Ознаке

Д

                   

                    ЕНИГМА

Сећање је као паучина између дрвећа :

Гледам кроз огледало дана

Како из виолине пролећа

Излеће јато врана.

Сећање је као вода :

Гледам кроз кораке

Како ибиси за крмом брода

Замичу за облаке.

Али зашто никад не може да се заборави.

Нити да се избрише,

У сутон кад земља замирише,

И кад се над шумом поларна звезда јави,

У срцу нашем траг љубави?…

НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,

Па ми у срцу спава да не озебе!

Видесте ли псето које човек тера од себе,

А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако : могу и не могу без ње.

Када се осамим заогрне ме огртачем снова.

И мада ми давно рече све,

Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене

И једно у другом видимо кугу,

А опет…изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.

Откад се знамо сањамо да се растанемо,

И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо

Да заједно продужимо пут.

Не знамо више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак ;

Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.

*

* *

Затим ме хвата мртав, тежак као олово, сан отупљења празнине,

потпуног отсуства свести…

Кад поново отварам очи, над Паризом је мрак. Светиљке нишу

арабеске сенки о голе прозоре. Под змељом тутњи први јутарњи метро.

Хтео бих од свих зала да се спасавам, од грозе прошлости и беде

садашњости, од свега што се за мозак и мембрану срца лепи откако

постоји човек. [ ……..]

И поново узимам перо да пишем. Глупост! [ ……..]

Наслућујеш ли мирис будућих ветрова и сувих зима?

Плачеш ли као ја, полудео за том истином, мењајући станице?

Реци, о мој брате?

Одјекује ли и у твоме срцу тај ватрени галоп?

Мржња је моја Монт Еверест љубави.

Полако спуштам руку на горак хлеб злочина.

Играм вампира, ја, најневиније дете овог столећа.

Са устима пуним бласфемије певам будућа пролећа.

Сипам сирће у неразумна вина..

Упалио бих свет као лампу срца.

Поезијо витриола, неизлечена као моја крв!

Брате мој! Друже! Неосетљиви, глупи пролазниче, реци,

Ко ће уништити ове језиве шуме злодуха?

ко ће сипати олово у све ове бацилне јаме?

Ко ће једном заувек, као гром, гласом метка, рећи песницима :

Доста!

Време шуми. Прљава зора личи на стоногу која се пуже уза зид. Сив

дан пљује у прозоре. А кошмарна расветљења се ређају :

Познајем зло као себе.

На фантастичним обалама кидао сам цвеће :

То беху минијатурна сунца јединих радости.

С вечери улазих у непознате заливе

И као дискос месеца, у мојим устима,

Авај! свуда певаше нада…

Јео сам хлеб од камена и гара

И досаду живота вукао као сенку.

Певах с морнарима по јавним кућама,

Опијах се као животиња,

И дуго, дуго плаках на крилима најпропалијих жена.

Ја бејах геније и хуља!…

Горчина ми цури преко усана као бале у паралитика. Осећам само

топао пламен испод очних капака. Можда је то анђео или демон сишао

у моје срце?

У бесконачност се одужиле моје кризе.

Пљујем на амбицију и литерарни слом!

Још лепше певам од гаврана у далекој домовини.

Знам ко сам био.

Сваки коментар би ми улепшао животопис.

А, међутим… ни једна хуља није била тако добра.

Данас неукусни хлеб славе нудим псима.

Ко воли да пије сирће?

Да будем слушкиња и лакеј?

Не! не!…

Зли ветрови ће се изломити у грању.

Олује ће сагорети у пустињама. –

Ја хоћу да будем човек!

Никад то кретени разумети не могу.

Убио сам у себи веће злочинство од свих светских сифилиса :

Подлост и лаж!

Као да пијем најслађе вино! Ове ме истине враћају сузама. Не могу да

дигнем главу. Перо само иде, шкрипи, јауче, смеје се… Тешко

искренима! [ ……..]

МЕСТО ТЕСТАМЕНТА

А затим… не треба никаквих тестамената.

Нови људи живеће под сасвим новим небом

И биће им непотребне наше мисли и наше панталоне.

Сва моја заоставштина, другови!

Ви који сте ме разумели,

Ви који ћете ме разумети,

То је дах који ће вечито живети међу људима,

Од кога је Уитмен створио поезију другарства,

Који је Мајаковскоме развејао срце на све четири стране света

И који симболизује заставе које никад не мењају боју.

Време када сам бдио над овим стиховима било

је суморно и мрско,

Велики светски рат још је разједао кости Европе,

Побеснели народи су узвикивали : “ Кад чујеш

реч култура, пуцај!“

У Шпанији је беснео тајфун братоубилачког рата,

У Русији је револуција прождирала своју децу

И свугде на свету вребала је по једна аждаја

која се зове Каталонија.

Европа се била претворила у ломаче,

Као термити врвиле су црне паликуће,

Кости невине деце дизале се у небо као обелисци,

Гвоздене кише засипале су Абисинију, Гренаду

и Кастиљу,

Мрачне силе ухода биле су минирале земљу,

Нечовештво је земљом дубоко орало

И на свим странама плакао је јадни човек.

Шта да се остави будућности са таквих заразних обала!

Какав тестамент песник да напише?

Зар очајање завештати за храну?

Сузе свете за будуће кристале?

(….)

____________________________________

РАДЕ  ДРАИНАЦ ( Радојко Јовановић)  (1899, Трбуње – 1943, Београд) . Књиге поезије : (…)   Улис (Београд, 1938), Човек пева (Београд, 1938), Дах земље (1940). – Видети више:

http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/23/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/04/20/rade-drainac/

Advertisements