Ознаке

ПОБУНА ЈЕЗИКА

 

 

ДОСТА ЈЕ БИЛО

 

 

Доста је било римованих песама!

Упрљајмо се речима као деца трешњама.

Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.

Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена

И избављена из речника и писаћих машина

Једно дрво расте уз мој глас, али не пристајем да певам

Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте

Земљо засејана чудесима, излазим у природу са црвеном оловком,

Прецртавам дрвеће, исправљам ваздух, стављам примедбе,

Додајем и остављам недирнуто само оно што је налик мени.

Једино се испод чистог ваздуха потписујем.

Не узимам океан као реч већ га из природе премештам у песму

Да би имало смисла његово постојање.

Целокупна дела природе – све што је живо узиђујем у поезију

Па после из ње нек ме олајава!

Нико ме није створио, створио сам се сам.

Тврдим да је свако дрво усамљено

Макар расло у најгушћим шумама.

Ако се земља окреће око замишљене осовине

Онда се окреће око мене јер сам најзамишљенији.

Шта је Хомер знао о књижевности

Када никада није чуо за Шекспира и Достојевског.

Када би Сократа питали за Хегела или за Маркса

Он би више знао о бацачима диска.

Данас незналице знају више о мени него лукави Овидије.

Мој комшија зна макар да сам жив, а Данте не зна ни то!

Не налазим за ово никаквог оправдања у причама о времену.

Ако има будућности, о, шта ја све нећу знати!

Али чујем генија који ће се родити и поздрављам га

Живети неколико векова ипак је некакво искуство.

Данас би сви рекли да Сократ зна више од мене

Мада нема појма чак ни о другом светском рату,

Да даље не инсистирам на његовом незнању!

Једногодишња биљка долази пред моја врата и моли да је поменем.

Стижу интервенције да употребим једну реч,

Али одбијам док не порасте и ојача за тешке задатке,

Овако би угинула на првом сунцу!

Мењају се односи међу речима и ја их данас познајем као нико пре

мене.

Једини ја спуштам речи у епрувету и мућкам их.

Чему служе предели које никада нисам видео, а хтео сам?

– Служе жељи да их не видим и једино њој одолевају.

Гвоздени човече клекнуо пред љубичицом,

Војсковођо – злочинче, поражен на општим местима

Нешто своје волим у теби и помињем те.

Птица пролеће поред моје главе да би ме подсетила на било шта,

То је био њен циљ и она задовољна умире.

Сунце последњим снагама допире до народа.

О, непокретно сунце препуштено себи и свом трулом наличју,

О, шумо крстова над мојом главом, моје гробље у небесима,

Све што је постојало осетио сам једино по себи.

Стојим крај мора јер ми се слаже са кошуљом.

Посећују ме градови који знају да немам времена.

 

 

       ЗАВИСТ

 

 

Они који су гледали из даљине

Завидели су онима који су му били ближе

Они који су му били близу

Онима који су га додиривали

Они који су га додиривали

Онима који су га носили

Они који су га носили на раменима

Онима које је јахао

Они које је јахао

Ономе коме је седео на глави

Још тад је и ћорав могао видети

Да неће проћи дуго

А ти ће исти људи

Истим редом и редоследом

У истим градовима и на истим трговима

Истим жилама набреклим на истом врату

Истом жестином и истим рукама

Отимати камење

Завидећи један другоме

Ко је уграбио већи

И бацио му на гроб.

 

      ПОБУНА ЈЕЗИКА

 

Српски језик се отреса од срама,

Враћа се кући из дугог изгнанства,

Сит довијања, гмизања, поданства,

Ледену грбу са себе одлама.

Испреже шију говор зајармљени

Даје стара права новим маховима,

Побуњени језик пуним даховима

Подиже свој народ и дух заземљени.

Усправља душу глагол погрбљени,

Долази себи крупним кроковима,

Одазива се родним сроковима,

Сетио се себе придев расрбљени.

Под руком која је жиле истрсила

Слову што је у дан постања врцнуло,

Непокорено се словце коврцнуло,

Правда језика се сили испрсила.

1990.

      НАРОД

Једни те исти људи

Били су стаљинисти

Па антистаљинити

Титовци па антитовци

Марксисти па антимарксисти

Комунисти па антикомунисти

Безотаџбеници па националисти

Богоборци па богољупци

Братотуци па братотворци

Тако нису ни одлазили

А тек је требало да дођу

Требало би узети фотографије

Једних те истих људи

У различитим годинама

И различитим улогама

Под различитим знамењима

Увећати их и умножити

Па поређати једну поред друге

И облепити све пролазе

Куд ступа људска нога

Да их народ гледа и упоређује

 

 

            ЛАВЕЖ

 

 

Пас лаје

А по лавежу

Познајеш на кога лаје

А на кога год лаје

Лаје друкчије

А како лаје један

Лају и сви остали.

На муве се помами

Не може да се устави

На миша позвери

Хоће у земљу да ускочи

На звезде сине језиком

Хоће да их докучи и побере

Од псеће љутине

Отпадају му длаке

Док се синџиром удави

Или колац издере.

А кад наиђе онај

Непоменик из горе

(Или његово штене)

Због кога га држе и хране

Баш кад би требало да лаје

Е тада закамени

И нема силе да се с места помери.

Залуду је изгладњиван

Да буде љући

Кад дрхте вашке на њему

Залуду напујдаван

Кад му свака длака устане

Залуду одвезан

Кад се подмотана репа

Увија око ногу

И враћа у вериге.

Ако нешто и лане

Лане обазриво

Заслађен лав и није лавеж

Него севдалинка

Певање уз тепсију

Удворичка поезија

Усмени поклон

Улагљив и умиљив

Изабран за вучје уши

Као да није пас него леутар

Дворски песник и усколеник

Што лаје за некога

На задату тему

Као да чита ноте

А што више лаје и ларма

Даје на знање

Да неће ланути ништа

Врцка гласом

Лавежом се препоручује

Да превари сваког

Сем оног на кога лаје

Који му и допушта

Да малко лане

У правцу страха

Па га удивљен слуша

Јер зна од старине

Због чега је сигуран

Да га не сме прескочити

Ни мртвога

А камоли лајати

На живога.

 

Господе помилуј

 

Господе помилуј преко живих рана

Свих континената и свих океана

Карамракова и караказана

Твог мравињака и живистијана

Свих упоредника и меридијана

До седмог неба на девет тавана

Овог и оног света измрежана

Све што врви земљом по слову твог плана

Ако Један јеси- док је још зарана

Такни јагодицом милоснога длана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј Светворче све што си шест дана

Ткао без узора и без преседана

Док земља беше пуста несаздана

И из ничега још неизмозгана

А тама испод и изнад бездана

Док је лебдео дух твој над водама

Милуј Христа ради с оба блага длана

Бића кресивом твојим искресана

И из небића у биће призвана

И твојом десницом крстом крстосана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Из свих понора где је завитлана

И на дно бездана богопосејана

И испод твога трона амбисана

У плаво подножје од твојих табана

Прашку земље издвој из праха звездана

И као кап воде стави на сред длана

И помилуј је Оче са свих страна

Да не погине непомилована

Непољубљена и неоплакана

Неокупана и компромитована

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Крени од Индије Кине и Јапана

С Далеког истока до западних страна

Од Јужног крста и Авганистана

До две Америке у три океана

Око оба пола ледом окована

И полутара још неразобручана

Патмоса Атоса Сиона Мон Блана

Од Овчјих врата и Медитерана

Пећи Призрена Високих Дечана

Од Зида плача до Газиместана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Ниње и присно пређи са два  длана

Преко Библије Талмуда Курана

Преко сура тора шива и шамана

Муслимана Јевреја Хришћана пагана

Пепела Грчке и праха Римљана

Мртвога мора и живог Јордана

Матеја Марка Луке и Јована

Пада Цариграда тајни Ватикана

Трица Азије кучина Балкана

Понижења Руса полома Германа

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј јејину и врана гаврана

Сакатог мрава жапца окрастана

Зебу мрку луњу петла наушљана

Мече на Камчатки на санти туљана

Риђогрлог гњурца на грани џивџана

Зелену жуну орла самотана

Гробног лептира јарца ошугана

И тушта и тма и ала и врана

Процватак пробио кроз покров катрана

И црва из муља још неискобељана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Док непоменици ума огубана

Таркају испод гаравог казана

Шири од Небеса искро сажимана

И у жижину жижу сажижана

А код куће си у зрнцу тамјана

Нек се из тог зрнца ко са неба мана

Спусти рука Спаса заори Осана

И огласи са свих небеских екрана

Да је рђа с твога дела састругана

Имена твога ради опањкана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

 

________________________________________

. МАТИЈА БЕЋКОВИЋ ( 1939. – ) Песник изузетне судбине и дара, есејист. Бард. Књиге поезије : Вера Павладољска (1962), Метак луталица ( 1963), Тако је говорио Матија (1964), Рече ми један чоек (1970), Међа Вука манитога ( 1976), Леле и куку (1978), Два света (1980), Чији си ти мали ( 1989), Кажа (1988), Двадесет и једна песма (1990), Надкокот (1990), Ћераћемо се још …

У првобитном избору, било је знатно више песама овог песника. Била је, пре свега, песма БОГОЈАВЉЕЊЕ. Антологичари су овог песника у својим изборима штетили на разне начине. У заоставштини архимандрита др Јустина Поповића пронађена је забелешка о Бећковићевој поеми БОГОЈАВЉЕЊЕ, која је објављена у „Књижевним новинама“ , бр. 787 – 789 / 1989, под редакцијским насловом „Јов на буњишту“. ( “ 1. „Богојављење“ – савремени апокалипсис – без Еванђеља ; суд над Богом, ванхристовим и нехристовим. / 2. Монолози : људи претварају земљу у пакао. / Земља – без Богочовека Христа : као да нема бога на земљи : А Он – био, и сив на земљи : Бог казао Себе и Собом казао човека. / 3. Невиђени бунт у нас. Српски Иван Карамазов ; само без Аљоше и без Старца Зосиме. Наш српски пакао : страшнији од дантеовог. Језиве гудуре и урвине овог пакла, овога умовања, овога ума. / 4. Само истинити Бог = човек неопходан овоме мислиоцу. Једини излаз за оваквог богоборца : поверовати у очовеченог Бога = Богочовека Христа. Дилема јасна и језива : или поверовати у Христа или полудети. / 5. Матија : Српски Јов на буњишту. А на „људску, сувише људску“ проблематику Јова и Ничеа даје одговоре само и једино Богочовек Христос. / 6. у „Богојављењу“ проблем човека постављен у небоземним димензијама. Зато и одговор може дати само небоземно биће Богочовек Христос. / Без њега : дубокоумни песник Матија остаје, остаје, остаје само качовек, који никада не може решити ни проблем Бога ни проблем човека. / 7. Без тога : све и сва Ничеовски нихилизам. Без богочовека Христа : човек остаје и јесте : надчовек, подчовек, качовек, никада прави човек, интегрални човек богочовечански човек, боголики човек…“ итд.

Изоставио сам, у коначном избору Бећковићеву песму „Богојављење“, на једној страни због њене дужине, на другој да бих бацио „светлост“ на онај део поетског стваралаштва Бећковића који је, чини ми се, без и једног ваљаног разлога, подцењен. Свакако да би у овом избору, да простор није ограничен обимом овакве једне преобимне књиге, дошли овде и многи делови истргнути из Бећковићевих епских поема, и нарочито КАЖЕ.

У интервјуу И ИДЕОЛОШКЕ ЗВЕРИ УМИРУ ПРИРОДНОМ СМРЋУ ( Књижевне новине, бр. 792, 1990) , Бећковић је испричао две занимљиве приче – о кокошки и о баби, тј. о природи творилаштва и о поетици и поетској правди. Да би кокошка снела јаје, вели Бећковић , „потребно јој је гнездо и мало мира“. „А у том свету  мира вам не дају – сви хоће да све знају и виде. Дешавало се да кокошка више не може да издржи потрагу и готово демонстративно снесе јаје на сред куће и остави га не окрећући се за њим. То би била прича о стварању и нашим стваралачким условима. / Ако има нешто у вама, то мора изићи на видело. А кад би знали колико се гнездите, мање би вас ценили. За стварање је потребна кондиција и ментално здравље као да се бавите атлетиком…“

Песник који стреми Универзалном, проговара о оном што деценијама није имало имена у тзв. савременој послератној српској књижевности, уверен у излазак из Хаоса и Стихије, у наилазак великог триумфа уметности и тријумфа њене правде : “ Чини се да још није нађено право име за оно што се догађа. Нису скопчани отпасани мозгови ни зашњирани распасани језици. Сем Андрића, готово и немамо регуларну, смирену реченицу. Све друго је више крик и јаук . Крик без речи : Реченица је и крај хаоса и побуна против нереда, доказ да је нешто прешло у мирни посед разума. Присуствујемо једној од највећих инверзија историје. Од свега што је обећавано, остварена је она библијска : Последњи биће први. А из Интернационале само стих : „Ко није ништа, биће све“. Једном речи, све ће се свести на причу о баби. О баби коју је револуција згазила на неком споредном путељку у свом ходу ка срећној будућности. Историја, филозофија, уметност, нова поколења и будући векови, распитиваће се само за ову бабу, а не за бескласно друштво, одумирање државе, срећу и једнакост свих људи. Имена великих вођа појешће ништавило, успомена на славне догађаје, конгресе, колективне заносе, масовне покрете човечанства удавиће се у пепелу, светла будућност потамнеће пред судбином ове бабе. Да смо стигли куд смо се запутили, нико се никад ове бабе не би сетио. И не само ње. Нестаће датуми и места овенчана славом а на духовној мапи света, изрониће ликови и имена за које нико никад није ни у сну сна помислио да ће се избавити испод рушевина и утећи из уста ништавила“.

На питање да „већ имамо читаву библиотеку, огромни архив, сећања и сведочанства о мрачним местима историје који у потпуности поништавају официјелну утопију и њену измаштану историју доброчинстава, волунтаристичку хијерархију добра и зла. Има ли још вести из гулага? “ Бећковић каже : “ Дисциплина коју најдуже негујемо, од старог Вујадина до наших дана, је ко може поднети више мука. Тешко је о ранама расправљати међу рањеницима. Ко зна ко се све још није ни јавио за реч. Недавно сам читао један фељтон о Голом отоку и његов јунак, свакако, ремети досадашњу табелу. На једном месту, он спомиње да су у оној ватри добијали дневно по поклопац воде. Ето та реч би се могла узети за наслов приче о овом мучилишту. Испоставља се да целом социјализму нису потребни котлови, казани, лонци, шерпе, и друге посуде – довољан је поклопац. Тиме је могла и да уштеди индустрија и да се унапреди производња. Поклопац је довољан за све жеље и потребе. Највећа новина је да човек задржава хладан разум и у паклу и да и у паклу не престаје да важе неке регуле. Кад се сакати сапатник везан за јунака ове приче придружи осталима па и он почне да га туче слободном, сувом руком, људски мозак то издваја и памти, мада би било логичније да у паклу нема ни мерила ни правила и да је бар у њему свеједено шта ко ради. Када собни старешина утуче садругове дрвеним кофером, та сцена наџиви све и остаје да се прича будућим поколењима. Што се догађало без сведока у траповима и подрумима – гледамо на екранима. Над тим законом нема старијега. Тако се испуњавају заклетве језика. Поетика и поетска правда врше ревизију историје. У том смислу, наилази велико време уметности, триумф њене правде. Изврнуће се земља на поставу, јер оно што смо држали за лице било је само маска и наличје“. 

 

Advertisements