Ознаке

[КАИРОС, I]

 

Каирос је, према митолошким лексиконима, минорни хеленски б о г

т р е н у т к а к о ј и ј е н е т о м п р о ш а о, али и т р е

н у т к а к р ц а т о г б у д у ћ н о ш ћ у. Сматрају га чак и богом

п о в о љ н о г т р е н у т к а, па се тврди да су му авантуристи,

трговци и лопови приносили жртве. Свеједно. Пре десетак година

видео сам први пут пожутели камен с његовим рељефом у оном

трогирском женском манастиру који се не попуњава. Нису ме узбудили

завети ћутања жена које је заосталост осудила на д о б р о в о љ н и

затворски живот. Али пред рељефом тог младића који бежи од себе у

вечној трци за својим прохујалим треном, или у трци за треном који тек

има да дође, отвориле су се у мени вратнице неких препознавања и ја

сам отад у неколико наврата улазио у лабиринте иза њих и излазио

крцат одјецима детињства. И мог можда.

 

ЛЕГЕНДА

 

Чим је такнем, не прогледам,

али јата слепих мишева

одмах напусте Небојшину кулу

а постеље постају справе

за побачај љубави. Па бежим.

Бежим низ травне воде, о младости

опет на сиси фантомских каравела!

С врха катарки одјекне тад крик наде у паници

над морнарима – месечарима који сву ноћ вичу : Сенке! Сенке!

Оне ми клизе низ руке. И неискуство је земља.

Чим стигнем, не прогледам

иако се маховина и даље претвара

у сидро с вампирским уснама. Она ротирају

над пленом којим се храни земња још једне младости.

До канџи снова и она је у служби звезда.

Истог ли света?

 

БУЂЕЊЕ

 

Шуме се деле од магле,

жене од препуштености себи,

наслеђе од љубави.

Кад бих знао да одвојим

случај нужности од страха у сну,

храброст би се наметнула свему

као дан – очима

као шкргут – смрти

као измишљање – сунцу.

 

ПЕТИ НЕМАЊА МИРОТОЧИВИ

 

Јесам ли предосетио, јесам ли научио?

Између раширених обала – страх.

Између страха и глади – зев тишине.

Јесам ли заборавио, јесам ли запечатио?

Безимени понор још вари

пет столећа пред устима неба.

Јесам ли кажипрст без посетнице, јесам ли пут без пода?

Мисао неосветљена леђима

спотиче се о костуре што не цветају.

Јесам ли игра света, јесам ли озбиљност светла?

Једно је име довољно да јутро пробуши мрак пред собом

челом чије сијалице имају корење од неугасиво угашене

прошлости.

 

НЕСАНИЦЕ

 

Раширених зеница испод капака,

ја се нећу држати предвиђеног.

Засад бројим беле мишеве : сто један, сто два,

док прозрачних зеница чекам број бескраја

који би било и нешто рукатије друго.

 

Као увек пред рођење или умирање,

љубав је покошена пре љубави.

С преосталим ситнишем грлим : двеста три, двеста пет.

Раширених зеница испод капака,

споредног се сећам најдуже.

Раширених суза испод капака,

спрема се на жртву.

Као увек, алармна ми звона то јаве

– беланчевина задрхти : петсто пет, петсто шест.

Гледам у конопац што диже завесу.

Али ни сад се дан не држи

гвоздене књиге снимања.

У црни хоће сандук да ме спусти,

у црни сандук величине мрава. Али сан обавезује :

будим се. Већ предвиђено гвозденом књигом.

__________________________________________

ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989 ). Песник, прозаист, есејист, Књиге поезије : Песме (1938), Зрењанин (1949), Вишња за зидом (1950), Хана (1951), Настањене очи (1956), Флора (1955), Песме (1958), Каирос (1959), Тропи (1959), Снимци (1963), Трг еМ (1958), Прочитани језик (1972), Тело телу (1975)…. Изабрана поезија (1979). –

Овде су уврштене Давичове песме из књиге КАИРОС, према издању : Давичо : ФЛОРА. КАИРОС. СНИМЦИ. Изабрана поезија ( удружени издавачи, Просвета, Младост, Побједа, Свјетлост, 1979 ; приређивач Милица Николић).

Advertisements