Ознаке

 

МУСЕУМ

 

ЗДАЊЕ

 

Лонац. Детињство : Срж : Сабље. Преко мокрог рога. Поклопац.

У црквеном звонику : Клатно. Мачка. Извири. Надо. Протури своју

цев кроз уста моја спремна да одахну. Руку са сабласним кутијама.

Око укочена стабла. Чини. Музејски мир. Мјаукни. Као кров под

отежалим сенкама пакла. У чврстом џепу. Малобројна уста. Ох,

намеро достојна пауна. На вратима скапава слуз. Укоричене

наплавине Лет дворски. Пуни су амбари. Чему туга округа. Чему

изврнута бачва? Са алкама, са домаром и птице, са кочијама од

честог кликтања, са перорезима света, са животарењем желуца;

олако спаковани, не клиновима, не обручима ; кротка а мост

троми а хитнути роб ; сасвим близу, од пута бес у роди, од

трске лелуј свирала : кустос – види простору кућу, из димњака

коров ; Великим кораком. Где? Крст обузима чељусти. У овом мом.

Лелујању. Све оне бивше кратере, лед са кљуновима, подметнуто

ах, упаковане, породичне, фигуре, мермер, пород, набрајање

сасвим налик пољу… Тобоган. Језик пружен у маслину. Кос.

Страшило. Крошња сахла. Косац. Бритки. Залаз. Кртог. Јуче –

Спремљени у одежде, са тежама мора ; посетиоцу пљунута у

руке : лавина. Изобличени . Комади. Леже на полицама. Живе.

Сулице.

Пуњене животиње. Инструменти. Рецнути точкићи. Зачини.

Завоји. Ране : Мојом сестром завите. Са карте. Пред здањем.

Пучина.

 

КУСТОС

 

Упрегао сам свој језик као свод лукове од лишћа,

дупљом крилатом, по гнезду, неопрезним уснама,

попут бича полеглог невиђеним, рже, застаје,

и пени, малена утаја, као корњачина уста, из

измета виолински кључ, опет опрез, опет станка,

нити коме постељица са зупцима, нити коме гнездо

увијено у карабин, сам себи ухода, пакет у свицу,

пород обараче, и другима овај свитак, исписан

мрљама, грудвама, покретног и непокретног терета,

сточних вагона, колоница из спремишта, где сан одваја

љуску од врата, где звезде доручкују мреже, и

паук, и паук, и остале смиловане, и картотека са

назнакама : за прегиб, за луб; и дух поновљен у

точку, мом, мом гробу упућеном у љубљење,

мом светом мировању, свиће, гомила укориченог,

пергамент, показујем, пакујем, и трошим, јер забод

копља крвари, јер стрелица погађа утоку, делту,

јер потиљачни одуговлачи снег, да падне као тег,

да прекрије звон, плех, качице, да падне преко

моје главе као завојни мишић, пршљен синовљев,

поново јуче више него данас, ја! кустос, убеђен

у постојање видре кроз земљу којом се затрпавам,

којом се преливам и целивам ; Уже и Штап!

Порцелански бројчаници! Трговина атласима!

Ам! Паоци! Јесен. Бритвом, као птиче зраком,

полагано : Сунце дугог срца, другог сунца,

чува? и откуцава?

 

МУЗЕЈСКА КУЛА

 

Као израсла у копљу кочија лековитог биља, кула.

У рану утиснута страшнија од мора сеоба, непрестано

ваздух сув, стабљика укоричена златом, свели презир

грнчарски, звериње расуто па дозивано ; свим ружним

ружи додворава.

Кошница. Бршљан. О лек. Окном. Стрес. Шапама, створ

разумни. Безумно. Печалба страшног сата. О са заклонима

боли. Хлеб бродски. Затворен. Споља; жеђ; накит од соли;

мумија. Батргам, ножицама утишан тег. Смрти свргнута!

Опловљава мера око њених вијака, сумњив слух. Пристаје.

Спорост. Свикла на бич. Чуј! Вриснем ли урес витла;

крилом тлапња, крилом ташт, горе олујан у свирали свет,

горе; уносећи старини златни мрв, у туђим чинијама, снебљиво

сунце; она ће отпловити парајући прудом шав,

из кога унутрашња крв, топла мамуза, вади ведра, мир,

да оде дах мој, њом, будући ковчег. Пловило. Стег куд.

Под точковима коња саломљених ногу полегла маглина.

Од меса. Одлази кост. Као штап од вучијег смеха. Дим је?

Котва? Шта ли? Јечи? Пучином? Мирис? Урлик? Опет Створ?

Налик патњи којој се изругујем.

 

ЦЕНТРАЛНА АРХИВА

 

Она игра ветар замукао у шупљем ведру. Она показује

казаљци земље куда да урликне. Она отиче сенама у

цвату. Она покреће сребро у замкама. Намиче омче

обичајима мојих речи. Спашава. Покрет закопаног. Нанизане

плочице. Постојеће љубљење. Корен о сина. О буди

приморано на дубину! Плашљив је рукопис осветљен са

свих страна. Мрежама. каналима. Високим зидинама : по

којима маховина; пужеви; глинене постељице – разносе

свој мирни пелуд, свој век. Да. Уобичајено дрво спава.

Са његових грана слика воде која претеже. Мусеум

Кула. Одбачен алат. Муљ. Блатно клизиште.Знам

Испрао сам уста. Руку по руку. Крв по крв. Гнездо моје

отпловило је. Нагнуто у себи. Мртво. Не? Расутим

каналима га дозивам? Двоглед? Као надолазећа ноћ. Као

суманута зверад са својим очима отетим од лишћа

отпалог под ненаданом мишљу једног осветољубивог

кратера. Ја! посебно црн. Износим већ печене медаљоне.

Ливене мердевине. Крилате столове. Закуске. Предјела.

Големе пехаре. Отровне шаре. Китаре од снега. Ваздушне

снаге хлеба.

Својом рибом, животињом, птицом, сном : Зауздавам.

Месим. Гласове. Колевци спремној на скок. Пећинске

погаче…

 

ЗАВРШНА ПОВЕЉА

 

Зашио. Главу. Закључао у пчелу, восак, Понизан и сит.

Канџицама, удицама, вучен куд мелем, катанцу свет, рез.

Легао у саркофаг. Обвит лековитим биљем око струка : плач.

Пустињом – за зубљама, керамичким хватаљкама, преградама,

олујним мајкама : чопор. То јаву саплићем. Још увек. Копач.

Поплочан рашљама. Воденим талогом. Оседео. Медаљон.

Амфора. Прекривена маховином : настамба. Завршна повеља.

Неком давном богу одлутали разломи и бљесци. Снохватица.

Уломљеност света. Затитрала крв.

 

___________________________________

ДРАГАН ГРБИЋ (1961). Песник. Књига поезије : Унутрашња археологија (1986).

Advertisements