Ознаке

РАСКОВНИК

Заборављене речи

Прекорно нас гледају.

Нико више не зна

На шта су се односиле.

За стварима и појавама

Које именоваху

Отићи ћемо и ми

А сусрести се нећемо.

Кроз речи, кроз таму,

Кроз веру и наду

Расковник тражећи

у непочин граду!

Од света дуже трају речи

Опомињући нас

Да ћемо минути и ми

Не потрошивши их.

Идемо за њима

И не слутећи да ће нас

До страшног места довести.

Кроз речи, кроз таму,

Кроз веру и наду

Расковник тражећи

у непочин граду!

Име наше патње

И варку наше среће

Предочавају нам речи

Говорећи да ће наџивети

Све наше ћутње

И сва наша празноречја.

„Ниси ми успела рећи,

Речи варљива и опака“,

Говори човек

За речима се ломатајући.

„Тамо сам

Где је ћутање најдубље,

Где ме не именујеш“,

Каже му Реч.

„Ти си онај

Који ће остати

Ако се ја поменем;

Јер Реч је све!“

Речи које смо измишљали

Сабране у песму – опомену

Враћају нам светове изгубљене,

Отимајући све оно

За шта смо веровали

Да је заувек наше.

(…)

     ЗА ВИСОМ

Замаче и дан овај

негде за висом Твојим

да збори иконописцу :

„У слици тек постојим!“

Свако Те , у огледалу,

очаран, таче челом

смерно Ти појући псалм :

„Тек Твојим живим делом!“

Загледасмо се : у Лику –

и јесмо, и нисмо!

Ствари су и појаве

по води чилеће Писмо

из кога још сричемо

апокрифе и скаске.

Ако је у нама глуво,

и, ако тела су маске,

где су наша Писмена?

Заминуше ли за висом?

Кад крену за Ликом, по води,

виде ли наша лица

или њихова знамења

сред расејаних ствари?

Шта, ако је све опсена,

а сви ми опсенари

у чилећем оку живописца?

________________________________________

Драгомир Брајковић (Писана Јела, 10. децембар 1947 – Београд, 29. новембар 2009)  је био српски песник, новинар и књижевник .Објавио је књиге песама: „Велико путовање“, „Пролеће у Техерану“, „Крвава свадба у Брзави“, (објављено  дванаест издања!), „Повратак у Црну Гору“, „Ледене горе, јужна мора“, „Пут у речи“, „Ватра у рукама“… Када се појавила збирка „Троглас“, песник је рекао да у једном трену барем три живота проживи на невидљивој позорници. Ни сам није умео да објасни толику популарност књиге „Крвава свадба у Брзави“. Код нас је свака слава, па и песничка, говорио је, краткотрајна. Све што брзо уздигнемо, још брже свалимо у прашину. И код читалаца је чешћа краткотрајна наклоност, него истинска приврженост, па нам се и трајање од три деценије чини дугим. Кратко је то, мерено свим аршинима. Ипак, то је трајање. Умео је да буде оштар критичар: „Оно на чему је грађен и изграђен поредак вредности и добар део наше европске цивилизације обесмишљено је и поткопано сурогатима нове потрошачке културе. Ништа није оно што јесте, још мање онако како се чини. Личи, а није. Све је релативизовано“. Без длаке на језику је говорио и о нашој политичкој ситуацији. Нагледали смо се, волео је да каже, свега, наслушали беса и буке, доживели да најгори суде најбољима. Видели смо храбре јуришнике како мртвом курјаку мере реп и гомилу која слави њихов подвиг. Било је то време, и још увек је, као створено за оне који немају стида, а образа се не боје.

Умео је с мало речи да каже много и да то свима буде јасно. После „петооктобарске револуције“ је рекао: „Није се овде поодавно ништа епохално десило, сем што је сјахао Курта да би узјахао Мурта. Куртини су, са истом оданошћу, заносом, непогрешивим смислом за профит и инстинктом угрожене животиње, прешли код Мурте. До даљњег.“

Када су Дучићеви земни остаци 2000. године пренети из Либертивила у Требиње, у Херцеговачку Грачаницу, Брајковић је већ имао снимљен филм о том догађају и написану књигу. Није био присталица боемског живота и призивања муза алкохолом. Сматрао је да права уметност настаје из трезне главе…

Advertisements