Ознаке

ПРИЗОРИ ИЗ ЖИВОТА ПРЕДАКА

1.

Понекад , ујутро, јасно чујем лупкање

бамбусовог штапа о месингану ивицу мермерног сточића.

Знам : ту је почело одбројавање!

Маелова жила давно је исцедила кап,

и сада само подрхтава.

Поглед блуди новинским ступцима.

У Русији се нешто спрема, каже Маел,

разбијајући јутарњу тишину празног кафеа „Пасаж“.

Његов саговорник, службеник поште у Греноблу,

значајно клима главом.

У том часу, Маелова кап

приближава се апотеци.

Онај који ће пред подне

покренути еластично перце звона

на вратима апотеке

још увек спава блаженим сном.

Али, буђења су мучна :

понеки призор страхота рата.

Млади српски официр већ неколико дана

осећа пулсирање жиле.

Време је ратно, и он би да се

заштити.

Најмлађа Маелова кћер

са друге стране паравана од млечног стакла

пружа малену кутију.

Српски официр купује прашак

против главобоље.

Како савладати стид пред лицем

девојке у апотеци?

У том часу, стари Маел

растаје се са пријатељем из поште.

За њега више неће бити

неодређених контура Русије,

безбрижног погледа на географску карту.

Али, тек је јули, године 1916.

и Маел је још увек заштићен

разапетим новинама на држачу од бамбуса.

И верује да је сигуран

у својој старости.

Понекад се сети старијег брата,

лудог Жака, који је давно, давно,

отишао да у муљу реке Јукон

пронађе златна зрна.

Никад се није вратио.

Док су били деца,

Жак је најдаље у шуму залазио,

на највише се гране пео,

једини препливавао речицу,

у селу, близу Гренобла.

Аљаска и Русија

само су имена далеких земаља,

у чијој неодређености Маел ужива

читајући новине у кафеу „Пасаж“.

Постоји и Србија, Албанија,

чује и за Галицију, Бесарабију и Манxурију.

Али, он није Жак,

његов свет омеђују дрвене интарзије

најстарије апотеке у Греноблу.

У мирису лекова и трава

похрањене су слике

због којих је Жак отишао тако далеко,

а златну прашину није нашао.

Негде у парку, у близини апотеке,

мимоишао се  Маел са младим српским официрем.

Ни слутио није да се срео

ко би заувек отишао,

само да је он, мушкарац, био у  апотеци,

и уместо прашка, дискретно му пружио

паковање кондома.

                              2.

Паркет шкрипи у сусрет шаркама

улазних врата апотеке,

неколико корака дели стаклену  преграду

од белине првог снега,

а тек је октобар.

Паперјаста постава зимске ципеле

дозива рано ујутро

порцеланско стопало

Маелове ћерке.

Млади српски официр још увек ноћу

обливен знојем

види трагове смрти у снегу  Албаније,

тамо где је прошле зиме

читав један народ прешао у

постојање.

Прашак љубави из Маелове апотеке,

жестину показује свакога дана све више

и више…

Млади српски официр жели да ишчезне

из историје, из свог народа,

да у тишини интарзија

најстарије апотеке у Греноблу

удише мирис трава и прашкова,

да ослушкује харфу паучине.

Прошлост долази сама:

студентски дани у Латинском кварту

лебде станом изнад апотеке.

Зар је мање снова ако је редослед другачији?

Негде се мора стати

и мрежа из дубине повући.

Мокри чворови

развезаће се на сунцу можда сами?

Кроз густ дим алжирских цигарета

видим мршаво лице мога деде,

који је као онај луди Жак

изменио породични редослед.

                     3.

Он лебди као птица,

једва додирујући пуно класје :

Одеса, Вршац, Суботица, Триесте…

Или још даље, у песак Африке,

у маслињаке Феничана.

Он, Влад, породични двојник,

пулсира у нама ритмом бамбусовог штапа,

одјеком корака у празним дворанама

тршћанских палата на Каналу Гранде.

Ми смо само сенке

у замућеном погледу његовог ока.

Први пут сам видео Влада

у житним пољима баната

једног јутра са прозора вагона.

Расплинут у дугуљастој мрљи

лебдео је између жица далековода

и одједном нестао, као искра у камену.

Срешћу га опет на стази поред мора,

у друштву предака и усамљене палме.

Привиђаће се и моме сину

као блесак стакла,

отвореног прозора куће

у Приморју,

као продужена сенка

грма шимшира

неког парка Хабсбуршке подводне царевине,

као шум власуљара

у зеленим плићацима Јадрана,

као прхут птице у сумрак

и пад шишарке са бора.

………

______________________

ДРАГАН ВЕЛИКИЋ (1953. – ). Приповедач, есејист.

Овде се прештампава одломак поеме  Д. Великића, објављене у роману ХАМСИН 51 (друго издање), Време књиге, Београд, 1995, стр. 98 – 113.

Advertisements