Ознаке

 

Пролог

Свеједно са или без риме,

нема важности опрема и сјај

ако душа болна

болним осмехом  над прошлошћу бди.

 

Нема празника ни недеља

и сва је срећа у сунцу

што нас покаткад у стари живот врати

и разбуди у нама поново дрводеље

са ливанских и балканских гора.

А траг је дубок и страшан

и неће га нико никад затрпати.

 

Помислимо и сами да смо позери

кад виногради и жита зру,

па поноћ дође и ране се раскрваве,

и свеједно : Исуси или Ахасвери!

Други би нас само облици спасли.

 

И дођемо до краја пута,

а те облике још нећемо наћи :

о ми то знамо.

 

Основна је наша боја сива,

као небо јесење,

као дух убице друга.

 

Смрт поколења

 

Ми срећни нисмо били.

 

Нисмо опрали на врелу братства очи,

него смо у гробљу на хладној каменој плочи

слушали како Мајка за Сином цвили.

 

И из гробља дошли смо чисти,

кроз облаке дима

назирао се светлости нове луч, –

 

и ви нас дочекасте

плетеним, троструким бичевима.

И ваше руке ко железни обруч

који гуши… гуши…

обвише се око наших груди.

 

Ми смо тада у души

проклели и вас и себе;

и од бола

променили смо сто идола,

и на сто стаза хтедосмо стати.

 

Али на свакој по једна Мати

рече нам да ни ми нисмо људи.

И тад смо се одрекли свега!

 

Ноћ свугде, као и пре. И тама…

Ми изгибосмо над црним заставама,

а ви славите помпезан пир…

 

Ноћ свугде.

 

И тама.

И мир…

 

_____________________________

ДУШАН ВАСИЉЕВ ( 1900 – 1924). Књиге : ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, 1932; ПЕСМЕ, 1952.

Advertisements