даље од овог места. Црвено, црно и оштро. А онда

млако и длакаво. Свирепо и ружно.

Бежи, бежи што брже можеш!

(…….)

ПОЈЕДИНАЧНЕ ТАЈНЕ :

Калиотисов дневник

[ фрагменти ]

* * *

Душе умрлих протичу између кретања живих. Сусрети су

невидљиви. Желећи да верујем у то ноћу се плашим мрачних одаја у

којима подрхтавају кристалне светиљке. Душе мртвих се нечујно вију

лебдећи у простору изнад. Убацио сам отровне игле у чашу са вином.

Мртви не посећују непознате. У правцу севера небо је тамно црвено.

55. дан

Колоне мртвих сенки населиле су супротну обалу реке. Сад их

је на оној страни више. Наша сећања чине их живим. Магла над реком

спаја супротне обале и прсти дугих руку благо додирују површину воде

и нечујни звук додира можда је узнемирио некога близу. У барци плове

мудраци. Чувајмо своје тајне и не поверавајмо их цвећу дугих латица.

Оно изгледа раздознало. Саслушајте исповести очевидца који је видео

смрт. „Les ondes sont magnifiques toi“. Небо је сиво, густо,

дува јак ветар са мора. Некакве успомене расуте су обалом али ја

отплових даље и обале остадоше иза мене и ја их не упознах онолико

колико сам то желео. У свету чудесних речи и ретких звукова осећам

потпуност постојања. Само ме рашћење ноктију опомиње да време

пролази. Чудесни смисао рађања открио се пред очима зачуђеног

посматрача. То би била једина разлика између живог и ноктију који

расту.

__________________________________________________________

ОЉА ИВАЊИЦКИ (  1931. –       ). Првенствено сликар, али и песник. Књига :  ВИДЕЛА САМ ПРЕ И ПОСЛЕ , Интерпресс, Београд, 1998, 228 стр. : илустр. ; 24 цм. Леонид Шејка је написао о предметима Оље Ивањицки : “ У почетку, било је једно откриће душе. Оно се показало као чин отворен у себи, затворен за друге. Циљ је тражио своје отелотворење, своју материјализацију. И тако су настали Ољини објекти. али, створени, они су тражили продужетак чина, продужетак стварања, то су тражили јер су били у стању да обликују и испуне један живот богат и неисцрпан, били су у стању, а остали су, стицајем прилика, само део тог обогаћеног, потпуног живота, или још тачније : пут ка њему. А то је много! Где се завршава скулптура и сликарство, а почиње филозофија, још више, где почиње живот? “  На ова Шејкина питања су могли да одговоре критичари и формалисти, понеки уман човек. На та питања има одговора у обимној  споменутој књизи Оље Ивањицки, у  њеним стиховима и рефлексијама. Матија Бећковић, присећајући се тренутка када је први пут видео О. И., у друштву „гардиста“ „Медијале“, описује је као „Мадону Велике Експлозије“, која присутне претвара у „сунцокрете“, иако она сама  изгледа „одсутно, с погледом удаљене туге, као полуземаљско биће, очију боје меда и пробраних трава“… Бећковића, дакле, нису изненадили  стихови и поетски фрагменти О. И., па упркос њиховој многострукости и лепоти, они на жалост, нису наишли на значајнији одјек у нашој књижевној јавности.  Једина књига песама О. И. можда не би била ни објављена да није било упорности  приређивача Г. Сузане Спасић, па је тако отворен „један кофер, пун и препун, затим фиоке у којима се може порнаћи читава историја света, па свеске записа из разних периода, фасцикле, полице и књиге, кутије, писма, тајна скровишта у кући и све се то, једно по једно, појављивало пред нама и таложило на великом послужавнику за чај. Уместо чаја, испијали су се стихови, капљице, мрвице…“ То је један од могућих описа књиге, која и није у правом смислу речи књига стихова, већ  нечега што је било , можда, шкарт, и што је имало своју патину, и што је садржало, што је важније, одговоре на она питања које је у своје време поставио Леонид Шејка…

Песници и критичари могу игнорисати  споменуту Ољину једину књигу, из разноразних разлога; али, ова сликарка је као уметник вишеструких умних дарова, видела – како сама пише – „Дантеа и девети, десети круг Пакла. / Видела сам узвишену  Светлост и Њега Самом. / Видела сам зрачења атома / и благост грчких богиња (….)  Видела сам пре и после…“  И њени стихови су овде уврштени, на жалост мало окаснело, исто тако као и њених колега :  Милене Павловић Барили, Шејке, Љ. Мркаљ, не зато што је медијски експонирани уметник, већ зато што је видела и проживела „искушење Љубави и тајну Руже“. Што је видела и искусила „симетрију катедрала и сводове нежности“.  Доиста, понешто од онога што је написала, у најсрећнијим тренуцима,  зрачи и значи укрштање „свих обиља на Гозби Живота“.

Advertisements