Ознаке

Ђ

 

НЕСРЕЋНИ ГЕНИЈЕ

 

Допустио је машти да рађа невероватне визије.

Необуздано се предавао заносу који му је доносила.

Одједном је осетио да ће га достићи казна неке неумитне силе

што је својим илузијама, у делу које је створио, дозволио да пређу

преко границе до које је људском бићу допуштено. Али, и да ће та

казна бити, својим страхотама, сразмерно онолика колико је својим

стваралаштвом премашио дозвољено.

Мора да је досегао нешто што је за њега било забрањено, па

због тога није могао да остане човек као што су то многи људи. Некуд

је залутао. Сви напори да се врати осујећени су у самом зачетку. Људи

му не верују и неће да чују за његове снове.

Упознао је неке непознате силе. Оне га носе собом и све му

мање дозвољавају да буде оно што је некада био. Плаши их се.

Никада га не напуштају. Присутне су и када мисли да би морао да буде

смирен. Доносе му узбуђења јача од свих која је раније имао и неко

чудно осећање среће.

Ускоро се неће више мучити, јер све мање општи са својом

околином и све се више предаје свету необичне снаге и привлачности.

Осећање усамљености међу људима убрзо ће му нестати. У свести неће

више бити ни трага о томе, а неће ни бринути шта ће људи мислити о

њему и о његовом несхваћеном делу, које је за њих створио од најбољег

и најлепшег што је у срцу имао.

 

НЕДОВРШЕНА ПЕСМА

 

Лагала ме је мирно, скоро с радошћу. На уснама би јој бујала

необична лепота дана, а из очију би јој се ширио небески свод са много

сунца. Жељан великих осећања, веровао сам јој предано. Знажно сам

био обузет, више од свега, уверењем да ме воли.

Био сам безазлен, опседнут игром ране младости и луд…обузет

најлепшим лудилом душом и телом.

Не, лагати више не могу…Волео сам је и волим је више од

себе. мој живот, од када сам је срео, само је с њом. То је моја истина.

Мучи ме и сили да је искажем, макар то било једва чујно и тише од

шапата…

Увек је видим у пољу крај града како ме – љубећи ме у густој

трави – лаже да ме воли, док лежим и умирем од среће, не знајући да

посматрам белим облака лаки и бешумни лет.

 

_______________________________________

 

БРАНКО ЂУРЂУЛОВ (Суботица 1925 –    ?). Песник, прозни писац. Збирке  песама : Сете (1976), Сан (1982), Слутње (1990)… Овде су уврштени текстови Б. Ђурђулова из рукописа „Време људи“, изгубљеног и пронађеног на буњишту…

Advertisements