Ознаке

А

СТЕПЕНИЦЕ

Дешава се да човек снива степенице, саме, без везе са грађевинама, мостовима и улицама, или ма којом другом градском градњом. Степенице као чисти лет, као висина која је циљ самој себи.А све то није, ипак, без везе са овим нашим приземним градским животом и његовом оскудицом, тескобом али и његовим сном о спасењу.

*

Ко ће знати кад је у човеку први пут никла мисао да се у савлађивању природе и њених закона послужи степеницама? Ко зна како се полагано развијала, расла, лутала, застајала, па се опет дизала и летела док човек није једног дана остварио своју жељу да се вине и, савлађујући простор око себе, да се пење, кад већ не може да лети.

Ваљда први помен о некој врсти степеница налазимо у митологији.. Кад су се – према легенди – титани побунили против богова и њихове свемоћи, хтели су да јуришају на Олимп; да би остварили ту намисао, они су у Грчкој подигли планину Пелион, бацили је на другу планину по имену Оса, и тако покушали да направе неку врсту степеница којима би се испели на Олимп и напали богове.

*

Степенице. Први кораци у посредном савлађивању Земљине теже. Покушај да се простор надмудри тиме што се рашчлани, уситни и тако савлада.

Шта све могу да буду и значе ( и шта понекад заиста јесу и значе) за човека степенице.

________

1. ИВО АНДРИЋ (1892 – 1975 )1 , Еx Понто , 1918 ; Немири, 1920. Еx Понто, Немири, лирика , Сабрана дјела Иве Андрића , Свјетлост, Сарајево – Младост, Загреб , 1977 (друго издање)

Андрић је читавог живота писао поезију у најужем и најширем смислу речи. Овде је представљен РИЂОМ СВЕСКОМ, објављеном у „Књижевности“, бр. 2, 1981, стр. 230 – 231. Приређивач који је објавио те текстове вели :“ Из ове свеске у којој, има записа на одвојеним листовима, издвојили смо две целине : СТЕПЕНИЦЕ. Формат : 14 ,5 х 21 цм .Писано на белој хартији. Записи из године 1969.“

Намерно сам изабрао, из читавог позамашног поетског опуса Андрића, баш ове редове, из рукописне заоставштине, јер , прво, припадају периоду који се „књижи“, друго, јер оживљују из пепела, треће, представљају изврсну „увертиру“ за овакву једну књигу која почиње Андрићем а завршава се Леонидом Шејком.

Метафизичка димензија присутна је у Андрићевом творилаштву од његових најранијих дана. НЕМИРИ (1920), који почињу Немирима од вијека отварају се овим реченицама : “ У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. – Нису ми биле пуне четири године када сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало. / И ништа ми друго ниси на пут дао. / Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих. / Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио мој пут. / Па како сам могао бити срећан?“ У истој књизи Андрић пише : “ Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче. / Осамљен камен на жалу има ауреолу и његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види. / Он је као топлина у даху свега што живи. / Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена. / Он је као миран сјај и велика тишина у којој се чује глас који га нијече. / Он тако добро шути да се већ помишља да га нема. / А Он је мирно срце свих атома“. Или : “ Ја благосивљем , а сјен мојих дланова пада на свијет. / Зашло је сунце и мисо о Богу, и оставили ме сама. / Умор, и задах прашине.. / Вече. Мени се чини да је ово час кад ћу као птица која има неразумљив поглед, одлетјети, заједно са вриском са свијета“.

 

Advertisements