Ознаке

ПЕСНИК КАНЦОНЕ ПРОТИВ КУЛТУРНОГ КАНОНА

(7. ЈАНУАРА 1975 )

Да ли ће дати оно што су узели?

Пред гомилом часописа : амблеми

до пола извршеног усхићења,

али оверене крилатице

необразложених скокова у

песку времена. Пред одразом,

без преступа,

прелећући доскочиште :

да ли ће вратити оно што су узели?

Утиснуте стопе Абраксаса

пред пустим трибинама,

с новинама распршеним

у хировитом нереду одсутности :

да ли ће се разликовати?

одвојити од одраза?

Умешане речи међу завршеним

надметањима, издвојене,

да ли ће постати оно што су могле?

  • Буђења VENUS ANADYOMENE 

S

певање једанаесто

Silvae

 

Храмови које јој откривам у овом граду : Буђења Венус

Анадyомене су песме-храмови откривени у овом граду. Испуњавајући

акростих случаја, ти стихови цртају једну нову Карту нежности (појам

потиче од мадам Скидери). Натписи : Оквир – Ривко!, како могу и

могу да, сваки пут кад се возим к њој, видим ; Ботичелијева Венера,

која данас може да постоји и, коначно, да пристаје нашем духу само

репродукована уз рекламни наслов и слику нове кухиње Марлес ;

парфимерија Венус; шампон Венера, из чије пене се она и данас рађа

у кади, – волео бих да то имате на уму. И онда тек погледате уздах

ексцентричне бакице Едит Ситвел, За кога Венера данас? Светилиште

ледника камиона који нам, превозећи обућу, доноси, из Париза, онај

тешки и дуги Адамов сен, једну реч на својим плећима : Јаблан ; то је

данашњи Парисов суд. Кратко, зацртао сам овде нешто што би , у

самој збирци , било цорнице, или општа топографија, поетски простор

буквалне стварности. Ево како се она указује : у истој Призренској

улици, где имате поменуту парфимерију Венус преко пута фризерског

салона Адам, налази се часовничарска фирма златара Варде. На фирми

је насликан часовник са казаљкама заустављеним на 10.08. Потпуно

истоветно време, откривате на фирми часовничара и јувелира Стајића,

у оближњој улици Моше Пијаде : часовници двојници, потиру време

слободном заменом, у датом тренутку, за оне стварне сатове, који

куцају у излозима обе наведене радње – а да се не добије погрешан

податак о тачном времену. Тада (пре подне), и само тада (увече),

насликани часовници показују исто време које означавају и они са

механичком опругом у себи. Овај однос слободног и продорног

догађаја, ваља схватити и као координату поменуте Карте. Поздрав

простора. Ако се тај симбол оствари, наслути, једном абраxалиом,

постиже се јединство појава и постојања. Венера и Ева, Ева, чијом

појавом и стварношћу, овде престаје сваки напор за „ликовима

божанства“ он се ту – – – (не желим даље, оно познато, Ту, покрај

мене, – јер ће пре бити да је обратно, разумете) . Та, рецимо, формула,

била је за мене вишедневни напор : ишао сам ка њеном уобличавању,

до коначне звучности , и сагласја пре свега: EVEN IN HELL FOR

HER (EVAS’S) HEEL!, Чак и у пакао за њену, за њеном, Евином

петом, – и кад се та жена јави, запостоји, тачно годину дана доцније,

а да се тим њеним дозивањем (како се оно сада указује) није на то ни

помишљало, – ту престају ликови, литература, Tablas poeticas, посебно

издвојени или схваћени ; цео напор почиње, наставља се, стварност.

Стварност свега и свачега, у коме се, цели и цели, испуњавате ; која

се, напокон, сама остварује. Реч је о времену, о оним прашницима мора

и поздрава простора , чији мед (али, пазите : овде никакве пчелице

мимезе, никакво облетање : ми смо пре, само тако и само тада : у рају)

налазите на тим крилима града, ваздуха, њених пета, коначно. За такве

садржаје, волео бих да то буде јасно, постоје пре свега првенствена и

ничим предсказана, то јест смишљено остварена, надахнућа : искуство

модерне митологије овде се обелодањује тек накнадно, и тако,

вероватно, и једино истински – увиђањем сличности, и њиховим

каснијим увођењем у састав песме.Тако остварене стихове треба

схватити као обредну магију оног првобитног пећинског уметника.

Поезија која фиксира – – а да то не чини, ни једном – минд тхис! –

смишљено, интенциозно, – – предсказује будући тренутак (….)

_________

* Сада, кад ми је потребна, као што је Ђамбатиста Марини писао Ди Роме

1604 “ …La Venera di V. S. mi e giunta tanto cara quanta desiderata“,стиже ми у

новинама колико драга толико жељена вест из Њујорка, од марта 1972 (Ројтер). –

Научници су превели 13 свитака папируса из четвртог века пре н. е. који бацају нову

светлост на веровање јеретичке хришћанске секте гностика и садрже досад непознате

верзије неких библијских легенди, посебно оне о Еденском врту и о изгнанству из раја.

Тек сада је дешифрован највећи део рукописа на једном гробљу недалеко од египатског

града Наг Хамадија. Једанаест ових свитака сачувано је у нетакнутом стању. Директор

Института за проучавање старог века и раног хришћанства у Клермонту, Калифорнија,

доктор Xејмс Робинсон, који се налазио на челу екипе преводилаца ових текстова са

старог коптског на енглески језик, објаснио је културно – историјски значај овог налаза.

Сада се у новој светлости појављује гностичка религија, која је иначе била једна од

хришћанских секти, али се са гледишта даљег развоја хришћанства данас појављује као

противник касније институционализованих хришћанских догми.

У списима нађеним код Наг Хамадија легенда о првим људима и њиховом

изгнанству испричана је овако :

Ева је била божанско биће,…………………….

Ева, I Venerrate  you.

Ева, ја те обожавам

___________________________________________

БРАНКО АЛЕКСИЋ ( 1951. – ). 3 Песник, есејист. Књ. поезије: Губитак птица (1968), Пролећна бифора (1969), Буђења Венус Анадуомене (1981) , Врабчева брда ( 1982).  Да би се имао увид у песништво овог аутора, типичног „неантологијског“ песника (песника чије су стваралаштво толико „заобилазили“, са разлога које није тешко одгонетнути ) , састављач је бирао са више страна.

Борхес има занимљиву песму ПРИЗИВАЊЕ ЏОЈСА : “ Расути у расутим престоницама,/ самотни и бројни,/ играли смо се првог Адама/ који је стварима дао име./ На пространим падинама ноћи / које се граниче са зором / тражили смо (још памтим) речи / Месеца, смрти, јутра / и других навика човекових. / Били смо имажинизам, кубизам, / тајни скупови и секте / које величају лаковерни универзитети. / Измислили смо изостављање интерпункције, / избацили велика слова / и строфе у облику голубице / александријских библиотекара. / Пепео – труд наших руку / и жива ватра наша вера. / А ти си, за то време, / у градовима изгнанства,/ оног изгнанства које беше / твоје омражено и омиљено оруђе,/ ковао  оружје своје уметности, / ГРАДИО СВОЈЕ МУЧНЕ ЛАВИРИНТЕ, / ИНФИНИТЕЗИМАЛНЕ И НЕДОВРШЕНЕ,/ ДИВНО БЕЗНАЧАЈНЕ,/ НАСТАЊЕНЕ ОД ИСТОРИЈЕ. / Умрећемо а нећемо угледати / дволику звер и ружу / ШТО СУ ЦЕНТРИ ТВОГ ЛАВИРИНТА, / али сећање има своје талисмане , / своје одјеке Вергилија, / и тако  улицама ноћи траје/ ТВОЈ ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ПАКАО,/ толики твоји ритмови и метафоре,  / БЛАГО ТВОЈЕ ТАМЕ. / Шта мари сав наш кукавичлук / ако на земљи постоји само један  храбар човек,/ шта мари туга ако је увремену био неко/ које себе сматрао срећним,/шта мари моја изгубљена генерација,/ то мутно огледало,/  ако је твоје књиге оправдавају./ Ја сам они други. Ја сам сви они / које је искупила твоја упорна савесност. / Ја сам они које ти не познајеш а  спасаваш их“.

Сва истицања у овој изврсној Борхесовој песми су моја, и та истицања су, поред осталога, учињена и зато да се можда стави известан знак једнакости између последња три стиха Борхесове песме Призивање Џојса и стваралачких напора Бранка Алексића до 1982. године. Алексић је песник кога не познају ни Џојс и Борхес, али га „спасавају“. Већ од својих почетака Алексић је био они други, неко други, а не оно што су му нешто старије и завидљивије колеге спочитавале, пророковале. Алексић је песник Града, Пакла, Лавиринта, тескобе, љубави… И не баш срећног, пожељног стваралачког развоја…Више од десетак година, у нашим књижевним листовима и часописима, ништа није објављено у Србији с потписом Б. Алексића. Да ли то значи да је овај веома амбициозни писац и храбар човек нестао, престао да пише, или га је судбина, усуд и храброст одвукла , као и Одисеја, и Џојса, на путеве са којих (нема) има повратка?     (Видети мој есеј БУМЕРАНГ, у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 404 – 414. (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, 1998, бр. 1; или у 7. књ. мојих ДЕЛА, друго издање)

Advertisements