Ознаке

Из заоставштине

 

Мирис пепела

 

Мирише пјесма ова на суштину пепела,

и зрак је у њој – засићен искрама

бившег пламена. Ако све постаје бивше

чега се разум такне што је донијела

јутарња румен, што је живо у нама,

што претраживати себе и пепео више.

Кад се све зна, међаш што постоји,

да разграничава траг од трага ноћи,

од ноћи пут – којим се мора проћи,

кад конаке бише као зубе броји.

Пјесма ова суштином пепела дише,

смрт је над челом, лебди и данас,

као и јуче, док је још живјела нада

да ће, ако се мисли, мимоићи све кише,

и нестати са језика ријеч, и ужас,

да неко од гласне пјесме не страда.

Кад чула дријемају

Иза поноћи више ни вучјег сна нема,

узалуд лелујаве слике кроз испарења,

кроз фосфорно пламињање голе ноћи.

Тада свако чуло будно чудно дријема,

прогази простором људских кретања,

огласи спокојним миром блиским спокојној злоћи.

Поноћ маску скине као боју зрелости,

у зраку се мртвац клати ал се не види.

Нико своје рођење не зна да предвиди,

ни да спозна праву суштину свјетлости.

Потом прашина пролети кроз вријеме,

грк пепео сипи кроз слике душе

на свијеће, на гробља и коротне куће,

Жалбеници се јаве па болом онијеме,

па чудаци своје крхке снове поруше,

прогнају празнину живота у немогуће.

 

__________________________________________

МИЛО БОШКОВИЋ ( 1937 – 1974). Књиге поезије: СВИЈЕТ ПО МЕНИ (1962), ШАРЕНА КОПРЕНА (1966), ОДРЕДИШТЕ (1972), ПРЕДЈЕЛИ (1974)… – Овде су изабране Бошковићеве песме из заоставштине, тј. у оном облику како их је објавила „Књижевна реч“, Београд, бр. 31, новембар 1974.

Advertisements