Ознаке

      46. МИ ЈЕ ГОДИНА

 

46. ми је година, питаш ме, лукаво, шта јесам,

како је протекло, у мали извештај да сажмем

Прецизно, читко, огољено,

и, знао си то, добијаш текст о ономе што нисам,

кратак, несрећан, коначан.

А нисам :

никуда никад отпутовао,

нисам видео велике градове,

историју милиона спојених несрећа,

ни села на обронцима, тако угодна наводно,

ни пустиње, насеља под морем,

нити манастире на врху света.

На светим местима нисам упознао Бога,

а давао ми је знаке, прикрадао се,

нисам, дакле, видео ништа,

ни себе, ни брата, ни тебе.

Сањао сам, а ништа нисам запамтио,

остао у вечитом сну, вечитом покушају.

Ни у кап воде се нисам смањио

(могуће је, каже вуду -маг),

обишао потоке, реке, океан,

из чесме капнуо, под вечитим ледом одахнуо.

Не снам јесам ли и песму написао,

само сам једну књигу и једну слику видео,

премало за твоје пријатеље.

У политику, у вечном комунизму, сам завирио,

вратио се понижен и гори.

Стао сам у ред, не ропћем, безбедан сам,

нема питања, не тражим одговоре,

то је оно што могу.

Нисам чак, то ће ми бити највише замерено,

ни жилет опрао, пустио млаку воду у каду,

и чврсто, за почетак, стегао леву шаку.

     О СВЕТЛОСТИ,

     О НЕЖНОСТИ, О МРАКУ

 

Са великим одобравањем, са весељем, са страшћу без жеља,

чекам тај мир, ту непомичност и недодирљивост,

ту опомену другима, ту сласт у мени.

У том нежном додиру неће бити нежности,

ниједно надање неће бити испуњено

и никакав страх неће таћи моје срце

и оно ће се одмарати и скупљати снагу

не за покрет и не за мировање

и моји удови ће бити у положају у коме су се затекли,

у најбољем положају, дакле,

и оне две- три сузе неће ме сквасити

и ја нећу бити ја и ти нећеш бити ти,

али ја ћу то знати,

и ти ћеш уживати у заласку сунца, и у киши,

у мраку и у светлости,

али све ће се одвијати једно за другим,

и ти ћеш правити разлике којих нема,

и дотаћи ћеш   ме и мислићеш да смо се опростили,

а нећеш дотаћи ништа,

јер на овоме свету не можемо се растати,

нисмо се на њему састали, ни на неком другом,

јер би то само ово место било.

И неће ми ова постеља бити гроб, како ћеш ти помислити,

само ћемо лежати на великој води обоје,

и удаљавати се и састајати се

и само мали осећај кривице ће нас спајати у будућности,

како ћеш ти називати оно што преостаје, оно што нас дели.

______________________________

ДУШАН ВУКАЈЛОВИЋ (1948 – 1994) . Песник. Књиге поезије : Гетсимански врт (1972), Ведар дан у Енглеској ( 1975), Увод у болест (1977), Справе за мучење (1980).

Овде се прештампавају песме, објављене после песникове преране смрти, у КН.

Advertisements