Ознаке

СВЕТО ТРОЈСТВО

(од летаргије до литургије )

Обоје тражимо истину, ти у спољашњем животу, а ја у себи и свом срцу, па ћемо је пронаћи обојица. Ако је око здраво, у спољашњем налази Творца, ако је срце здраво, у њему ће се огледати свет…

Фридрих Шилер

I

ОТАЦ, ТВОРАЦ – СВЕДРЖИТЕЉ

Поново ћутање. Нико не одговара.

Сви ослушкују звукове интровертног,

сасвим сличне исконској тмини. Ако

сам добро разумео, сви очекују

да мој одговор буде одјек онога

што они мисле. Небо које је сад

било прозрачно, као на великим

висинама, постало је пуста мисао,

воћњак с непресушним ускрснућима

који осветљава иста стрепња као

једно те исто сунце. Ето, постоје

људи који не верују да душа рођена

на небу може да се распукне на

два дела и да се, ношена ка

магнетним пољима бивства, поново

сједини у аури светионика корена.

Како другачије објаснити љубав на

први поглед? У љубави имамо хиљаду

лица, али и могућност да свако

своје лице преживи. Није важан

изглед, него онај који изгледа,

мимикрија сенке… Не заборави

да стихове рођене од светлости треба

вратити у светлост. Стога, нека твоје

ходочашће не буде галерија бесмисла,

нека твој Пут не буде похвала лудости.

Срце се носи јавно, од Овострања

до Онострања, од невидбога до

недохода. ( ……………………)

СВЕТИ ФРАГМЕТНИ

Има много светих фрагмената мог живота

који су нестали заувек. Свети фрагменти

нестали су, истопили се у комуникацији,

у битисању, у дизању, у сновима, у падању…

И када бих сада погледао у ретровизор живота

видео сам да су ме упропаштавали како су хтели,

видео бих да сам много више покораван, него

што сам заповедао… Никада није било периода

да сам живео само једним животом : животом

песника, радника, љубавника… Одувек сам

истовремено трошио снагу из више живота. И

када бих сада морао изабрати своју коначну

улогу, остао бих беспомоћан. Она је нестала

заувек, побратимљена у васиони немара

с трагедијама других…

Борово, 1990.

HOMO UNIVERSALIS

(…..)

…………. И док нас, Оче, упорно враћаш

Светој Књизи која диже глас против

понижења и усамљености, ја мислим

само на оно што одолева опсењујућој

снази Ништавила. Из изгубљеног дана у

изгубљени дан, све више ме заокупља

оно тајанство које није у вечном

супростављању, већ у повезивању

безобличности бивства. Невероватно

како је пут ходочасника увек исти,

оивичен увек истим искушењима и

древни камен увек исто тврд под отеклим

ногама. Хоће ли наше ходочашће овога

пута бити у знаку усхићења или

страха? Хоће ли наша надања поново

тињати под премором, жегом и хуком

пустињске олује? Знам, Оче, да је

потчињавање навикама човека без

вере најдубље од свих потчињавања.

Требало би тражити свој пут тамо где

га не траже други. – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

О, Оче, творче – сведржитељу, шта то

може будућност против прошлости?

Она је само њена гусеница што чека

преображај у лептира ишчезнућа. Њене

су звезде чиоде на завеси ноће које,

попут ритуалних жртава, непрестано

падају у гробнице безимених породица

и гасе последњи пламен ломаче у

грудима Еребоса. Зар чин отимања

сопствених слика од света, који нас

поседује, не производи камену

непомичност? Нисмо ли сви тек

изобличено дивљаштво у меандрима

времена и простора, невидљиви ваздух

Апокалипсе? Са грозницом спознаје

обузима ме мржња према свим силама

које ме поново освајају и потискују

остатке бродолома наде у бледом и

хладном праскозорју. Њихово мноштво

таласа се као воштано платно које се

најзад распада. Позната ми је та

агонија, Оче, тај немилосрдни

закон маразма : човек који се распада

од своје обмануте наде као од каквог

тумора, ужаснут је звуком свог гласа

који се одбија од неуморне сенке.

– – – – – – – – – – – – – – –

_____________________________________

Зоран Богнар:  Песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар. Рођен је 1965 године у Вуковару. Објавио је десетак збирки поезије: Блуз за шаховску таблу (1986), Психо-стриптиз (1988), Лудило Флојда Бертхолда (1991), Ако се мртви једног дана врате (1993), Анонимна бесмртност (1994), Нови потоп (1996), Нови Нојев ковчег (1997), Нови човек (1999), Елизејска трилогија (2000), Албедо (2002), Аура (2003, Алхемија (2005); три књиге поетско-феноменолошких микроесеја: Фотографије гласова (1997), Ејдетске слике (1998) и Фотографије гласова II (2002); Номад бескраја (2004); као и антологију савремене српске поезије Ново распеће (2001). Поезија Зорана Богнара превођена је на италијански, француски, енглески, мађарски, немачки, шведски, словеначки, грчки, македонски, шпански, турски, бугарски, холандски, фриски и јерменски језик.

Богнара нема ни у једном од штампаних издања ант. Несебичан музеј, али у рукопису  споменуте антологије је био један шири избор од овог који се публикује овде..

Advertisements