ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Позив на сарадњу у новом броју пожаревачког књижевног часописа „Браничево“, штампан у београдској  „Политици“, субота 12.мај 2012, стр. 5  културног додатка, тематски усмерен на дух српске књижевности )

«Дух је нешто што је апсолутно, што је «стварност», што знамо да се дешава, а лежи у нама без и једне речи о себи. Он је све и, вазда, баш због тога и не може се у његово бити», записаће у Блискавицама у јесен 1943 Бранко Лазаревић. «Дух је део природе ствари; свет је божански сан, из којег се сваког тренутка можемо пренути на лепоту и извесност дана», сматра  Емерсон. Записујући то у првој својој  књизи, Природи, коју је штампао анонимно (1836) у 500 примерака. Емерсон вели: »И све функције природе могу се сажети у једну, која човеку признаје неограничен распон. Кроз сва своја царства, до рубова и слепе стране  ствари, она је верна узроку у којем је њено порекло. Она увек говори Духом. Она навешћује апсолут….»

За Лазаревића је човеков дух  «misterium…Из бескраја улети нешто у дух, пролети за тренутак и излети поново у велику помрчину». Како српска књижевност, пре свега у 20. веку, или последњих деценија, изражава, и да ли изражава, тај  факт: тајанствени и загонетни лавиринт човековог духа и мозга, те милионе ходника, тремова, сала, пролаза, улаза, прозора, слепих прозора?

Каква је природа српске књижевности – од давнине до данас, а нарочито последњих  стотинак година? Шта је – дух српске књижевности?Постоји ли?

Је ли описан у доступним  не баш бројним књижевним историјама српске књижевности? Или у непознатим још увек, необјављеним апокрифним рукописима? Или у узгредним фрагментима српских  књижевних листова и часописа?Је ли тај дух жив?Или умртвљен? Каква је српска књижевност? Је ли  – као руска, како рече Розанов –  заведена славом? Отрована и опијена политиком? Израз скретања? Туђа самој себи, читаоцима садашњости и будућности, изопачена онолико колико је скренула?  Може ли се о томе разговарати и писати без журбе и патетике, зналачки, са оним емерсоновским стрпљењем  и проницљивошћу, када се не игнорише вечита подвојеност између душе и света, материје и духа, књижевности и некњижевности, како би се пробудиле из тамних дубина свести многе истине, потребне јачању духа књижевности, и уверењу да је «најузвишеније приступачно души човека, да застрашујућа свеопшта суштина, која није ни мудрост, ни љубав, ни лепота, ни моћ, него све уједно и свако до дна, јесте оно ради чега све ствари постоје и оно кроз шта оне јесу; да дух ствара, да је иза природе, с краја на крај ње, дух присутан; јединствен а не сложен, он не делује на нас из споља, то јест преко времена и простора, већ духовно, или кроз наше ја»?

Ако мислите да може, «Браничево» вас позива да узмете учешћа у  – том неизбежном разговору  – посебном темату,  одабравши жанр који вам највише одговара..Сви објављени радови ће бити хонорисани према могућности редакције.

Ваш при­лог до јед­ног штам­пар­ског та­ба­ка оче­ку­је­мо, нај­ка­сни­је до 1. VIII 2012. го­ди­не. Адре­са ча­со­пи­са је: Цен­тар за кул­ту­ру По­жа­ре­вац (за ча­со­пис Бра­ни­че­во), ул. Јо­ва­на Шер­ба­но­ви­ћа бр. 1, 12000 Пожаревац. Елек­трон­ска адре­са: ebra­ni­ce­vo­@o­pen.te­le­kom.rs.

У По­жа­рев­цу, по­чет­ком маја 2012.

Глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник,

Алек­сан­дар Лу­кић

ЛеЗ 0008222 

1 thought on “ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s