Ознаке


 

Речи

 

Речи? – Кад таче лист мој слух

и заљуља се на њему

вода се крену, талас пљусну, – чух

прамичак слова из бајака о Свему…

 

Речи? – То беше Слова дух :

лептирак један на таласу голему.

Речи? – Где има њих ту? И чему?

 

Под храстом

 

Дошао сам; сео. Знали смо се давно,

није се ништа зачудио храст.

Окриље му је сачувано тавно,

и понудио ми тако једноставно

мир свога крила и ћутања сласт.

 

И  ћутали смо дуго. Он је благо

погледом некуд лутао кроз дан:

жалио небо побледело наго,

тешио цвеће прецветало драго,

скупљао грањем умор света ран.

 

Онда је рекДо – утехе је било

безмерно добре у карању том –

Ниједно срце и ниједно крило

није ти меко и удобно било

као маховина на подножју мом.

 

– Једну сам душу тражио у свету,

рекох, да видик свој поделим с њом.

– А искидао сопствену у лету,

и нашо  опет на исходу мету :

ћутање своје на подножју мом.

 

– Да, да… – Не збори! Слушај како кључа

рађање мисли, понирања ход

кроз жиле моје; како се клобуча,

навире, буја док се заобруча,

сокова чежња у радосни плод.

 

Овако сам, у чврсте земље кори

удубен, видим свих токова пут;

све што се рађа, расте, дише , бори,

све то кроз моје лишће зажубори,

по душу сваки дотакне ми прут.

 

Не тражи једну! Дах, она пролети,

нит конац мисли завезаће њу.

Свију се, свију дотакни и сети,

у сваку од њих своје гране сплети,

да с твојим цвећем цветају и мру.

 

Четири раздобља

 

Пролеће

 

Прасне и цикне и прне

насмејаног ветра блес

низ њиве црне.

 

Расцвета се, сврне

у неба плави врес.

 

Одјек са торња кане,

разлије се, бујне,

поплави пут и пољане.

 

И прсне негде, и сване

у конац молитве рујне.

 

Лето

 

Подне на подне легне

загаситим ћутањем.

Небо се слегне.

 

Лето полегне

у сенке светлосним лутањем.

 

Забруји, расте

тешкога звона брујање.

Полете ласте.

 

Срце са бронзом срасте

у тучне молитве хујање.

 

Јесен

 

Сиви су : под небом ждрали,

мрак који сипи, пут,

брегови мали.

 

Свије се јесен, и свали

на сваки кут.

 

Једва се спушта и чује

вечерње цркве звон.

Прошуми, кљује.

 

Пепелом загробним трује

душе удављен тон.

 

Зима

 

Прене се дан, прими

срца мог као буђење,

на путу зими.

 

Цео се видик сними

кДо звона последњег суђење.

 

Зашкрипи подне, прође.

Брава заструже челиком.

Тамничар дође.

 

Душа по покрову пође

тихо молепствију великом.

____________________________________

ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ – МАССУКА  (1886 – 1974.). Књиге песама : ВЕДРЕ И ТАМНЕ НОЋИ (1922), ОДБЛЕСЦИ У ВОДИ (1928), СТИХОВИ (1934), и ПЕСМЕ (1965). Прву књигу је објавио у 36- тој  години, другу, „несумњиви зенит његовог стварања“ ( И. В. Лалић) у петој деценији.

 

Advertisements