Ознаке

ДРАГИ ДЕМОН

 

О, мируј, мируј, док гађаш стрелицом мрака,

драгим опојем наравно, немиром, непознатим,

и на почетку је зло : страх и крик,

и бол се, тавни, у златној крви отвара,

и шапће : свиће ли то, свиће ли, мој душе?

Има ли светлости, има ли тајне,

из ноћи ове пламсају, из зоре тишине,

црвен, ево, зелени ево, можда валови,

израста трава црвена, из зубље таме израста,

поносит уздиже се, гле, нејасан брег!

Погледај у своје лице, неразговетни,

има ли пута ако нема циља?

У животу одржава само колебање!

Слободна воља, затим, жртва у искупљењу,

та љубав илузија у тренутном преображају,

ван те свести водиље обликују лаж.

Прихватање царства небеског стање је немоћи,

идиот тога часа види себе као бога,

апсурдан одмах ток је историје :

бесмртна душа означава бешчашће и пад.

Хришћанска подлост слободних исповести!

О, творачки је чин ипак благословен :

само док траје – осветљена је вечност,

све друго је подвала учитеља и свештеника,

божанска болест људска : ах, смрад, тај смрад!

12. 12. 1983.

НЕКА СЕ ИСПУНИ

 

Је ли мисао чиста само у времену

у коме јесте, где се зачела?

Како је истргнути, као и себе,

човека свакојега, из историје, из дана

у коме трајемо? Говоре, тако, који познају

пут наш навише и пут човеков у себи,

кад недостаје храбрости. Чуј, шта ће бити

кад малакше и глас, када се уплаши биће?

Како може оно створено, мучио се апостол,

ругати се и творцу : што јесам такво,

кад васељена господари, кад проузрокује

и све у свему, и ово чиме се опстаје!

Када не видиш шта ти је под ногама,

шта носиш у себи, устремљен, одавно пошао само

напред; можеш ли се вратити себи

ако не разумеш силу непојамног, што узноси?

Оно што живи и што покрет је, снага велика,

онај дух којим јеси : шта предсказује онамо

где се и мисао двоји пред празнином, где има

само тај лет уклети; и као птица ухваћена, ево,

ево препознаје се људски глас што не познаје

с ким је, одакле је, где је то зашао!

Како бејаше предраг тај пут навише,

и у опасностима настао : куд било да се оде!

Мисао повела је немир, а одатле, гле : заведен

кренуо се човек – блесак злаћани видео је!

Што сада, брате мој, стојиш, што клечиш распарен;

запао си, мирујеш у досади, аха, преварен, аха,

ниси могао онамо да се успењеш, пао си!

Али што људско биће засеје мора и жети,

и што се у духу зачне имаће тај вечни жиг

усраста и буне, и неспокоја; пре него схвати!

Само у себи вазда, ако се није умило крвљу

Христовом – било је све узалуд; глава прснула је

још и у води мутној, док пловила је, усамљена.

Муње бејаху нестале – далеко, иза гора

а ти још клечиш, брате, у симболима што бејаху,

сад мртва слова су, и уз стубове друштва, туђе ти.

Како ћеш, док клечиш, издржати тај бол несносни;

хеј, опет си на истом : визија се, лепота, измакла.

Али где је крв ова пречиста, окупао си се

и дрхтао јеси, моћан, моћан, о, „Нека се испуни!“

И ја нисам дошао да разрешим него да испуним!

Јер све се мора платити; и траје који сведочи,

и дух овај и крв ова расута, и овај благослов!

Колико су знаци још силе Божије, још једном,

и у слабости уздигле те, колико помогле, анђеле!

пре него се усправиш и у вис подигнеш руке!

_____________________________________

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1937. –   ) . Песник, прозни писац, есејист.Полиграф. Књиге поезије : Балканска симфонија (1960), Револуција / буна ( 1963), Пред собом на коленима (1967), Одисеј из србије / Карађорђе (1962),  Унутрашње светлости (1967),  Двојник из Кнез – Михаилове улице (1980), Ђаволски таласи ( 1985), Драги демон (1986), Демон у шетњи (1987), Јеванђеље по  Демону (1991) .  Овде се прештампава песма Р. Војводића, првобитно објављена у Књижевној речи бр. 225, 10. 1. 1984. године.

У треће издање Несебичног мнузеја  уврстио сам још једну изврсну песму Војводића, као леп пример  другог и трећег ступња поезије. Песму, која на најдиректнији начин изражава трагизам живота, па и трагизам  Војводићеве генерације…

Advertisements