Ознаке

СТАРОЕГИПАТСКА МОЛИТВА

 

Погледам у небо, Боже мој, и не налазим утехе у њему.

Препаднем се, Свеприсутни, када видим звезду репатицу која пада,

А ја више ништа добро не умем себи да пожелим.

Преплашен сам као газела, јер ме зло надвладава са свих страна

И долеће без моје воље, у мисли, под звездама.

И зато више не гледам у звезде, не слушам

свештенике и не верујем

Добрим пророчанствима.

Шта сам то, Сјајнији од Сунца, сагрешио, и где се

линија на длану

Моје леве руке, променила?

Срце ми је напукло и више немам мира ни спокоја.

Страх ми се увукао у душу и туга овладала свуда.

Смрт ме облеће са свих страна,

Осећам бол од сваког корака,

И ход ми је од тога несигуран.

Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од

несреће немам где

Да се склоним.

И као алхемичару пустињски камен у злато, мени се

поглед сваки,

Реч и намера добра, у зло претвара.

Окружен сам силама нечистим против којих морам свакодневно да

говорим

Скарадне речи.

Не умем више да се одупрем и заштитим од

непријатеља, а када пожелим

Освету, претрпим казну коју њима намених.

Куда је то залутала моја судбина, о Свемоћни, као рукавац Нила

Што се загубио у мочварној трсци?

Зашто ми на моме путу стално неко камење

раскрвављује моја боса

Стопала, док други ходају миловани врелином

ситног, меког,

Пустињског песка?

Живот ми је испуцала земља коју пржи пустињско сунце, а до мене

Не допире Нил да ме наплављује, иако тик поред мене тече.

Уклоњен од милости давно, трпим страшно,

Најсветији.

Ни амајлија менат око врата више ми не помаже, ни прстен од

Сунчевог диска на левој руци не доноси ми срећу.

Благослов ми је постао клетва, добар поглед урок, предосећања ме

Добра већ дуго варају, а лоша не могу избећи.

Од када ми то живот није гипки газелин скок, већ стално, мукотрпно

Корачање ситно, у подножју пирамида?

И три пута садим док једним замахом српа остали, по три жетве

пожњу.

Уморан сам , Свевидећи, и утучен, што немам више чисто срце и

Не знам где да погледам и да нађем утеху.

Зашто нигде више у мени храбрости

ни снаге нема, кад је имадох толико,

Када ми то пише у звездама?

Ко ми то разнесе тајна врата душе

и кроз мене сада протиче

Хладноћа свемира?

Зашто је нада мном, откад ме Ти просветли,

Твоје проклетство?

Зашто, када сам Ти увек приносио усрдно жртве?

Немио ми је и тежак живот на змељи, и поред

сунчеве светлости.

Срећу си ми уделио у малим, али си ме потпуно заобишао у

Великим стварима.

И у радости сам пресрећан,

И у тугама претужан,

И мени се не прашта.

Зашто ми ниси дао да будем као Нил, миран и

спокојан, већ

Над свим мојим мислима влада страх?

Коју жртву да ти принесем, о Светлости, да бих сам престао да

Будем жртва?

Најузвишеније и оно што највише волех претворило ми се у

Пустињску прашину.

Тамо где се појавило Твоје Божанско Око и

просветлило ме,

Сада су само бледе сенке и тужни трагови.

Јер имадох једном светлост на земљи, и нестаде је, и сада ми је

Свуда мрак и празнина.

Душа ми је унакажени цвет лотоса, подераних,

нежних ружичастих

Латица.

Где сам то, о Боже мој, заборавио и затурио себе?

Зашто тако лако распродајем своје највредније

дарове, варљивим

Трговцима из Мемфиса,

И кријем дубоко у себи и од очију Твојих,

своје драгоцено,

Нерасцветало семење.

И када ми се нуди, не узимам,

И у заслузи сам без награде,

И када бирам не умем више да изаберем,

И моја срећа оде другима, а не умем да је задржим,

И збуњен сам од тога, Боже мој!

Да ли се сувише умешах и прозрех божанске законе Твоје, изазвах

Твој божански гнев да се сручи на мене,

Па ми се зато на земљи догађају недостојне ствари?

И трпим међу људима страшно, Најсветији, и ако

сам миљеник

Међу боговима.

Реч човек изазива страх и тугу у мени, јер још на земљи не нађох

Саговорника.

Ни магијски камен аметист, уграђен у огњиште моје, више ми

Не помаже.

И у доброти доживех зло,

У љубави понор,

У лепоти коб,

Ни једна ми истина не стиже до дна,

И моја реч убија прејако и ако је нехотице

изговорена,

А кад се побуним, добијем одмах штапом по глави и по леђима.

Зашто улудо згазих таштину своју, мислећи да су сви људи на земљи

Божји синови,

И усамљен, још увек трагам за њима.

И уморан сам од тог узводног веслања долином

Нила,

Стално међу крокодилима,

На својој барци од папируса.

У моме лавиринту нема ходника за милост, утеху и сневање

Међу људима.

Да ли сам крив, Свепривлачни, што се довољно не посматрах у

Твоме Божанском Огледалу?

Ни једна ми се грађевина не одржа, и разори ми се у трен

Велика Пирамида, чвршћа од гранита,

Коју тако стрпљиво градих у себи дуго времена,

И мишљах да ће ми, у славу Твоје Светлости,

вечито трајати.

И зби се помрачење, шеснаестог дана месеца

Хатора, звезде ми

Попадаше с неба и хтедох да променим планету.

Којим путем да кренем сада, Боже мој, када је преда мном

Пустиња бескрајна, у којој бејаше оаза зелена,

и одједном ми се изгуби пред очима?

Да ли ме то гониш да прочишћен прођем кроз свој страх и изађем

Пред Твоје лице,

Ти, од свих богова, мени најближи!

Свуда ме сада окружују лица са Тотовом маском.

Још као једини спас указало ми се Твоје Свевидеће,

Божанско око.

Учини, о Светлости, да досегнем Твоје Божанско Биће,

Јер тиме ћу опет наћи пут добра у себи.

Дај ми, Свемогући, моћ да поднесем снагу

сопствених мисли и дела,

И да тако станем опет на пут ка теби и ка истини.

Учини да све у мојој путањи добије опет своје право име,

И свака истина своју једину реч.

Врати ми самопоштовање, јер одавно га изгубих, и немаде више

Никога, да ми га очува и душу узгоји.

Отерај, Боже, Сета у мени, који седи на мом десном рамену и

Стално ме усмерава ка мојој несрећи.

Узнеси ме у један од Твојих божанских храмова

светлости,

Да му вечито служим,

Јер Ти си једина, Вечита Светлост!

Као што састављаш сваке вечери своје делове тела,

О, Свети Амоне, дај ми милост, и састави од мојих комада душе

Новог човека, са Новим Именом.

Указао си ми једном лепоту свога обличја, и нестао, и оставио ме

У вечитом мраку и празнини :

Учини , да је поново нађем!

Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на небу, свакога дана,

Они који ме нису довољно волели!

Подићи ћу Ти олтар у својој колиби, лицем према пустињи,

И пред Твојим кипом од дрвета сваке вечери вршити свети

Обред жртве.

Спаси ме, и на свом златном тасу стави тег за мене, који ће ми

Поново вратити радост при погледу на Сунчев сјај.

Да ли сам довољно достојан да окренем лице Твојој Божанској

Светлости?

Ако нисам, спржи ме једним погледом свога

Божанског Ока!

( Писар Мамун, преписа ову молитву са папируса из 4.

династије, по правилима нашег писма, с десна у лево , с четири

младежа на левој мишици, месеца Тота, у доба владавине великог

фараона Рамзеса ХIII)

__________________________________________

СЛАВИЦА ГАРОЊА  (1957). Приповедач, песник, есејист. Књига поезије : Исповедање тишине (1996), ПАРУСИЈА (2000)…

 

Advertisements