Ознаке

            ПРЕПОЗНАВАЊЕ

 

једном сам узео комад папира и

почео да пишем само једну реч –

празнина.

писао сам : празнина, празнина, празнина итд.

добијао сам осећај да све више тонем,

да ме та реч празни.

осећао сам само дно, дрхтање

невидљивих жица празне љуштуре звука

и више није било никакве разлике између

мене и написане речи.

тихо сам се померао, мало – помало

био сам онај који пише и изговара

а празнина је сама себе препознавала .

проговоривши, заправо, био сам написана реч.

исписивао сам : празнина, празнина

и њен лик је растао као простор у цркви

све друге речи губиле су се у њеним многобројним

угловима. одвајала се од свега и  муњевито

ширила своје почетке.

бескрајно се удаљавала мада сам је осећао

под прстима, мада сам је дотицао

вршком језика.

„казујући себе, губим се“ говорио сам све тише

и постајао сам само јека белине папира.

 

____________________________

НИКОЛА  ВУЈЧИЋ ( 1956. – ). Песник, преводилац са  руског .  Књиге поезије : Тајанствени стрелац ( 1980) , Дисање  (1988), Чистилиште (1994).

Advertisements