Лукићу, Лукићу, упорни преводиоцу
Нечије мапе ничије земље
Врли Пријатељу, ако смем и ако хоћеш, Брате,
Зашто од себе и других тражиш предестинирано
Пресвлачење, норматизивизацију и формализацију
Комуникације, стилско језичку бижутерију
Како те није жао да и вагон Розанова претресаш
Ко декабристички покајник, фолизофоидни поетичарац
Песник је већи, болији, светлији и виши,
Не формализуј искључиво право на резигнацију
Активистичко- мобилизаторске индигнације.
Патим и бесним само ја, моја је само жуч зелена
У сваку туђу може се леба умакати
И поврх свега признањем утврдити
да у славу битке против бирократског књижевства
то баш политичару, вођи странке и министру
спољних дела следује
песниче Лукићу, Богу један,
аутору јасписа
толико је очаја у ономе што се мора објашњавати
и толико објашњења у ономе што је чисто очајање
да ми у самопрекору мом преостаје још само
толико да ти простењем
не терај ме да најскупље и најцрње
најгоре и најболније
без страха и умишљаја
ИКАКО ДРУГАЧИЈЕ
Од најслободнијих стихова
Залуд или не, шаљем и кад пишем и кад говорим
О поезији сербској двадесетог века
ГРАТИС ЗБИЉЕ НАКОН
Тињају скупи рефрени, пуши се звук кркљанца
Усисан невидљивим ваздушним торњевима
Нестао је вечни разглас, у јарку, испишана
Лежи гарава миксета
На крошње се враћају птице серачице, све би
да се искобеља нормалним самопрекором
само се још пси најамници и људи луталице
док уздишу и подригују надају светлој роси
опросту и договореној исплати
права су обећања злослутна
а оних других и нема, слабо се прима
на малодушну масовност, насловне стране
и гола дупета, крпеж, лупеж, давеж и нотне мекиње
преврила је медијска помијара, рокћу и дахћу
становници, дрема изнајмљен бог бескућника
минули летњи манифестанти, чорбе, јабуке, севе
сокаци и легенде,
у пустој капели, умире спорим ритмом
последња нада тишине
убија по белом зиду зујеће крвопије
чека флека
да се преобрази у иконостас
не бледи љути кошмар
не бледи и не трне
обухватиле шаке у крилу
џојстик, димом осуту коленицу
нема више ни шатри, ни бљеска алки
екрана, маљавих сиса ни апарата
само распета провидна чарапа с рупом
коју је сиви глодар изгубио
пола дана на екрану
пола ноћи у мокраћи
безуба труба бунар за голуба
и пун бокал кереће крви
за мушице с хладних звезда
грумен за под језик,
једно око да се плати паркинг
КРАЈ ОТПОРА
Лепо је било бити против вас
Осећам ту сласт и то озарење
Чак и сад кад сам слеп и непокретан
У несаници поклопљен каменом плочом
Трудећи се да запамтим
све боје и њихова имена
нем, малаксао
неизлечиво омађијан
принуђен да вам се дивим
први доказ неизвесног очајања
управо је то међусобно прождирање
сећања и сна
безнадежна семенка наде
грч или измишљотина
који размичу мемлу ко претеривање
и стреме светлу безгласно и старински
а тамо је само кошмар
о вољи и претеривању
онако сабласно прејасан
као исход који је на вашој страни
с нашим лицима обасутим дивљењем
насупрот лепоти противљења
и сласти светлог припадања
савести сноволиког пропадања
ЦВРКУТ, РОПАЦ
Нека је, најзад, све ово пригодно
Нека је наше саучешће
У помодном колапсу, нека се чини,
Нека се смеши,
нека му немоћни логички преводиоци
налазе и измишљају мане
јер то је само гнев вртлара
веслање ашовом, грабуљама
пребирање по трсју ко по харфи
из ока чупање луковице
пепео свесчице симбола
такорећи, породично шегачење
с космополитизмом
и приватна шифра безнађа
и једно буквално плаветнило
и по њему краткотрајни
кљуна отисак
грч латице, вирус тучка
неизвесно очишћење
КРИК АНОНИМНЕ ВЕЋИНЕ
Презаузети и неотпорни
Зујали смо изнад горке стране меда
Вајали ваше ликове у саћу
Потцењени од божанстава која смо сами измислили
И зато смо вас гледали како мењате Свет
Вештином непредвидиве понорнице
И како се то све на вама ни не примећује
Уверени бесмо да је то
због неизвесне великодушности
да ће се, ипак, на једном месту, у једном тренутку
догодити међусобни разговор
па чак и споразум неизбежан као апокалипса
Док је бића и историје збиља ће бити патетично место
Разнета и потрошена по тлу ће се просипати објашњења
Мучнина ће имати обред
Лицемерје знаке и правила
Глад и несаница разлог трајања
Имена ће остати сувишна,
праведност интимна животиња
свако ће о сваком и свашта о свачем повезати сазвежђа
ноћу ће се видети мрак, дању бауљати кроз светло
зато сте нас препустили засићеним пророцима
нечасној сиротињи и слепим песницима
Чиме је опстанак оправдан
Шта то крије далека Једнина
Личи ли ишта на Распеће обећања
На оно уморно благостање
кад нестане страха
од памћења
{ Објављено у најновијем вишеброју књ. часописа „БРАНИЧЕВО“ , Пожаревац, 1-4/ 2012, стр. 198-201 }
ЛеЗ 0008221