Ознаке

ФРАГМЕНТИ

(ЂАВОЛИ ДОЛАЗЕ)

 

 

 

(…) Одавно те нема, Оља. Понекад ми у сан дођеш. Идеш и ћутиш.

Крв ти липти преко зуба. Трчим за тобом и питам те:

“ Како си, добра Оља?“

Ти одмахујеш главом. Питам те :

“ Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за мном?“

Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим. Кажем ти:

“ Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени се, муж сам

ти. Можда бих и ја могао с тобом низ свет?“

Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се да у рукама

не држиш ситнице за продају и везице за ципеле, но свежањ мртвих

змија.

А ја сам добро. Просим по свету слеп. По људском смеху

распознајем дан од ноћи. Не могу да патим, али ми се у очним дупљама

зајезери сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале…

 

( ПОСВЕТА )

 

Милошу Марковићу, Синајиту, који ми је, без стида и мржње

према било ком, све признао, посвећујем ову авантуристичку

хронику, писану целом, десном шаком.

„Домовино, не треба ми више твоје име. Домовино, хајде да

сведемо рачуне, ти и ја : узми све што си ми дала, на првом месту

име, које ти враћам, па ме ослободи своје судбине и свог мрака! Јер,

домовино, против тебе сам, стога што си , ти, огромна и без срца,

а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика,

румена јабука! Домовино, проклетство моје, јабуко, пусти црва, да

изађе из тебе, а ти расти и крупњај, буди највећа и најлепша међу

јабукама…“

„Судбина, кажеш. Јесте, судбина, али свињска! Прво волиш

домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина

те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на

нечијем буњишту. ‘Домовино, једина, не дај да ти пљују сина!’

зацвилиш. Ниоткуд помоћи. Мрак и сове! Онда те и с тог

сметлишта, ружним речима и псима, отерају, као што су мене, пре

двадесет и кусур година. Све више тугујеш за родним крајем, за

црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у

туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које

ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране

света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему.

Покушаваш домовини, изнемогао и у крпама, да помогнеш. ‘ Не

тако, сиротице! ‘ поручујеш јој : ‘ Не тако, већ овако, осрамоћена

моја сестро!’ Домовина, будући велика и без срца, свака, па и

наша, то и не чује, не види. Брига, њу, што ти се боре плету око

очију, што те покривају плесан и рђа, што се савијаш и смањујеш,

као ово ја. ‘ Домовино, бездушна и незасита курво!’ крикнеш једне

ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и

жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно

једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!

Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе

животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу

главу!“

 

________________________________________________

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ ( 1930 – 1991).5 Писац који је имао укупно 48 домаћих и 82 инострана издања.  Булатовић о „карамазовштини“ није заузео став преко литературе. Имао је своју личну карамазовштину. “ Имао сам успомене, како се једном исповедио Кривокапићу. Имао сам успомене. Мени се и сада чини да сам обливен очевом крвљу. Крв његова, крв коју су дуго са мене прали, као да је разливена по мени и данас. Преображенска очева крв МЕНЕ ЈЕ ОБЕЛЕЖИЛА ЗАУВЕК и , највероватније, начинила писцем. / Сопствена крв се опере, а крв ТВОРЦА, ОЦА, остаје вечно на уснама и у свести. Ње се ослободити не можеш, чак и кад би стотину пута пролио душманску крв. И пољубац који сам, по наговору мајке, дао мртвом оцу у усне и чело и дан – данас је преда мном, као нешто што опомиње и плаши, што се граничи са вечном љубављу, са најстрашнијим чином који се у животу изврши. То је ПОЉУБАЦ ЗАВЕШТАЊА који се односи са собом НА ОНАЈ СВЕТ. Из тог пољупца је вероватно проистекло све. (…) / Ако постоји МЕТАФИЗИЧКО ПОИМАЊЕ СТВАРАЛАШТВА, и ако бих био кадар да себе доведем у ТАКВО КРУПНО РАЗМАТРАЊЕ, онда би било апсолутно тачно да је Фјодор Архипов (Булатовићев рођак и човек који је убио Булатовићевог оца – моја  напомена ; сва истицања крупним словима су моја – М. Л. ) тога дана мене начинио ЧУДОВИШТЕМ КОЈЕ ЋЕ ЦЕЛОГ ЖИВОТА КАО ПАУК ДА ИСПРЕДА  ЈЕДНУ ТЕ ИСТУ ПРИЧУ…“ На питање Кривокапићево шта је рај а шта пакао, Булатовић је одговорио : “ Требало би Ђиласа питати шта уопште подразумева под рајем а шта под паклом? Али је потресно видети тоалетни папир на коме је превођен , бележен и препеван велики Милтонов спев. За то време – док је Ђилас у затворској ледници преводио Милтона и копао по речницима, и док је дувао у прсте да би могли стегнути оловку – други су, па и књижевници, затим и академици, данас главни слободари, СЛЕДИЛИ СВОЈ СЛАТКИ КОМУНИСТИЧКИ ЖИВОТ…“

Речи које најбоље оцртавају портрет овог писца, песника пре свега, пакла и долине плача у најдословнијем значењу тих речи, изрекао је Матија Бећковић, на комеморативном скупу у Француској 7, у УКС, поводом Булатовићеве преране смрти, в. Књижевне новине, бр. 817, 1. април 1991) : “ Кажу да срце памти. Оно што човек преживи у срцу се бележи и слаже и кад се чини да је све пребродио опруга се опушта и срце експлодира. А срце Миодрага Булатовића је толико препатило и запамтило да је чудо како се није одавно препунило. Булатовић је писац који нема претеча и учитеља, али има настављача и ученика. Писац који је за све имао своју реч. Родио се и умро у Црној Гори, али у њој није могао ни живети ни опстати. Биле су му тесне и веће средине. Био је уочљив и у највећим метрополама. Нигде није био, а да је остао незапажен. Издвојен већ рођењем : ликом и начином живота и погледом на свет, никако није знао где да смести ни њега ни његово дело. У српску књижевност стигао је блед и изгладнео из србијанских сиротињских избегличких домова, у прогорелом војничком шињелу. У време које је објавило да више нема просјака и божјака, отпадника и умопоманика, кад се веровало да су се сви ђаволи подавили у запечаћеној боци, двадесетпетогодишњи Булатовић се огласио књигом ЂАВОЛИ ДОЛАЗЕ. Кад је званична крилатица била : “ Човек како то гордо звучи“ Булатовић је на почетку свога првенца цитирао Књигу о Јову : „Шта је човјек да га цијениш и да мариш за њ“. Кад је све било прописано и уметрено написао је да „без претеривања нема песништва“. У земљи митова и забрана, затворених и непроветрених глава ово сироче је иза сваког табуа стављало запету и отпочело спрдњу са целим светом. Тамо где је рат највећа светиња за њега је било највеће ругло оличено у каплару који је уместо иконе ставио шињел и крстио се према њему. У повестима овог писца често се спомињу сузе. Сам је гледао на свет кроз сузе својих ликова, али нико није видео сузу у оку овог гоњеника који није важио за јунака. Усамљеник кога није држало место, издвојеник који је свакоме пружао руку, искошеник коме је негирано све осим књижевног дара. Из пакла у коме је живео певала је његова лака реченица, бистра као срма.

Миодраг Булатовић је наш први књижевни дисидент и гастарбајтер. А шта у нашем свету значи бити непослушник може се закључити и из порекла једне речи  коју често срећемо у говорном језику Булатовићевог родног краја. То је реч лутор. Лутор је скитница и пробисвет, а изведена је од имена Лутер. Тако је и у нашем забити доспео Лутер да његовим именом зову сеоске сакалуде…“ итд.

Advertisements