ЂУРО ДАМЈАНОВИЋ

 

                  СЛИЧИЦА ИЗ РАТА

 

Тукли су га.

Тукли су га, тукли су га.

(Јој! Ајој! Ојој!)

Тукли су га,

тукли, тукли.

(Јооој! Ајооој! Ојооој!)

Тукли, тукли, тукли, тукли.

(Јооооој!Ојооооој!)

Тукли су га, тукли су га,

тукли , тукли, тукли, тукли.

Ко?

„Ко?“ Војска.

Тукли су га, тукли су га,

тукли су га, тукли, тукли.

„Која војска?“

Која војска није тукла?

Тукли су га, тукли су га,

тукли шаком, за почетак.

Тукли су га, тукли су га,

тукли шаком, тукли шаком.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли шаком, тукли ногом.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли су га

с морÄном шаком, свјежом ногом.

Тукли су га, тукли, тукли,

уморени тукли ногом,

настављају свјежом шаком.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли.

„Зашто?“

Зато што он није туко.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли, тукли, тукли су га.

Гурали му цијев пиштоља

у крвава јојна уста,

што молише : „Немојте ме!“

Тукли су га, тукли, тукли,

па кад су их руке, ноге

од тог посла забољеле

тукли су га кундацима.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли, тукли,

тукли, тукли, кундацима.

Тукли су га, тукли, тукли

и гурали цијев пушака

у крвава јојна уста.

У крвава јојна уста,

што молише : „Убијте ме!“

Тукли су га, тукли су га.

Тукли, тукли, тукли, тукли

док је стајо, док је падо.

Тукли тукли док је стајо,

тукли тукли док је падо.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли су га кад је падо.

Тукли тукли кад је пао.

Тукли су га док је лежо.

Тукли, тукли, тукли су га,

дизали га и тукли га

док он опет није пао.

Они опет дизали га,

они онда држали га,

држали га да не падне,

држали га и тукли га

док он опет није пао.

Тукли су га шаком, ногом,

шаком, ногом, кундацима,

кундацима, ногом, шаком,

шаком, ногом, кундацима.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли су га, тукли мржњом

и бездушном својом душом.

Тукли, тукли, тукли су га

а он више јаукречи,

а он више глас крвави

не понови, не изречи.

Тукли, тукли, тукли су га,

а он више не молише

ни „Немојте“, ни „Убијте“.

Они онда њега водом

поливаше као расад.

Поливаше њега водом

не да бол му олакшају,

не да мрку крв му сперу

но да га из смрти врате,

убијеног да оживе,

да оживе не да живи

него да га туку жива,

туку јоште.

Кад у томе послу Христа

не успјеше,

онда су га тукли мртвог.

________________________________

ЂУРО ДАМЈАНОВИЋ ( 1945. – ). Песник, прозни писац, есејист.24 Књиге поезије : Успомене из пакла (1971), Слубљене руке (1976), Песме (1986), Дитирамби илити веселе, похвалне песме о писцима (1980), Ноћно сунце (1993).