Ознаке

Нова Књига ситног инвентара

Упутство са објашњењем за уписивање података из Магацинске књиге у Књигу ситног инвентара Уписивање у Књигу ситног инвентара врши се на следећи начин :

1. Уписује се редни број за сваког аутора појединачно (име и презиме, година рођења и смрти – ако је умро). Редослед аутора је азбучни. У оквиру одређеног слова Азбуке редослед је истовремено и азбучни и хронолошки.

Прво долази, природно, Иво Андрић, а на крају (слова А) Бранко Алексић.

2. За сваког аутора уписују се наслови његових књига, са ознаком ( по могућству) године и места објављивања.

3. Уписује се податак, где је пронађена или одакле је прештампана конкретна песма, или фрагмент.

4. Овде се не књижи, као у некадашњим књиговодственим књигама ситног инвентара, оно што су техничка, већ духовна својства. Одређује се набавна и новоформирана вредност. Уписује се набавна вредност „расходованих“, „пренетих“, заборављених (запостављених, занемарених или отуђених – ма из којих било побуда) предмета поезије, песника.

5. Овде се уписују ЕВЕНТУАЛНЕ НАПОМЕНЕ . На пример : код песника и књига поезије – у најширем значењу ове речи, дакле, може се напоменути нешто из досадашњих магацинских књига у којима се ( и ако се) односни аутор водио, или његово дело. У прелазним и завршним одредбама Упутства за вођење евиденције о духовној имовини којом не управља нико, прописан је начин прекњижавања ситног инвентара из досадашњих магацинских књига у Нову Књигу ситног инвентара (друго, треће и следећа допуњена издања антологије ). Ако за поједине песнике и књиге у досадашњим евиденцијама Магацина или Складишта (наше књижевности) нема података, уписивање у Нову Књигу ситног инвентара врши се по поступку предвиђеном за прекњижавање из неке од постојећих Магацинских књига. (Из)вршилац инвентара, дакле, књижи појединачно сваки предмет, појаву, упознавши деловодник под којим је заведен (или није заведен), дебљину последње прашине која га је попала, као и назив, и унутарње, духовно својство. Књижење подразумева рачун, фактуру, решење о расходовању или преносу, закључак о мањковима и вишковима…

Овај Инвентар почиње Андрићем, а завршава се Леонидом Шејком, Ђ. Шушњићем, и то је због много чега изврсно, природно и натприродно. Андрић је представљен записима, из свеске, као и Борислав Пекић, док је већина оних других писаца који су најширој читалачкој публици познати као писци романа, есеја, заступљени у овом избору – фрагментима из њихових дела. Где год је то било могуће, извршилац инвентара је увек давао првенство песништву у најужем значењу те речи (оном данашњем и уобичајеном).

Нису ли помало анахронично и катедарски повлачили строге границе између поезије и прозе? Јован Пејчић ( Поезија : проза , Тајна и крст , Рад, Београд, 1994, стр. 29 – 32 ) завршава своје разматрање констатацијом да су стара питања „жива и у нашем веку. Само се одговори разликују. / Овоме добу ближе је Монтерланово УВИЂАЊЕ од Овидијевог ОТКРОВЕЊА. / Проза од поезије : ЈА САМ ОНАЈ КОМЕ СЕ НЕШТО ДОГАЂА од ЗАШТО ВИДЕХ НЕШТО.“ Нисмо ли и ту близу једне предрасуде? Душан Матић ( у есеју Трагедија збирке песама , в. у књ. Душан Матић : ИЗБОР ТЕКСТОВА , Матица српска – СКЗ , Нови Сад – Београд, 1966) , саветује да се напусти све оно што је мање више познато, историју књижевности уопште , и да ослушнемо „час који куца у поезији ту крај нас. Ако присно прислоним уво, или пружим руку да их додирнем, као што додирујем неку тканину да јој наслутим ткање, осећам да су бар романи које сам малочас поменуо од истог ткива, од исте звучне материје од којих су и стихови и строфе наше савремене поезије, и да они сазревају под истим поднебљем (сва истицања су моја – М. Л.) . Било би једноставно, и сувише једноставно – али зато и нетачно – поћи од чињенице да су тројица од њих песници (Вучо, Давичо,  Константиновић, а ја памтим и стихове Добрице Ћосића од пре неких десет година) , и покушати везивати њихову прозу за њихове стихове. / Било би лако, али и недовољно, јер замишљам као врло могућно, – реално – да неко одмах пише прозу, која би ипак ницала под истим поднебљем те исте поезије. Могу навести примере неких типичних прозаиста који нису никад написали готово ниједног стиха, а чија је ипак структура текста сва натапана поезијом“ (стр. 276 – 277) . Састављач ове антологије ишао је, дакле, тим путем који је наслутио и донекле изразио врстан есејиста Д. Матић, путем „ослушкивања“  песништва у најширем смислу речи. Ова антологија разбија као кулу од карата тзв. успостављене привидно чврсте неодбрањиве границе између поезије, прозе и есеја.

Андрић је у том случају парадигматичан пример.

Матић, у већ спомињаном есеју, још вели :“ Понекад ми се литература  укаже и као огромно здање. Ренесансна палата, савршена и тајанствена као кристал , или, већ према укусу дана и часа, оријентално, бесконачно компликована  грађевина, бујна као вегетација и као сан (сва истицања су моја – М. Л. ) . У свакој одаји , по један „чаробњак“ седи за столом, полегао по њему као свилена буба по дудовом листу, и густо, од ивице до ивице хартије, неуморно испреда мастиљав конац за грдну своју чауру – роман. По ходницима, низ степеништа , блуде ошамућене, мудре или усплахирене, још многе лелујаве сенке : то су песници. У одаје приступа им нема. Над строгим „кућним редом“  невидљиви надзорник будно бди. Његов пламени мач осети свако ко би да се огреши о правила те чудне насеобине“ (исто, стр. 261). Не подсећа ли неодољиво, та Матићева визија чудне насеобине , огромног здања , ренесансне палате на онај Замак Леонида Шејке? ( “ Наше душе у Замку, у собама саграђеним од неких чудних одсјаја и светлости , што се слободно распростире унаоколо. Замак садржи и те собе у којима ће душе одржавати своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши „. )

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ , покушао је да окупи што је могуће више тих душа што су одржавале своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши – то је један од оних основних и пресудних момената ко ће се наћи у овој необичној поетској грађевини у нас. Овај Инвентар је прекњижавао оно што се налазило на том вијугавом путу од Града, преко Ђубришта до Замка, до његових соба саграђених „од неких чудних одсјаја и светлости“. Када је реч о Зонама преливања, или о начину компоновања антологије, састављачу се чини да тих Зона преливања има довољно у овој антологији (рецимо слово Г , односно Главуртић – Гађански ; у прелиминарном избору, опуси оба споменута аутора били су представљени мањим бројем песама, али је временом састављач повећавао број песама оба песника, како би Зона преливања постала изразитија) , не само да оправдају њено постојање, већ и да је учине драгоценом књигом.   (…)

  

Advertisements