Ознаке

                 НИШТА СЕ ЗБИВА, НИГДЕ ПОСЕБНО

 

1

Ако је астрономија, глупа астрономија,

сасвим је безболно што сам и ја

открио све да клизи по плану и да застој,

исклизак, да узмем не смем

као дар – мар ману.

На пример : вода, ваздух и ватра, па чак и земља,

ћуте и раде,

предмети ситни, предмети крупни,

сврстани у крајње филозофске бригаде,

мирно спроводе крај и почетак.

Виљушке. Звезде. Политички летак.

Госпођо! Доказ почива и на вашој сиси!

Све од божје ручерде

зависи!

 

2

У Зеноновом хладном, знам ,рату

обраћа хармонија језива пажњу

на мале мушкарце и на мале жене,

све у њима тече по редовном сату,

свака ствар нам стоји, крене, стоји, крене,

негде се нешто посебно не збива,

ништа се збива,

нигде посебно.

 

3

Пипам осетљив сензор користим, њушкам,

из реда општег најмањи мир бих да извадим,

мелодију хармонике да слистим,

бар делић машине да срушим – али, на ред тиме

свемир жешће хушкам?

Преврћем леје, нова насеља, ритмичке идеје,

замке копам, бесно бусен чупам,

сисам боју цвету, вадим очи пчела, за болест ову

једини лек су црне пилуле и набијање на колац,

мировање, ах, циљ свих кретних је начела!

Храним, подстичем, гурам,

мотор уграђујем бензински у спокој суштински,

цик – цак стазе бетонирам

да по њима дивље газе

стања мировања, експлозив стављам у трајне орбите,

хитам, ја, аутомобил, да их у судару руинирам,

скачем, сечем, сикћем,

узалуд се нервирам,

узалуд стишавам,

сведоке за дисконтинуитет тражим,

саслушавам.

Ахилова корњача модел светски кроји,

о, зашто сам једини

који ту тумара

а на једном месту

никада не стоји?

 

 

                СМРТИ МОЈА

 

ципело моја тесна, штиклом рупу згази

књиго моја преписана, у књижари чами

сијалицо моја разлупана, продај светлост тами

стражару мој мртви, на шумове не пази

бегеју мој отровни, теци испод малог моста

емисијо моја црнобела, на први програм иди

хлебу мој поједени, буди доста и за госта

златниче мој украдени, у јеврејском џепу звони

динари моји оловни, у банци тешко лежите

рониоче мој плитки, са паткама дивљим рони

атлетичари моји последњи, стазом поред бежите

демократијо моја немогућа, пређи у макаркакву слободу

[………..]

____________________________________________

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ25 (1950 – 2000). Песник, есејист, преводилац. Књиге поезије : Прво, тј. песнина слика речи (1972), Тренинг поезије (1978), Перач сапуна (1979), Пада дубок снег (1986), Прљави снови (1988), Весели пакао европоезије (1990), Неочекиван човек (1992)…

Advertisements