Ознаке

ЈЕВРЕЈСКА ГРАМАТИКА 
Прелиставам примерак Спинозиног Компендијума јеврејске
граматике. Нашао сам га у подрумској књижари, негде крај
Луксембуршке баште. Стар је и изједен, како и приличи првом
Спинозином делу. Громом сам погођен; запис тинтом на последњој
страни опомиње ме на познату руку.
Записано је било : када савладаш језик на којем се у синагоги
служи, можеш га се одрећи и бићеш ближи ономе што ваља спалити да
би опстало. И не веруј у оно у што се верује. Иди пешице, и сам, када
се не може удвоје.
С мојих подочњака капну сенка – када не можемо у пару, раздвојмо
путеве, рече једно око. Разрок, позната рука ми је нестајала у рачви
погледа. Записа у тој самоћи више није било, одлазио сам на две
супротне стране укорак. Пут глагола , од именице, између јеврејских
писмена, у ждрело, нечије ждрело, старо и изједено.
КАТЕГОРИЈА
Грку кога су звали Аристотел пало је у део да буде први коме ће
приписати изум, неопипљив, изум сређивања речи и мисли. Требало је
ипак чекати на сан једног бечког десетогодишњака, 1913. године, да
бисмо Аристотелов изум живописним премештањем његовог имена
учинили приступачнијим и разумљивијим простоме пуку.
Сањајући, дечак је прозвао категорија ту загонетну црту на телу кроз
коју девојчице пишке. И у своме филозофском сну млади сневач је
категорисао, не знајући да тиме истовремено сеже у непознату чежњу
под којом се обрушава незаборавни почетак наше историје на све што
је грчки Учитељ могао да појми усред свог изума.
Да ли онда основи метафизике можемо лепо рећи : звериња сестро,
фраулеин Категоријо? Макар у сну?
ПРАШИНА
Прашина које те сврби по грудима
прашина коју ћемо облизивати
Прашина која се диже увис
носећи опушке и друге трагове
Прашина прашна коју сви презираху
сем Леонарда
Да, Винчија, који се дивио
њеној скромној геометрији
ИЗ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ
Место библиотекара је место чудовишта
усред свитака и коментара. Осупнут
графитом,
пламеном прашином из света који гори,
свемогући човек из прикрајка нам завештава
дим са проклете стране,
архив у оку и сунчев чмар.
Колико у његовој свемоћи има разврата,
вели нам та стеница свргнута на маргине
док чита нечитљиво, види невидљиво,
ослушкује нечувено. И још нешто?
Мрмља ли из тишине или га ишијас ућуткује?
Непријатељ науке, изнутра разграђује,
споља зида.
Проштац од ивера. Редак по редак
поредак слова,
и пркосно, после отказа, покајнички бунтовно,
са инстиктом противника,
казује: мој ближњи!
НА ДРУГУ СТРАНУ
Између оловног пода и бакарне таванице узимам таблете и
обедујем с лешевима. Они расту и знам шта ће остати када дођу до ува
и грицну од тог најслађег залогаја.
Сада је ноћ, потом ће дан. Зато је час да прекинеш са свим
оним што можеш.
Учини,
учини то.
Плати приликама
пропуштеним у друштву
с пацовима.
И више ниједну
не пропусти,
немој, не, не попусти
немој не учинити,
пун огња.
Пљуни на мастило
мало пепела,
поспи све што ниси чинио.
Или ћеш претрнути не прошав,
бити сам међу пролазницима.
Подбићеш пете без парњака
на другој страни.
Дуговао си им,
дуговаће ти
брзу смрт и брзи воз
из дана, из ноћи.
КАЛЕНДАРСКИ РЕЖИМ
Једном мајски дани
одлучише да се погосте
код јануарске браће
Посетише их
и не нађоше ниједног
Беху мртви и црни
дани претворени у ноћи
Једном столетни свеци
походише храстове
Нађоше шуму пусту
и стабла ископана
пријатеље код куће побијене
Једном ледници
славише тајни успех
у летњи час
Налише се подрумског чаја
и хладног зноја
Дадоше и мраку да једе
Једном ко ниједном
Сурова су стара слова
и јаву узнемирују хорови
Преберимо књижнице
изабрано одложимо у бункере
приберимо се луди бежимо
штујмо не брљајмо
Режим режи режимо
из грла анђели су наши
псоглави
бјелодано је црноноћно
мрко и звонко
( ЕСЕЈ КАО ЗАПИСИ О ДРУГОМ
СТАЊУ ПОЕЗИЈЕ )
Овде хоћу кратко да испишем само обрисе смерова који се при
прављењу једног целовитог календара морају узети у обзир.
Изостављајући овакву потку, такав рад би се свео на просто ређање,
дакле на нешто што је толико страно цветању као ружа од креп –
папира правој ружи. Овде се мора ићи упоредо, потпуно се
препустити, до поистовећења ритма дисања и ритма расцветавања. Али
и ону народну : Цвет вене, а ветар веје.
У рано пролеће, тек што је где – где окопнио снег, по шумским
пропланцима запажа се азурно тамноплав, мирисан цветић – љубичица
Виола одората Л. ). Истовремено по ливадама зажути јагорчевина (
Примула оффициналис Л. ).
СОНЕТ О ЉУБИЧИЦИ ШУМСКОЈ
Случај је њено плодно тло
нечије ноге грешни урок
истањи снег – ножно гротло
ко уздах скрите пукотине широк
Плава земаљска топлота
у незнани цветић згомилана
празно место нежно омота
Још трепери зима размекшана
у корену горком у шаку извитом
а брзо врху мирисаво дими при том
Не допустимо да сећање залуд
неприметно споро ветри
прве речи покрет ковитла пелуд
да пену крајње већ изнедри
СОНЕТ О ЈАГОРЧЕВИНИ
Удел у оном одсутном
стрпљиво чекајућ неживу тежину
бескрајно блиско мутном
расцветава се мали страх у ведрину
Хоризонтално трагајућ до у истину
ненадокнадив дар смењује траженом
речи очајни загрљај за јагорчевину
и кида жарку цваст на путу подземном
Пад најудаљенијег звездишта, невидљиво
поднебље које стропоштава се незнано
и роморно по површи земље цвета заводљиво
Укус смењује у себи место бездано
душу згушњаваш стабиљко ретка
први уређени систему прапочетка
Свеопштем календару цветања највише би одговарао радни наслов
ДУША И ОБЛИЦИ. Он би био клатно које мери ритам годишњих
доба, и доба дана и доба ноћи.
Када је добро сунце, већ од марта расцвета се угледан петолатични
цвет „дана и ноћи“ , дивље мисли (Виола трицолор Л.)
   СОНЕТ О ДИВЉОЈ МИСЛИ
На ничијој земљи граница видљивог
жестока јутарња песма ишчекивања
сложна склопу чистог одрицања
Милуј ме пријатељу узидан у лепоту изгубљеног
Дуготрајним поимањем отврдли етар
на теби исправља свој облик
уморан дух постаје несрећи налик
расточен прецизним њихањем, ветар
односи с твојих латица злу коб
самоће, и она веје и свако тад је свој роб
Стаза где мисао дивљу мисао не достиже
Забрањен напор брдо немогућег уздиже
на падини његовој предај се сав
крвоток спокојне биљке угледав
  БОСИЉАК
Колико је блиско посвећење
приликом пијења вина
од босиљка
Када нас летња поплава
облика који има његов
свети мирис
почне да једе изнутра
тада се упутимо на место
где нас нико неће пратити
јер он је плод божје утробе
За једну типологију цветова
Р. М. Рилке у свом предавању о Родену каже : „Читава скала сјена,
све горе од оних лако преплашених танких тама које каткада шмугну
око пупка мале античке фигурице и које смо познавали само из облине
удубљених латица руже.“ Рука Морфејева, бога сна и сенки, када
додирује кобно блага удубљења на длановима цветних листића ; зар
нема линију живота која као изувијан зрак брзо лута у круг у оном
мрклом, сеновитом делу цвета? Целом би се том феномену могао дати
математички израз. Јер површинско, немирно коло тих сјени разнолико
је у истом односу као и структура градње самог цвета. Једначина
промене површи везана је за сунчеву путању, рељеф извитих листића у
којима цветни сумрак проналази гнездо, и за неколико константи.
Решење за сваки поједини цвет те једначине дало би једну изванредно
тачну али и поетску (јер СЛУЧАЈНО је поетско у темељном смислу)
типологију цветних варијација. Можда је то за науку сувише
мукотрпно, али за бистар и досетљив начин такво изналажење дарује
раздраганост. То би се могло извести и уз помоћ росе, чија је суштина
друга али форма иста , јер она је правилност празнине сенке
материјализована на благом длану биљних и цветних листића.
Јула хитро, као чаролијом, појаве се ружичасти и бели цветови мака
(Папавер сомниферум Л.) и нестану.

_______________
ЈОВИЦА АЋИН (1946. -) 2 . Песник, есејист, критичар…Прозни писац.
Полиграф. Књига песама : Унакрст дивљина памћења (1970).
Овде су изабране песме из Аћинове прве и једине књиге песама, као и
стихови објављивани по нашим часописима : Поља, Одјек, Књижевна реч.
„А пошто даровитост некога човека расте са артикулацијом његових
доживљаја, онда ће неко, ШТО ЈЕ ДАРОВИТИЈИ, УТОЛИКО ПРЕ МОЋИ ДА СЕ
СЕТИ ЦЕЛЕ СВОЈЕ ПРОШЛОСТИ, СВЕГА ШТО ЈЕ ИКАДА МИСЛИО И
УРАДИО, ВИДЕО И ЧУО, ОСЕТИО И ОСЕЋАО. И утолико ће са већом
сигурношћу и живахношћу да репродукује све из свога живота. УНИВЕРЗАЛНО
ПАМЋЕЊЕ СВЕГА ПРОЖИВЉЕНОГА СТОГА ЈЕ НАЈПОУЗДАНИЈА,
НАЈОПШТИЈА, НАЈЛАКШЕ ДОКУЧИВА ОЗНАКА ГЕНИЈА“ ( Веинингер, ПОЛ
И КАРАКТЕР, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 177). Већ у наслову своје прве
књиге, Аћин се одиста кретао дивљином памћења, настојећи да ухвати за перчин дивљу
мисао, и у тој срећно нађеној синтагми (шта смета и ако је однекуд преузета?) , садржан
је не само најсажетији „опис“ – не само Аћиновог песништва, већ и његове есејистичке
праксе. Аћинов је избор, већ на почетку његовог књижевног стварања – памћење, а не
заборав. То је врло важно, за песника. И за човека уопште. Јер како Ваинингер сматра :
„Од човековог памћења, што је природно, зависи и мера у којој ће бити кадар да примети
разлике као и сличности. Ова ће способност бити највише развијена код оних у чијем
животу увек у садашњости задире цела прошлост, код којих се сви поједини тренуци
живота стапају у јединство, изједначавајући се међусобно…“ Оно што је Ваинингер рекао
за „наше доба“, за овај ХХ век , [ „Наше доба ( које је најбоље изражено у нејасним,
неодређеним блиставим бићима, чија је филозофија више него у једном смислу постала
несвесно) исувише очито показујје да у њему не живи нико истински велики. Јер величина
је свест, пред којом магла несвеснога нестаје као пред сунчевим зрацима. Кад би макар
неко овом добу дао свест, како би оно радо жртвовало сву своју вештину штимунга
(угођаја) којом се још данас дичи! – Тек у пуној свести (у којој се највећом интезивношћу
уплићу сви доживљаји прошлости у доживљају садашњости) налази место
ФАНТАЗИЈА, услов за филозофско као и за уметничко делање. Према томе никако није
истина да жене имају више фантазије него мушкарци. Искуства на основу којих се хтело
да се женама припише живља уобразиља потичу одреда из жениног сексуалног живота
маште“] , тога је свестан и писац Аћин. Песник веома развијене фантазије и
ерудиције.Нечитљив песник.
Да, некоме се на први поглед може учинити да су Аћинови стихови
нечитљиви. Овај песник, одбијајући да то буде скоро четврт века, као онај његов лажни
библиотекар, заточник је памћења.. ЛОГОС Аћиновог песништва у најширем смислу
овог израза ( под „логосом“ треба разумети оно што и Плотин – углавном стваралачко и
уређивалачко присуство душе у видљивом свету. Али и ознаку за саму душу и ум,
ознаку за присуство једног у другом – душе у уму, ума у души), то је оно што се може
учинити нечитљиво.На симпозијуму Мој поглед на балканску књижевност, Аћин
(као један од учесника) (в. РАЗВИТАК, бр 4 – 5 , јул – октобар 1988, стр. 46 – 47) у
излагању чији наслов гласи ЗЕМЉА ИЗ КОЈЕ САМ НИОТКУДА. Бескрајни
разговор не прилази Балкану, као „чисто метеоролошком и географском појму“ : „У
ту провинцију, рекао бих заветрину, стекло се вековним наносима мноштво народа,
проређиваног судбином оних који ћутећи болују, а да ту ипак нико ником не верује,
где је љубомора, завист, међусобно надзирање, мржња у непрестаном порасту, где
су промене обмане у лонцу историје. Нисмо Медитеран у потпуности, нисмо
Средња ни Источна Европа. Напротив, ако је европским мислиоцима потребан
кривац, на крају га извлаче за уши из балканског лонца. Како раније тако данас
Европа покушава себе да одреди излучивањем свога обода, лишавајући га
идентитета. Европљани, истина, понекад путују на Балкан ради одмора, али то их
неће задржати да га претворе у депонију. Страшно је тек што бисмо их у томе
здушно помогли. А у свем том астматичном удесу гостима Балкана остаје
загонетна многобожачка, византијска, свакојака јеретичка и друга оставштина“.
Аћин вели даље : “ Не знам куд ћу по њему. Стиснут одасвуд, ни на Истоку ни на
Западу, изобличен, загушеног сјаја, више ничега, ниже свега. Није земља излазећег
нити земља залазећег сунца. У осталом свету га не убрајају у догађаје. За светске
листове, човек који се гуши од балканске астме није вест. За причу је, кажу, потребно
више крви. Ушушкани вампирски читаоци не доживљавају никакве стресове од
ужитка кад сазнају за нечији кашаљ, нечије лагано умирање. Они хоће смрт
одједном, у великим количинама, праву људождерску гозбу“ (сва истицања су
моја – М. Л. ) . Присећајући се Андрића, Аћин на једном месту вели : “ Ако је Балкан
нешто ужасно, варварски крај, откуда онда – пита се изгнаник с Балкана – када се
упутимо према Западу осећамо као да падамо, колико год то падање било дивно,
у празан простор? А ја, који сам такође с Балкана, с Бегеја, као да сам ниоткуда,
ослушкујем у том питању говор затиснуте чежње, опростиве али и заводљиве. / Да
ли смо, доиста, као варвари, са остацима ‘дивљачке душе’ , неко решење за Европу?
На то сами морамо да одговоримо.( . . .) Свако место пропадања, гдегод било
зачето, најава је последњег понижења људске планете која се дели да би се, коначно,
разлетела у парампарчад метеоритског облака“.
Жалим што у овај избор није могао ући (само због обима) и Аћинов есеј
Извештај академији наука.
Плотин је знао да „све тежи посматрању и да у томе види сврху, и то не
само разумна већ и неразумна жива створења и природа ( пхусис) у биљкама и
земља која их је родила, и да све у томе успева онолико колико је то у његовој
природи, али да једно од другог другачије и посматра и у томе успева, једно
истински а друго дохватајући опонашање (мимеси) и слику (еикона) ове сврхе – да
ли би ико поднео необичност овога говора?“
У стваралаштву Ј. Аћина присутна је „игра“; чињење , посматрање, духовни
напор усмерен ка посматрању, откривању тајне ствари, напор који није принудно
чињење, већ вољно, понекад налик на зановетање, истраживање Целине.

Advertisements