Ознаке

ЛУДИ СВЕТ

У НЕВРЕМЕ

У Невреме у Невреме

Сејеш, Боже, своје семе

Време зла и Време мрака

Два у једном два једнака

У Зло доба Опште студи

Свет у страху и Свет луди

Као да су кров свој свили

Зло и Горе укрстили!

Зимско јутро, 24. јануар 1987*

Јутрос пахуље најцрњег снега

Падају с неба, падају с брега

У срце, у мрак, у небо, горе

Јутро је, Боже, а нигде зоре

Одасвуд тамни покрови прете

Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лета

Ниоткуд Бога, неба, ни света

Отворен бездан звездане злоће:

Цвокоће умрли час цвокоће

Шуме и горе стисле се неме

Дошло је , Боже, потоње време –

Још један поглед у јутро тмурно:

Потоњи гости промичу журно

Некако глуви, некако криви

Ко да су, Боже, тек полуживи

Смрзли од јада, мркли од студи

Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега

Дошло је време зла најгорега

Залазе боје видљивог друма

Залазе куће, залази шума

Уста су глува, речи су неме

Потоње време, Потоње време…

____

*24. јануара 1987, изјутра рано, био сам напросто опседнут стихом : Вејте пахуље најцрњег снега. Устао сам с намером да стих забележим. Махинално сам погледао кроз прозор и угледао праву лавину неких ситних, загасито – црнкастих, чађавих, пахуља, које су сулудо вејале кроз простор. Застао сам, нем, пред овим призором. Истога часа појавиле су се бројне слике, асоцијације, дохватио сам најближи лист хартије и просто исписао ову песму. Као да је била диктирана.

ПЕСНИКОВ ЛАМЕНТ

На вест о Чернобилу

Гле, усред песме, усред лета

Потоње време и смрт света

Дању и ноћу, драги Боже

Само се мрачне силе множе

Покој ти зори, души, снима

Наврли живи умрлима

Дуго времена, дуго већ

Не чусмо, Боже, благу реч

Ни жишка неба, нит кап зоре

Не походи нас кроз просторе

Кроз потонули глуви мрак

Ни жишка, Боже, нити зрак

С висока, с неба, с брега, сунца

С висова мртвих, са врхунца

С лица свог оца, сестре, брата

Са мртве куће, мртвих врата

С потаја глувих, са кровова

Све отров, Боже, до отрова

Небо и земља, правци лета;

Пејзаж умрлом часу света

Зора – та никад више блага

Кућа – умрлом часу снага

Дубине, висине – само прете

То ти је живот, мртви свете

То ти је живот, мртви свете!

ЛУДИ СВЕТ

Јесте мрак света, јесте свуда

Цела је кућа света луда

Као нечисте силе беже

Живи од божје равнотеже

Као сред пакла цвета шума

Изнад кровова божјег ума

Цео свет луди некуд хрли

Навиру живи и умрли

Навиру живи, мртви лете

Бежи од тебе мртви свете

Једно од другог бежи крило

Никад још тако није било

Поноћ је – време часа злога

Бежимо, Боже, од Небога

Од мртве куће, мртвих врата

Бежимо, Боже, од небрата

Сред неизмерја часа злога

Дозивај душо свога бога

Ко да се дуси пакла буде

Лете кровови куће луде

Лете све даље, кроз мрак, даље

Ко да их некуд сам враг шаље

Ко луда некуд бежи шума

Преко кровова божјег ума

Зло је у срцу, глави, свуда

Бежимо, Боже – али куда!

________________________________

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (1938. – ) . Песник, есејист, прозаист. Књиге поезије : Први делиријум (1965), Кућа и гост ( 1969), Трагом плена и коментари (1973), Далеки укућани (1979), Укрштени знаци (1988), Ружа језика (1992) , (лирска сећања) Душа сећања (1989), Песме потоњег времена (1990),  Бајка кућне  слике (1992), Ружа језика  (1992), Там там и Беле басме ( 1995), Изабране песме (1998)…

Овде се прештампавају  Вукадиновићеве песме из књиге Укрштени знаци.

Advertisements