Администрација Нечисте крви, или Прелазак Рубикона

  • ЈЕ­ЗИЧ­КИ РЕ­ДАК­ТОР: АН­ДРЕЈ ЈА­НУ­АР­ЈЕ­ВИЧ ВИ­ШИН­СКИ.УРЕД­НИК БИ­БЛИ­О­ТЕ­КЕ СТВАР­НОСТ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

…Ко не ве­ру­је, не мо­ра да ве­ру­је.

Ко­ме ни­су пи­ли крв, ве­ро­ва­ти ни­ка­да не­ће.

Ко их ни­ка­да ни­је ви­део, не­ка уђе у ба­шту пу­ну зре­лих

круп­них па­тли­и­а­на. Та­мо су пре­ко да­на под­на­ду­ли од кр­ви.

Мр­тви ко­ји ни­кад не од­ла­зе и ко­ји ни­кад не­ће сти­ћи

та­мо где тре­ба на­паст су за око­ли­ну и жи­ве.

За ку­ће на ко­је су се на­ва­ди­ли.

За­то је свет мо­рао на­ћи на­чи­на да се осло­бо­ди на­пра­ти,

кр­во­пи­ја…

(Фраг­мент из јед­не не та­ко дав­не пе­сме…)

При­шти­на, 24. III 1971.

Или­ја,

Ове би­ље­шке до­би­ћеш знат­но ка­сни­је. Пи­шем их као до­каз, по­тре­бан ме­ни са­мом, да ни­сам по­длац. Јед­но­став­но сам у си­ту­а­ци­ји кад ми је по­треб­но стра­шно мно­го на­по­ра да на­ђем нај­цје­лис­ход­ни­је рје­ше­ње. Не бо­јим се, ни­сам за­пла­шен, ни­сам оча­јан (не­ко умет­нуо цр­ве­ном хе­миј­ском олов­ком – мо­жда сам Или­ја?), али сам ипак сви­је­стан да сам у рђа­вој си­ту­а­ци­ји и да са­да од мо­јих по­сту­па­ка за­ви­си ве­о­ма мно­го ства­ри. А ти по­ступ­ци су не­што што ја не мо­гу учи­ни­ти а да ипак не бу­дем по­длац.

Мо­ра­ћу, по све­му су­де­ћи, уско­ро да ти по­ка­жем ово пи­смо.

Ју­че сам био у Слу­жби… По­зван сам те­ле­фо­ном, и ни­сам мо­гао да се не ода­зо­вем. Код из­вје­сног Пе­ри­ши­ћа. Мо­рао сам да Го­во­рим о те­би. Они у ства­ри зна­ју све, за сва­ки твој по­сту­пак, за сва­ко тво­је по­знан­спшо, и о ме­ни, све што је ве­за­но за те­бе… (Из пи­сма јед­ног два­де­се­то­го­ди­шњег при­ја­те­ља)

(Овја­вље­но у књи­зи, пи­шче­вом из­да­њу: Или­ја Мољ­ко­вић, Бем вам Бо­га ушут­ка­ног, Би­бли­о­те­ка Ствар­ност књи­жев­но­сти. – Пре­лом Ма­ној­ло Чо­трић. Слог Слав­ко Ми­лен­ко­вић. Сло­ва – екс­цел­зи­ор. Ар­ти­ја 140 гра­ма. 148 стр. (ра­чу­на­ју­ћи и уну­тра­шње стра­не ко­ри­ца). Цр­те­жи, у име мај­сто­ра, Бо­ша: Сте­ван Кне­же­вић. Штам­па: Ра­ди­ша Ти­мо­тић, Бе­о­град, Јак­ши­ће­ва 9. Ти­раж 700 прим. Но­вем­бар 1976. Ко­шта 5950 ст. ди­на­ра по ко­ма­ду. На опре­ми књи­ге идеј­но и из­вед­бе­но мо­би­ли: Ма­рин­ко, Јо­сић – се­ни­ор, Дра­ги­ша, Ла­за; Сто­јан, мај­сто­ри из руч­не и ма­шин­ске сла­гач­ни­це – Је­ша, Зо­ран, Ра­де, Ди­ле, Мир­ко, Сте­ва, Ра­ди­сав, Во­ја… et toi te­te…; пре­у­зе­то са не­па­ги­ни­ра­не, 128 стр.; Књи­га је ина­че по­све­ће­на Ла­за­ру Сто­ја­но­ви­ћу…)

УВОД У ПРО­ШЛОСТ УВОД У БУ­ДУЋ­НОСТ

Ре­ви­зи­ја је нео­п­ход­на, ну­жна, ка­ко у јед­ној би­бли­о­те­ци (за­кон­ски је про­пи­са­на, али се не спро­во­ди увек пре­ма про­пи­са­ним пра­ви­ли­ма), та­ко и у сва­кој на­ци­о­нал­ној, па и европ­ској и свет­ској књижевносti. Ре­ви­зи­ја от­кри­ва и по­кре­ће мно­го то­га. Ре­ви­зи­је ко­је су зах­те­ва­не, у јав­но­сти, спо­ра­дич­но, пред Дру­ги свет­ски рат (Ву­јић), оне­мо­гу­ће­не су.

Ни­кад ни­су из­вр­ше­не. На­про­тив.

Мно­го ви­ше енер­ги­је, у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка у срп­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти, у из­да­ва­штву мо­но­пол­ских из­да­ва­ча, по­тро­ше­но је на за­пе­тља­ва­ње, за­ти­ра­ње тра­го­ва.

Ре­ви­зи­ја јед­не би­бли­о­те­ке, пот­пу­на, не об­у­хва­та са­мо ре­ви­зи­ју на­сло­ва за­ве­де­них у ин­вен­тар књи­га би­бли­о­те­ке већ и све оно што се на­ла­зи у фон­ду би­бли­о­те­ке, тј. и у тзв. бун­ке­ри­ма, оста­ва­ма, мрач­ним про­сто­ри­ја­ма, где ца­ру­ју ме­мла, ти­ши­на и пра­ши­на.

На­кон ре­ви­зи­је фон­да пе­ри­о­ди­ке, не баш бо­га­тог (ни­шта ни­је рас­хо­до­ва­но, па ни ча­со­пи­си ни уко­ри­че­ни ли­сто­ви ко­је је дав­но пре­га­зи­ло вре­ме, ка­ко се ка­же, Ко­му­нист, Со­ци­ја­ли­зам, По­ли­ти­ка… итд. ка­ко би, евен­ту­ал­ни чи­та­о­ци, кад по­же­ле, мо­гли да от­кри­ва­ју – про­шлост… и пу­ко­ти­не у њој), пре­шло се на бун­кер, тј. на го­ми­лу књи­га, ни­кад за­во­ђе­них у ин­вен­тар, сме­ште­них у мрач­ној про­сто­ри­ји зва­ној до­слов­це – мрач­на ко­мо­ра (део бив­ше фо­то­ла­бо­ра­то­ри­је). Ту је би­ло до­ста већ по­жу­те­лих, за­бра­ње­них бро­је­ва Сту­ден­та, бе­о­град­ских Ви­ди­ка, за­бра­ње­них књи­га…

Ко је те књи­ге ту ску­пљао и од­ла­гао? Од осни­ва­ња би­бли­о­те­ке про­шло је ви­ше од по­ла ве­ка, а пре ме­не ра­ди­ло је се­дам-осам би­бли­о­те­ка­ра. Упо­знао сам са­мо би­бли­о­те­кар­ку, ко­ја ми је, од­ла­зе­ћи у за­слу­же­ну пен­зи­ју, пре­да­ла ду­жност. Би­ла је сит­на, од­већ пе­дант­на ста­ри­ца, до­ста ви­тал­на, же­на вој­ног офи­ци­ра. Пре ње ра­ди­ла је не­ка мла­ђа про­фе­сор­ка, крат­ко; је­два су је се се­ћа­ли. Умр­ла је од ра­ка.

Пер­со­нал­на ад­ми­ни­стра­ци­ја би­бли­о­те­ке ви­ше је не­го оскуд­на. Не­ма по­да­та­ка о би­бли­о­те­ка­ри­ма прет­ход­ни­ци­ма.

Књи­гу ин­вен­та­ра уста­но­ви­ла је, у ства­ри, би­бли­о­те­кар­ка ко­ја ми је пре­да­ла ду­жност. Она је, елем, пре­пи­са­ла ин­вен­тар у две де­бе­ле књи­ге, из књи­га ин­вен­та­ра ко­је су мо­ра­ле и пре то­га по­сто­ја­ти, али, нај­ве­ро­ват­ни­је, да ни­су во­ђе­не пра­вил­но, па су ко­ми­сиј­ски уни­ште­не.

Рас­пи­ти­вао сам се о би­бли­о­те­ка­ри­ма прет­ход­ни­ци­ма, и – гу­био вре­ме. О оној мла­дој би­бли­о­те­кар­ки, уз­гред, и слу­чај­но, са­знао сам вр­ло ма­ло. Пи­са­ла је пе­сме, об­ја­вљи­ва­ла есе­је у Сту­ден­ту, Ви­ди­ци­ма, Књи­жев­ној ре­чи, Ле­то­пи­су МС…

На­шао сам у мрач­ној ко­мо­ри, или бун­ке­ру, ка­ко вам ви­ше дра­го, да­кле, из­ме­ђу оста­лог, и при­ме­рак Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге Бем бам Бо­га ушут­ка­ног, са по­све­том, ко­ју је аутор на­пи­сао 6. ок­то­бра 1977. го­ди­не, про­фе­сор­ки и би­бли­о­те­кар­ки је­вреј­ског по­ста­ња, да­на­шњој Син­ги­ду­нум­ки, су­тра­шњој Ха­зар­ки. При­ме­рак књи­ге на по­је­ди­ним ме­сти­ма био је про­ша­ран лек­тор­ским ис­прав­ка­ма штам­пар­ских и дру­гих гре­ша­ка, ко­је су ту и та­мо про­ма­кле… Лек­тор­ске по­прав­ке су учи­ње­не ауто­ро­вом ру­ком, што је очи­то кад се упо­ре­ди ру­ко­пис по­све­те и по­прав­ки…

Ту је би­ла још јед­на књи­га истог ауто­ра: Или­ја М., Књи­жев­но-по­ли­тич­ка огле­да­ња (из­ва­дак из Ми­сло­ва­те­ља), Под­во­жњак, 1998 (та­ко пи­ше на на­слов­ној стра­ни ко­ри­ца).

СIР – Ка­та­ло­ги­за­ци­ја у пу­бли­ка­ци­ји

На­род­на би­бли­о­те­ка Ср­би­је, Бе­о­град

886.1-3

МОЉ­КО­ВИЋ, Или­ја

Књи­жев­но-по­ли­тич­ка огле­да­ња: (из­ва­дак из Ми­сло­ва­те­ља) / Или­ја М. Мољ­ко­вић. – Но­ви Бе­о­град: Га­зда Или­ја, 1998 (Аран­ђе­ло­вац: На­пре­дак). – 148 стр.; 21 цм. – (Би­бли­о­те­ка Ствар­ност књи­жев­но­сти; 4)

Tираж 500.

ID= 69826315

Сва пра­ва за­др­жа­на. Преш­ша­ми­а­ва­ње за­бра­ње­но и у це­ли­ни и у де­ло­ви­ма.

Сем пер­со­на до­зна­че­них исто­ри­ји, сви оста­ли ин­те­ре­сен­ти пла­ћа­ју пу­ну це­ну књи­ге (10 ДМ – ак­ту­ел­на про­тив­вред­ност у ди­на­ри­ма). Про­дај­ни пунк­то­ви не­ма­ју ра­бат…

На по­ле­ђи­ни ко­ри­ца – сли­ка пи­сца.

Бе­ле­шка о ауто­ру:

Ро­ђен 1933. у Крем­ни­ма.

Умро сит жи­во­та. (Јов, 42м 17)

На 148, по­след­њој стра­ни­ци књи­ге пи­ше:

Би­бли­о­те­ка: Ствар­ност књи­жев­но­сти (IV). – Или­ја М.: Књи­жев­но-по­ли­тич­ка огле­да­ња (Ауто­би­о­гра­фи­ја око­ли­ша). – Из­да­вач: Га­зда Или­ја, По­хор­ска 8, Но­ви Бе­о­град. – Ре­цен­зен­ти: не­ма. Цр­теж на ко­ри­ци: Ве­се­лин Ко­ва­че­вић Ве­ско. – Је­зич­ки ре­дак­тор: Ан­дреј Ја­ну­ар­је­вич Ви­шин­ски. – Лек­тор: за­ба­та­љен. – Ко­рек­тор­ски пат­ник (пет-шест-се­дам пу­та): об­не­ви­де­ли аутор. – Тех­нич­ко-ком­пју­тер­ски при­прав­ник: Раст­ко Јо­ва­но­вић (вај­ни ана­ли­тич­ки фи­ло­зоф). – Пре­лом и ко­ри­це: Пе­тар По­по­вић. – Ти­раж: 500 при­ме­ра­ка (пр­во из­да­ње). – Штам­па: Во­ја Ја­но­ше­вић and На­пре­дак, Аран­ђе­ло­вац. – Син­ги­ду­нум (22 го­ди­не по­сле), но­вем­бар 1998.

Ствар­ни крај књи­ге је ати­пи­чан, чи­не га ПЕР­СО­НЕ (уну­тра­шња стра­на ко­ри­це), где је по­ло­жен ра­чун на­штам­па­ва­ња Из­ват­ка:

По­сле до­дат­ног мућ­ка­ња, кон­сул­та­ци­ја с Го­го­љем и при­мед­би под­не­тих у да­том ро­ку, ко­нач­ни по­пис пер­со­на до­зна­че­них исто­ри­ји 1. апри­ла из­гле­да ова­ко:

На­штам­па­ва­ње Из­ват­ка ис­по­мо­гли су:

фи­нан­сиј­ски: Ла­за Сто­ја­но­вић (200 ДМ, у Ма­ње­жу пред но­ву 1996), Са­ша Ми­лен­ко­вић (100 УСА до­ла­ра, у ис­тој двор­ској ко­њу­шни­ци), Ми­ра Пе­тро­вић (на­ми­ри­ва­ње те­ле­фон­ских ра­чу­на), Рат­ко Пе­ко­вић (100 ДМ, од озрен­ске уште­ђе­ви­не)[1];

ма­те­ри­јал­но: Раст­ко Јо­ва­но­вић (све­у­куп­на скрб око Ми­сло­ва­те­ља), Дра­го­мир Олу­јић (прин­та­ње истог), Сло­бо­дан Ву­ко­вић (уку­ца­ва­ње и прин­та­ње Цин­кар­ни­це, Че­стит­ке у за­ви­чај…), Ми­ра Бер­ди­ца (Ber­diz­za, ћер­ка Фра­ње Јо­си­фа, фак­со­ви), Ми­лан Вак­сман (две пла­сти­фи­ци­ра­не ко­ри­це, за Реу и Јо­си­ћа);

ег­зи­стен­ци­јал­но: Дра­ган (Ха­ри) Жив­ко­вић (krya, мо­ра­ва, дри­на, хер­це­го­ви­на), Или­ја Ми­са­и­ло­вић (ibi­dem), Ми­ро­слав Мољ­ко­вић (ло­то, за­луд), Бо­ја­на Је­врић (при­хра­њи­ва­ње: БК, ММ, Ш, сир…), Р. М.[2] (ре­цеп­ти, ле­ко­ви, сла­ни­на…);

мо­рал­но-пси­хо­ло­шки: Ива Мољ­ко­вић (из­ру­ги­ва­њем свом књи­жев­ном ба­шти­ни­штву: – То иона­ко ни­ко не­ће чи­та­ти.);

ме­це­нат­ски: Во­ја Ја­но­ше­вић (све оста­ло, сур­чин­ски са­мо­до­при­нос срп­ској књи­жев­но­сти).

У ре­зи­ден­ци­ји

1. апри­ла 1998, с до­пу­ном од 12. апри­ла

На пр­вој уну­тра­шњој стра­ни ко­ри­ца од­штам­па­на је по­све­та:

Реи, дру­га ра­та на­след­ства.

А на пр­вој стра­ни­ци у књи­зи ис­пи­са­на је, опет ауто­ро­вом ру­ком и цр­ве­ном хе­миј­ском олов­ком, ова по­све­та

*** Би­бли­о­те­кар­ки, на­по­се[3]

и …………………………. (дру­го име је пре­цр­та­но)

Н. Бгд., 25. нов. 1998. Аутор (Или­ја М.)

?

Ка­ко је мо­гу­ће по­све­ти­ти књи­гу не­ко­ме ко је по­кој­ни (реч је о Би­бли­о­те­кар­ки), и ко је ту књи­гу уоп­ште унео у фонд би­бли­о­те­ке, тј. у мрач­ну ко­мо­ру? Да ли је мо­гу­ће да по­кој­не би­бли­о­те­кар­ке уно­се но­ве књи­ге у би­бли­о­те­ку? Ни­је ли по­кој­на Би­бли­о­те­кар­ка пре­ми­ну­ла 1977. го­ди­не? Је­ди­но је њен су­пруг, ако је још жив, мо­гао усту­пи­ти ту књи­гу, али ја то­га чо­ве­ка ни­ка­да ни­сам срео, ни­ти је он ика­да свра­тио у би­бли­о­те­ку. Обра­тио сам се за по­моћ Ру­ви­ја­ну Ави­ја­мо­ву, ко­ји ми је по­ма­гао око ре­ви­зи­је и ко­ји је та­ко­ђе по­зна­вао Мољ­ко­ви­ћа лич­но. Ру­вим је пред­ло­жио да ми упри­ли­чи су­срет са Вак­сма­ном, по­зна­ни­ком И. Мољ­ко­ви­ћа. А ка­да сам га упи­тао шта је са оста­лим Мољ­ко­ви­ће­вим ру­ко­пи­си­ма и књи­га­ма, ре­као је крат­ко: – Ве­ро­ват­но се на­ла­зе за­пе­ча­ће­ни у ста­ну… Око ста­на и за­о­став­шти­не во­де спор на­след­ни­ци, Мољ­ко­ви­ћи и Ива, ћер­ка…

Та­ко да је оста­ла ениг­ма ка­ко је дру­га књи­га Мољ­ко­ви­ће­ва до­спе­ла у фонд би­бли­о­те­ке… Мо­гу­ће да је спо­ме­ну­та књи­га Мољ­ко­ви­ће­ва до­спе­ла пу­тем по­кло­на да­ро­да­ва­ца; би­ло је та­квих, пле­ме­ни­тих, ко­ји су с вре­ме­на на вре­ме до­но­си­ли у пла­стич­ним ке­са­ма по два­де­се­так-три­де­се­так књи­га?

Срео сам и Вак­сма­на, Вак­сман ме је упо­знао са сна­хом пок. Мољ­ко­ви­ћа (Р.).

Вак­сман и Р. – има­ју иде­ју, не баш са­свим ја­сну, ру­ко­во­ђе­ни пи­је­те­том, да у се­лу Крем­на, хан Мољ­ко­ви­ћа, пре­тво­ре у спо­мен-дом Или­је Мољ­ко­ви­ћа, али и ту су се упле­ли не­ра­шчи­шће­ни од­но­си на­след­ни­ка. Не­ки од на­след­ни­ка су тзв. Бе­лу ку­ћу (ко­ја је под за­шти­том др­жа­ве као спо­ме­ник кул­ту­ре) ру­и­ни­ра­ли (ако сам до­бро раз­у­мео, др­ве­ним по­дом ло­жи­ли су пећ?)…

Ни­сам Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге про­чи­тао он­да ка­да су се по­ја­ви­ле; на­чуо сам да су јед­ну за­бра­ни­ли (Огле­ди из де­лик­ти­ке). Чи­тао сам не­ка­да, у Сту­ден­ту, и у дру­гим ча­со­пи­си­ма, ње­го­ве тек­сто­ве… Ви­део сам га пр­ви пут у ре­дак­ци­ји Сту­ден­та, мо­жда 1968, мо­жда 1970, али се ни­смо упо­зна­ли. Су­сре­тао сам га по­вре­ме­но и на књи­жев­ним три­би­на­ма, тј. ви­ђао; не јед­ном. Кад је по­ста­вљао не­у­год­на пи­та­ња, у пу­бли­ци је би­ло оних ко­ји би ома­ло­ва­жа­ва­ју­ће ре­а­го­ва­ли: Опет, ти, Или­ја! На при­сут­не, на оне ко­ји ни­су до­вољ­но зна­ли о Мољ­ко­ви­ћу, та не­га­тив­на ре­ак­ци­ја оста­вља­ла је не­га­ти­ван ути­сак… Чи­ни­ло се да је ве­о­ма те­жак чо­век, тј. ни­је би­ло до­вољ­но ви­дљи­во оно не­ви­дљи­во што је но­сио на ду­ши. По­не­кад је уз пи­та­ња ко­ја је по­ста­вљао да­вао и де­таљ­ну ар­гу­мен­та­ци­ју, ко­ја је де­ло­ва­ла као це­пи­дла­че­ње…

Ре­шим да про­чи­там те две Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге…

И док сам их чи­тао, пи­тао сам се: за­што је од­би­јао да бу­де пи­сац? Он, ко­ји то је­сте био. Дру­ги, ко­ји су то са­мо на­из­глед би­ли, али из­ви­ка­ни, хте­ли су да бу­ду пи­сци по сва­ку це­ну.

Не­ки од њих су жи­ви, на­пра­ви­ли су ле­пе ка­ри­је­ре, али ка­ко, то они са­ми ни­ка­да искре­но не­ће ре­ћи. Мољ­ко­вић је о то­ме, и не са­мо о то­ме, по­све­до­чио ин­ди­рект­но.

Ако је у Ср­би­ји у вре­ме ти­то­и­зма би­ло пра­вих ди­си­де­на­та, он­да је он то био, а не бив­ши пар­ти­зан­ски ко­ме­са­ри, ни­ти дру­ги из­ви­ка­ки.

Ни­је био, на­рав­но, је­ди­ни, али је сва­ка­ко био ор­то­док­сан, и за­то је мо­рао би­ти на ме­ти тзв. Слу­жбе… о че­му је оста­вио и не­сум­њи­во све­до­чан­ство…

За­што се Мољ­ко­вић, де­ве­де­се­тих, ка­да је по­чео рас­пад СФРЈ на­из­глед ућу­тао? И на то има ди­рект­них и ин­ди­рект­них од­го­во­ра и у ње­го­вој по­след­њој об­ја­вље­ној књи­зи, а и у пи­сми­ма ко­ја је не­у­мор­но и ар­гу­мен­то­ва­но пи­сао, овим или оним ре­дак­ци­ја­ма…

Ру­вин Ави­ја­мов по­вр­шно је по­зна­вао жи­вот Мољ­ко­ви­ћев.

Дру­ги чо­век, Вак­сман, ста­но­вао је у су­сед­ству, оби­ла­зио Или­ју, по­не­кад и бри­нуо у ње­му. Доц­кан су се упо­зна­ли да би се мо­гли ви­ше збли­жи­ти. Но­сио је Вак­сман сво­је пе­снич­ке по­ку­ша­је су­се­ду на оце­ну, и Или­ја је, не јед­ном, био не­ми­ло­ср­дан. Мољ­ко­вић је био она­кав ка­кав је у сво­јим две­ма књи­га­ма. Пре­строг пре­ма се­би и пре­ма дру­ги­ма. М. Вак­сман му је, по го­ди­на­ма, син мо­гао би­ти. И за­то је Вак­сма­нов од­нос пре­ма Или­ји био си­нов­ски…

Био је та­ра­би­ће­вац, по­то­мак кре­ман­ских про­ро­ка, су­шта су­прот­ност ре­жи­мли­ја­ма пи­ци­пев­ци­ма, ди­ја­лек­ти­кан­то­ло­зи­ма, уред­ни­ци­ма он­да­шњих књи­жев­них ли­сто­ва и ча­со­пи­са.

Ка­ко се ру­гао са оним што се се­дам­де­се­тих пр­си­ло и пр­зни­чи­ло као прав­ци­ја­та са­вре­ме­на про­за!

Ка­ко је над­моћ­но рас­крин­ка­вао он­да­шње цен­зо­ре Сту­ден­та, Мла­до­сти, Књи­жев­не ре­чи, По­ли­ти­ке и дру­гих ре­дак­ци­ја! (Ко не ве­ру­је, нек про­чи­та по­но­во Мољ­ко­ви­ће­ва пи­сма упу­ће­на он­да­шњем уред­ни­ку кул­ту­ре – умет­но­сти По­ли­ти­ке, тј. де­ло­ве Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге Бем вам Бо­га ушут­ка­ног стр. 36–46).

До­бро је око и оштар је­зик имао мо­бар јав­не бор­бе за сло­бо­ду. Ар­хи­ви­рао је сво­ја се­ћа­ња, са­чу­вао их за бу­дућ­ност. Имао је мно­го ви­ше сти­да, ча­сти и по­но­са од оних ко­је је рас­крин­ка­вао.

Мољ­ко­ви­ће­ва, чак и ус­пут­на, за­па­жа­ња о оном за­бо­рав­ном и по­кон­ди­ре­ном ужич­ком пар­ти­зан­ском ко­ме­са­ру, о проф. др Ра­до­ми­ру Лу­ки­ћу (го­сто­ва­ње на Три­би­ни 17), о про­фе­со­ру Р. Јок­си­мо­ви­ћу са свет­ске књи­жев­но­сти, о М. Влај­чи­ћу, све­до­чан­ство је пр­во­ра­зред­но.

Успе­ва­ли су и на­ме­та­ли се се­дам­де­се­тих и ка­сни­је, у вре­ме­ни­ма ка­да је ма­ли број ин­те­лек­ту­а­ла­ца су­зби­јао страх и ћу­та­ње, они ко­ји су уме­ли да по­ви­ја­ју ши­је и да ослу­шну же­ље мај­сто­ра исто­ри­је, или мај­сто­ра ши­ре­ња стра­ха и ћу­та­ња.

Мољ­ко­ви­ћев есеј „Не­при­лич­но на­уч­но је­зи­ко­сло­вље“, по­ду­жи текст, од­би­ја­ли су и днев­ни ли­сто­ви и ре­дак­ци­је књиж. ча­со­пи­са и ли­сто­ва. Мољ­ко­вић је о све­му то­ме оста­вљао тра­га. По­ла­зе­ћи од свог лич­ног схва­та­ња о од­го­вор­но­сти уоп­те, Мољ­ко­вић об­ја­вљу­је За­би­ље­шку за Ко­нак св. Мра­ко­је­да:

… Спро­ћу сва­ко­ја­ке ла­жи што се и учи­ли­шно до­ће­ру­је ко исти­на о овом вре­ме­ну, би­ље­жим да је мој иза­сла­ник без­од­го­вор­но скик­но – не за­кли­њем се да је баш та­ко – ђе­год ваљ­да код ко­јег над­зир­ног уре­ђи­ва­ча УМИ­ЈЕ­ТИ­КЕ. Оћу ре­ћи: та­мо – не­ђе око под­не у пр­ви че­твр­так, бри­жно сам се рас­пи­ти­во за сво­је ро­ђен­че, али ми је за­ме­ни­ца Ота Бран­ка­ше­вић све у вас­пит­ном то­ну ис­по­ве­ди­ла да је уред­ни­ка КУЛ­ТУР-УМЈЕТ­НИ­НЕ Вла­ја Ми­лан­чи­ћа јо­ште у уто­рак сна­шло из­не­над­но бо­ло­ва­ње, па је не­ђе по­и­тао две сед­ми­це да се изод­мо­ри од на­ке ми­гре­не. Кад се све са­бе­ре, о злој суд­би ро­ђен­че­та ни до да­њег да­на (1. апри­ла 1984) ич ми ни­је до­ја­вље­но… (Бем вам Бо­га ушут­ка­ног, 36)

Вла­ја Ми­лан­чић (Ми­лан Влај­чић).

Ота Бран­ка­ше­вић (Бран­ка Ота­ше­вић)…

Све оно што су о Мољ­ко­ви­ћу при­ча­ли, они ко­ји су га по­зна­ва­ли и ви­ђа­ли, због овог или оног, до по­след­њих ње­го­вих да­на на зе­мљи, усме­но пре­да­ње, не­пот­пу­но је и обо­је­но на овај или онај на­чин. Схва­тио сам, на кра­ју кра­је­ва, да ако не­ко же­ли не­што ви­ше да са­зна о пи­сцу, жи­вом, или по­кој­ном, по­кој­ном по­го­то­ву, мно­го је бо­ље да не ис­пи­ту­је ро­ђа­ке, при­ја­те­ље и тзв. по­зна­ни­ке и сим­па­ти­зе­ре, већ да чи­та де­ла са­мог пи­сца, ако су већ не­ка од њих об­ја­вље­на. На­рав­но, обе спо­ме­ну­те Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге има­ју мно­го пу­ко­ти­ва, али он се ни­је ни тру­дио да их скри­ва.

За­тим, то је пи­сац ко­ме су мно­ги, мно­ги, чак и ње­го­ви тзв. при­ја­те­љи од­би­ја­ли ру­ко­пи­се!

На де­се­ти­не ре­дак­ци­ја од­би­ја­ло је Мољ­ко­ви­ће­ве тек­сто­ве, па и текст „Кад не­ма по­ле­ми­ке“! И Гле­ди­шта су од­би­ла тај текст, оба­ве­стив­ши ауто­ра. Мољ­ко­вић је до­био обра­зло­же­ње ре­цен­зе­та, и пре­штам­пао ње­гов фак­си­мил у сво­јој књи­зи (стр. 110).

Обра­зло­же­ње ре­цен­зен­та

Текст по мом ми­шље­њу не мо­же да се об­ја­ви, упр­кос не­ким ра­ци­о­нал­ним уви­ди­ма. На­чин на ко­ји је текст на­пи­сан не од­го­ва­ра оно­ме што се у Гле­ди­шти­ма – и кад је реч о по­ле­ми­ци – штам­па. Ше­га­че­ње и из­мо­та­ва­ње (ре­ци­мо тач­ка 10), при­ват­ни об­ра­чун и алу­зи­је у це­лом тек­сту и сл. – не мо­гу се штам­па­ти. Ште­та је што на осно­ву овог ма­те­ри­ја­ла не­ма­мо текст ко­ји је на­пи­сан на са­свим дру­ги на­чин.

Да­тум 4. 11. 1975. Пот­пис ре­цен­зен­та,

Дра­ган Сто­ја­но­вић

На сле­де­ћој, 112 стра­ни сво­је књи­ге Мољ­ко­вић об­ја­вљу­је За­пис (На­по­ме­на) о веч­ном ку­ка­ве­љу (фор­ми као ме­то­ду) и ва­зда истим ра­зно­ли­ким гле­ди­шти­ма (са­др­жи­ни као ста­ву), из ко­јег на­во­дим са­мо пр­ви па­ра­граф:

Пред тим та­ко зду­шно уна­чи­ње­ним и у од­го­вор­ни ар­хив по­хра­ње­ним раз­ло­зи­ма не­ва­ља­ло­сти по­ле­мич­ког тек­ста до­тич­но­га, од ко­ји­јех би за ООУР пси­хо­а­на­ли­та ду­шу да­ли они о при­ват­ном об­ра­чу­ну, до­ста­је ми да са ле­ги­тим­ном људ­ском па­жњом – пре не­го ћу у под­зем­ном ми­ру от­по­чи­нут – на­про­тив­но оном при­је­сто­ном па­жу што на­глав­це ду­ма ди­љем по­да­нич­ке ми­сли гла­вом без­об­зи­ра, без­об­зир­но па­ор­ски за­па­рам тај­ну кр­во­то­чи­ну ти­јех раз­ло­га што су так кра­љев­ски по­ту­ље­но уса­је­ди­ње­ни са оста­лом та­јин гма­зном те­ку­ћи­ном: не­ак­ци­ден­тал­ном, што се ме­не ти­че. Ка­ко ме­ни, то јест, фа­ла бо­гу ни­је да­то да с по­мо­ћу древ­них свет­ских си­ла по­пут ка­ква ма­лог прин­ца во­дим об­ра­чу­не са сва­ко­ме зна­ном но­во­свет­ском тај­ном ци­ом – аген­ци­јом, ни­ти сме­рам да го­не­там фу­ше­и­зи­ра­не ex pri­va­te бо­ја­злу­ке и при­ми­сли што ту ис­точ­но­за­пад­но ри­га­ју из уста­но­ви­не утвр­де, рад без­гре­шне љуб­ве пре­ма де­ви­чан­ској есте­ти­ци свег ро­до­вља на­ме­ран сам, на ре­че­ни без­об­зир­ни на­чин, ма­кар ко­ли­ко се на то ро­гу­ши­ли и фрк­та­ли спо­доб­ни бо­ља­ри фе­но­ме­но­ло­шке ду­ме оформ­ље­ни, ете ли их, као раз­но­чи­ни оприч­ни­ци со­цо­е­сте­тич­ке ми­сли – што ина­че, кад је oзгo до­зво­ље­но ка­пом а до­ље­на ис­пла­ти­во ша­ком, па­у­шал­но бру­је, ру­је, зу­је, ује, грок­ћу, рок­ћу, соп­ћу-роп­ћу про­тив свих на све­ту Ру­са све ба­ја­ги на ба­зи­ци тро­шно­га им јер чвр­сто­ру­ко­га со­ци­ја­ли­зма, јаг­ме­ћи се на је­зи­ку кој ће слој­ни­је и љев­ше за­јем­чи­ти па­ри­јев­ску не­до­дир­нос тог је­дин­ства спе­ци­фич­не умет­нич­ке фор­ме и ње­зи­не уми­јет­не са­др­жи­не – ра­ди те окот­не љуб­ве из ко­је се без­гре­шно сав тај кул­тур­паж ома­ци, а и на­спрам сва­ко­га по­на­о­соб­но­га мја­у­кењ­ца: сит­ни ли соп­стве­ник са­мо јед­ног ума и го­во­ра – еве ме с пред­њом на­ме­ром ( – над­ле­жни ће па­ра­гра­фи: за­кла­ња­јућ од ла­ја­ве ул­тра­ле­ве-или-де­сне сто­ке, гле и кра­сно уми­је­ће уку­ћан­ско­га чи­стун­ца – ве­ћем ка­сти ко­ли­ко је зла), са на­ме­ром да го­нет­нем оно што и ов­де тво­ри као та­јин­стве­на по­јав те љуц­ке при­ро­де и тих уми­јет­них по­сту­па­ка по­зна­тог ми су­вре­ме­ног све­та – баш да би све на све­ту што ми лич­но је­сте зна­но и за­зна­но, на ћар пси­хо­а­на­ли­ту, из­и­шло на при­ват­нич­ке об­ра­чу­не.

Итд.

Стил ко­јим је све ово на­пи­са­но, и дру­го, мо­рао је из­лу­ђи­ва­ти он­да­шње уред­ни­ке. То ли­чи у мно­го че­му на древ­ни из­раз про­ро­ка. Мољ­ко­вић је тим сти­лом по­твр­ђи­вао сми­о­ност и за­ум­ност сво­јих зе­мља­ка, кре­ман­ских про­ро­ка.

Ни­су би­ли на­ив­ни да не схва­те о че­му пи­ше Мољ­ко­вић. То је би­ло стре­мље­ње исти­ни. На ко­је се ни­су усу­ђи­ва­ли ни он­да­шњи ни нај­и­зви­ка­ни­ји пи­сци и фи­ло­зо­фи.

Као ју­ро­див, истин­ски ју­ро­див, Бо­га и исти­не ра­ди, а не си­му­лант, Мољ­ко­вић је на­сто­јао да ис­те­ра исти­ну до кра­ја…

На 124. стра­ни­ци књи­ге Бем вам Бо­га ушут­ка­ног, Мољ­ко­вић обе­ло­да­њу­је још је­дан фак­си­мил.

Гле­ди­шта

Ча­со­пис за дру­штве­ну кри­ти­ку и те­о­ри­ју

РЕ­ЦЕН­ЗИ­ЈА

Аутор… Или­ја Мољ­ко­вић

Ре­цен­зент… Бла­го­је Ја­стре­бић

На­слов тек­ста… Ка­да не­ма по­ле­ми­ке

Ве­ли­чи­на тек­ста… 3 стр.

Пред­ло­жен за ру­бри­ку –

Ми­шље­ње ре­цен­зен­та/ за­о­кру­жи*/ : од­би­јен

Оце­на / ка­те­го­ри­ја / тек­ста / број­ча­на и опи­сна /… V

Обра­зло­же­ње ре­цен­зен­та:

Текст, иако по­све­ћен за­ни­мљи­вом про­бле­му, ни­је мо­гу­ће об­ја­ви­ти у ча­со­пи­су као што су Гле­ди­шта бу­ду­ћи да не од­го­ва­ра при­ро­ди ове пу­бли­ка­ци­је.

*Оба­ве­зно на­ве­сти од­го­ва­ра­ју­ћу оце­ну о ка­те­го­ри­ји тек­ста пре­ма:

I – од­ли­чан

II – вр­ло до­бар

III – до­бар

IV – сла­би­ји, али мо­же да се обј.

V – слаб, ни­је за об­ја­вљи­ва­ње

Да­тум 16. XII 1975. Пот­пис ре­цен­зен­та

Б. Ја­стре­бић

Ни­је тек та­ко, што­са ра­ди, Мољ­ко­вић као на­слов сво­је пр­ве књи­ге иза­брао јед­ну псов­ку на­род­ну. Ко је про­чи­та па­жљи­во од по­чет­ка до кра­ја, ви­де­ће и уве­ри­ће се да је овај пи­сац, ко­ји је пре­жи­вља­вао, ба­ве­ћи се дру­гим по­сло­ви­ма, ре­дак­тор­ским, уро­нио у мут­ну ствар­ност књи­жев­но­сти сво­га вре­ме­на, али и ду­хов­не аро­ме, по­ка­зу­ју­ћи на свој на­чин, као и пре­во­ди­лац Ка­ми­ја, за­што ни­је би­ло ди­ја­ло­га и слу­ха да се чу­је и друк­чи­је ми­шље­ње. До­бро је што је у сво­јој пр­вој књи­зи са­чу­вао сва та пи­сма и оста­ло, за не­ку бу­дућ­ност.

По­гле­дај­те са­мо ко­ме је све пи­сао и ко­га је про­зи­вао, ди­рект­но и ин­ди­рект­но, по­и­мен­це или по пре­по­зна­тљи­вом на­дим­ку. Го­ран Ба­бић, С. Ра­ки­тић, Сл. Ма­шић, Ми­ли­сав Са­вић, Дра­ган Сто­ја­но­вић, Бла­го­је Ја­стре­бић, Ми­ро­слав Јо­сић, Ду­шан М. Бо­шко­вић, Не­бој­ша По­пов, Ци, Дра­ган Лу­бар­да, Дра­го­мир Брај­ко­вић, Ива­на Бог­да­но­вић, А. Пе­тров, Сто­јан Су­бо­тин, Ми­о­драг Пе­ри­шић, Дра­ган Је­ре­мић, С. Си­мо­но­вић, Алек­сан­дар По­сто­ло­вић, Ма­ри­ја Хер­ман-Се­ку­лић, Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић, Р. Сми­ља­нић… и дру­ги.

Мољ­ко­вић се за­ла­гао за по­ле­ми­ку и ди­ја­лог. Јер по­ле­ми­ке ни­је би­ло. А ни­је је би­ло, ни­ти је мо­гло би­ти ка­да се – ка­ко је на­род­ски твр­дио Мољ­ко­вић – му­дро гле­да оно од че­га се жи­ви (90 стр. ње­го­ве књи­ге Бем вам бо­га ушут­ка­ног).

У тој књи­зи про­зва­ни су – ушут­ка­ни…

… 2. По­ле­ми­ке не­ма он­да ка­да још не­ких два­на­е­стак уред­ни­ка, што глав­них што ру­брич­них – нпр. Мла­до­сти, Сту­ден­та, Бор­бе, Тре­ћег про­гра­ма… све до Са­вре­ме­ни­ка[4] – оћу­те или од­би­ју онај исти текст – Не­при­лич­но на­уч­но је­зи­ко­сло­вље – и с обра­зло­же­њем да не­ће да се ме­ша­ју у ту­ђе по­сло­ве – нпр. у по­сло­ве По­ли­ти­ке – за шта не­ки од њих ре­че – нпр. Б. Јо­ва­но­вић из Бор­бе – да је то и њи­хо­вим ста­ту­том пред­ви­ђе­но (да се не ме­ша­ју у по­сло­ве дру­гих днев­них ли­сто­ва). Пре­ма то­ме, те­за дру­га: у књи­жев­ној ре­пу­бли­ци по­ле­ми­ке не­ма он­да ка­да се и у њој раз­ба­шка­ри прин­цип по­ли­ти­ке не­ме­ша­ња, ја­ли не­за­ме­ра­ња, те по­кри­је и сва­ку особ­ну нео­д­го­вор­ност; на­уч­ну, је­сте… (…)

Мољ­ко­ви­ће­ва дру­га те­за ни­је би­ла са­мо те­за већ ак­си­ом.

Вре­ме је овог пи­сца и бун­џи­ју – ка­ко је на­слу­тио у фу­сно­ти ов­де на­ве­де­ној (стр. 90. ње­го­ве пр­ве књи­ге) не­ми­ло­срд­но пре­га­зи­ло.

НАД­ЖИ­ВЕ­ЛИ су га они ко­је је на вре­ме пре­по­знао и жи­го­сао хра­па­вим на­род­ским је­зи­ком кре­ман­ских про­ро­ка.

Кад М. Бећ­ко­ви­ћа хва­ли као чо­ве­ка и пи­сца уна­пред ети­ке­ти­ра­ног као не­по­де­сног за по­ле­ми­ку (Евро­пеј­ски не­ва­спипшн и бал­ка­но­ид­но не­скро­ман, тш јестс еве им Га ко по­ру­чен за пле-мен­ске вра­че што ме­ке­ћу о мо­но­ма­ни­ји, ме­га­ло­ма­ни­ји, па­ра­но­ји и оста­лом то­ме њи­ном ду­ов­нич­ком про­ви­јан­ту, све као та­кав сма­трам се и особ­но за­слу­жним (– на­гра­де не ис­кам) да је у Књи­жев­ној ре­чи… итд. стр. 91), са­чу­вај Бо­же мољ­ко­ви­ћев­ских по­хва­ла!

Не слу­чај­но (опет стр. 91 спо­ме­ну­те књи­ге) Мољ­ко­вић се при­се­ћа и пре­ра­но пре­ми­ну­лог Л. Шеј­ке, ко­га су пре­кри­ли­ли…

Мољ­ко­вић је, у ства­ри, пи­сао на­из­глед за­мр­ше­ним сти­лом за ње­го­во вре­ме, али ње­го­ви ар­гу­мен­ти, ње­го­ва на­из­глед­на це­пи­дла­че­ња, у ства­ри, ко­му­ни­ци­ра­ла су са бу­дућ­но­шћу срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре на­ред­ног сто­ле­ћа. Овог XXI сто­ле­ћа.

Ни­је­дан књи­жев­ни кри­ти­чар, ни књи­жев­ник, ни ана­ли­ти­чар срп­ске кул­ту­ре и по­е­зи­је дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка ни­је та­ко ра­зум­но, од­луч­но и тач­но ди­јаг­но­сти­фи­ко­вао јав­ну бо­лест и не­при­лич­ност тзв. на­уч­ног је­зи­ко­сло­вља.

За­то, ра­дуј се, Или­ја, јер ће се но­ви и не­пот­ку­пљи­ви кри­ти­ча­ри и оце­њи­ва­чи ро­дитш иду­ћи тво­јим тра­гом…

Мољ­ко­ви­ћа су спре­ча­ва­ли да об­ја­ви пр­ву књи­гу они ма­ње та­лен­то­ва­ни од ње­га, али, ето, Мољ­ко­ви­ћу се да­ло да ипак об­ја­ви сво­ју књи­гу, иако доц­кан, у нај­зре­ли­јим ње­го­вим го­ди­на­ма.

Пр­ву књи­гу об­ја­вио је у 43. го­ди­ни, Из­ва­дак из Ми­сло­ва­те­ља, два­де­сет и две го­ди­не доц­ни­је, у 65. го­ди­ни, не­по­сред­но пред смрт…

Из­ва­дак је пу­бли­ко­ван сур­чин­ским са­мо­до­при­но­сом срп­ској књи­жев­но­сти. Пр­ва књи­га?… (Ве­ро­ват­но мо­бар­ски?)

По­во­дом Мољ­ко­ви­ће­ве смр­ти огла­сио се у По­ли­ти­ци М. Са­вић. И он­да је на­сту­пио – мук вре­ме­на. Из­ва­дак из Ми­сло­ва­те­ља по­све­тио је сво­јој уну­ци (Реи); а не зна се шта је са оста­лим де­ло­ви­ма Ми­сло­ва­те­ља; ве­ро­ват­но по­сто­је; на то упу­ћу­је не­дво­сми­сле­но и под­на­слов по­след­ње Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге…

НА­ДА У ПА­МЕТ­НЕ ГЛА­ВЕ. У БУ­ДУ­ЋЕ.

НА­ШЕ СИ­НО­ВЕ, УНУ­КЕ.

Фу­сно­те

А на Тре­ћем про­гра­му бе­о­град­ског ра­ди­ја, до­тич­ни УВОД… је под крај но­вем­бра Се­дам­де­сет пе­те бла­го­на­кло­но при­мљен и пред­ло­жен за ва­љу­шка­ње на ра­дио-ва­ло­ви­ма не са­мо од обич­ног уред­ни­ка Р. Кор­ди­ћа, мог ина­че не­гда­шњег ко­ле­ге са Свет­ске, не­го и уред­ни­це Р. Гли­ги­ће­ве, али је већ у фе­бру­а­ру/мар­ту Се­дам­де­сет ше­сте глав­ни, Б. Иљен­ко, по­нов­но пре­нео овом дво­ма, а они ме­ни, да ће тај, тј. исти ма­ле­ро­зни УВОД…, што се ње­га и ње­го­ве над­ле­жно­сти ти­че, још ма­ло при­че­ка­ти (не­ка још ма­ло при­че­ка).

Елем, про­скри­бо­ва­но ста­ње то­га ов­де одо­ма­ће­ног чек-че­ка­ња-на-та­пе­ту би­ти ће ре­дов­но, ако бог да, до Ти­су­ћу де­вет­сто сам­де­сет че­вр­те. Уко­ли­ко, да­бог­ме, не­ки до­тле не изу­мру, а ја смет­нем с ума да сам још и у гим­на­зи­ји на фран­цу­ском за­пам­ћи­вао и на на­шем за­го­ва­рао 34-и члан Де­кла­ра­ци­је о пра­ви­ма чо­ве­ка и гра­ђа­ни­на од 1793 (Бем вам бо­га ушут­ка­ног, стр. IX, Увод у про­шлост).

(ПОД­У­КЕ…)

су­бо­та 20. дец. 1997.

Мр­во,

трч­ка­раш ли по­свуд на­о­ко­ло (као што тре­ба), или се, пек­ме­за­ста, мо­таш око но­гу ма­то­ра­ћа?

(…) На ове две фо­то­гра­фи­је што их је Ђор­ђо на­пра­вио (– и ње­га сам по­хра­нио у би­лост) де­да ис­пао леп­ше од те­бе! (До­бро, ако и ни­је баш леп­ше, има за­мет­ни­је че­ло, па­мет­на гла­ва, ни­је са­мо због ко­се, а плус: ти бле­неш, опет се, Пе­шу, не­че­му иш­чу­ђа­ваш.)

А на обе се ви­ди (на јед­ној це­ла) де­ди­на лам­па. По­ка­жи је
ма­то­рој пр­стом и за­пук­ћи. У-у-у! (– Дај ми, дај ми!), па нек
она ис­пи­ше на па­пи­ру, те тво­је пук­ћу­ће гла­со­ве сво­јим слов­ним
зна­ци­ма (а не да ми со­ли па­мет ка­ко то ни­је – у-у-у, већ
нхгк). (Мал­те­не: Ншо Чи.) (…)

Три­на­е­сти зуб, ако се не­ка­ко мо­же, пре­ско­чи – нек ти пре­ко ре­да пр­во из­ра­сте че­тр­на­е­сти, а овог бак­су­за оста­ви за ка­сни­је, да ми не урек­не сре­ћу на ло­тоу баш пред Но­ву го­ди­ну.

Па­мет­на гла­во, То­пе, Пе­шу, Мр­во, Швр­ћо, Трч­ка­ра­ло:

СРЕЋ­НА ТИ НО­ВА ГО­ДИ­НА.

Де-да.

(РА­ПОРТ)

(…)

3. Ов­де се ви­ше не­ма где до­ћи. И не по­ми­шља­ти на то (ако не до­би­јем на ло­тоу). Све је за­по­сед­ну­то. (Сем WC шо­ље.) ја жи­вим под оку­па­ци­јом. (…)

4. Те­ле­фон­ски ра­чу­ни ме ко­љу. – Из со­бе ви­ше не­ћу зва­ти. Не оче­ки­ва­ти. (Ви­де­ти ПРО­СЈА­ЧЕ­ЊЕ и ПОСТ­ПРО­СЈА­ЧЕ­ЊЕ; а има и ПРЕТ­ПРО­СЈА­ЧЕ­ЊЕ.)

5. Здра­вље је ис­под сва­ке кри­ти­ке. (А ре­дов­но се, бар дво­не­дељ­но, и за­пи­јем; па ти ви­ди.)

(…)

7. Де­ди­ног бу­ди­сту на­у­чи­ти да го­во­ри теч­но (као што је
ње­на ма­ма на­у­че­на). Не­ћу да ми ко Де­мо­стен за­муц­ку­је и мр-
мља у слу­ша­ли­цу кад се за Но­ву го­ди­ну до­мог­нем ко­јег ту­ђег
те­ле­фо­на. (…) (Из­ва­дак из Ми­сло­ва­те­ља, 1998, стр. 137-138)

Ови по­след­њи ре­до­ви, об­ја­вље­ни су на по­вла­шће­ном ме­сту, не­где при кра­ју Из­ва­да­ка из Ми­сло­ва­те­ља.

По­сле њих до­ла­зи Плот­ни Вас­крс Езо­по­ве тврт­ке – Па­ра­бо­ла о че­твр­тој ди­мен­зи­ји (стр. 138), па Ди­мен­зи­ја ле­ген­де (са­знај­на) (139), Ди­мен­зи­ја му­дро­сти (ак­си­о­ло­шка) (140), па Ди­мен­зи­ја исти­не (ме­та­фи­зич­ка) (142). Те по­след­ње стра­ни­це по­све­ће­не су Ми­ро­сла­ву Јо­си­ћу и са­мом Мољ­ко­ви­ћу:

По­над то­га, ако би се све то и су­сте­кло ко на Бо­шо­вом Во­зу се­на, при­пра­ван сам на за­кле­тву да ће жре­ци кул­ту­ри­ног под­зе­мља­ња, уз бла­го­слов ство­ри­те­ља под­зем­ног све­та, на ше­сна­е­стом ми­ли­ме­тру већ тог тран­цен­ди­ра­ња углед­ну­ти и на­по­кон у сво­је па­ра­пси­хо­ло­шке жр­тве ор­но укал­ку­ли­са­ти и јед­ног из­и­стин­ског за­то­че­ни­ка обе­ћа­не зе­мље: пер­со­нал­но ме­не. – Ма­ја 1976; у стра­тос­фе­ри… (стр. 144, сам крај књи­ге)

Дир­љи­вим и увер­љи­вим ре­до­ви­ма, ко­је пи­ше 1997, по­све­ће­ним уну­ци Реи, а об­ја­вљу­је го­ди­ну да­на ка­сни­је (го­ди­ну да­на пред смрт), Мољ­ко­вић све­до­чи, нај­јед­но­став­ни­је ре­че­но, и о сво­јој ег­зи­стен­ци­јал­ној, суд­бин­ској и ве­ру­ју­ћој по­зи­ци­ји. Ње­гов по­глед упу­ћен је у да­љи­ну – пре­ма ме­та­фи­зич­кој исти­ни, ме­та­фи­зи­ци, бу­ду­ћи­ма, не са­мо пре­ма од­ра­ста­њу и са­зре­ва­њу ње­го­ве уну­ке Рее не­го и пре­ма мно­гој дру­гој де­ци. Јер сви бу­ду­ћи чи­та­о­ци Мољ­ко­ви­ћа, из ге­не­ра­ци­је ко­ја ра­сте и од­ра­ста и ко­ја ће са­зре­ти, сви ти бу­ду­ћи мла­ди и не­по­зна­ти са­да, ако бу­ду па­жљи­во чи­та­ли оно што је об­ја­вљи­вао по но­ви­на­ма и ча­со­пи­си­ма. и у две­ма спо­ме­ну­тим књи­га­ма, би­ће упу­ће­ни на ме­та­фи­зи­ку, тј. на ме­та­фи­зич­ку ди­мен­зи­ју исти­не… Мољ­ко­вић је био за­точ­ник исти­не, ви­ше од оних ко­је ку­ди, кри­ти­ку­је, или хва­ли.

Овај пи­сац је чи­тав жи­вот про­вео као за­точ­ник зо­не срп­ског нео­фи­ци­ја­ли­зма. Ствар­не не­за­ви­сно­сти. Це­на је би­ла пре­ви­со­ка, и Мољ­ко­вић је пла­тио.

ПИ­ШЧЕ­ВА ИЗ­ДА­ЊА

Сло­бо­дан Ма­шић по­чео је се­дам­де­се­тих да об­ја­вљу­је НЕ­ЗА­ВИ­СНА ИЗ­ДА­ЊА. Би­ла су то из­да­ња ко­ја је об­ја­вљи­вао за­јед­но са по­је­ди­ним пи­сци­ма. Ни Ма­шић се ни­је усу­ђи­вао да об­ја­ви ко­ју од Мољ­ко­ви­ће­вих књи­га. Ма­ло је нео­бич­но да се, да­нас, ни­ко од бли­ских књи­жев­них при­ја­те­ља, ко­ји су жи­ви и уред­ни­ци у ути­цај­ним из­да­ван­ким пред­у­зе­ћи­ма, не се­ти да об­ја­ви ма­кар из­бор из две об­ја­вље­не Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге, мо­жда да псо­ме до­да­ју и из­бор и из оне за­бра­ње­не, тре­ће Мољ­ко­ви­ће­ве књи­ге, јер си­гур­но је не­ки при­ме­рак пре­те­као? Ле­по би би­ло кад би фа­ми­ли­ја Мољ­ко­ви­ће­ва, уз по­моћ ис­кре­них при­ја­те­ља, ћер­ке и уну­ке пи­сца, ус­пе­ла да отво­ри спо­мен дом Или­је Мољ­ко­ви­ћа у ње­го­вом род­ном ме­сту, мо­гли би да уста­но­ве и не­ку књи­жев­ну на­гра­ду ко­ја би по­не­ла ње­го­во име, ка­ко би се оно очу­ва­ло у по­том­ству.

Јер раз­ло­га за то има ви­ше. Два су основ­на: био је из­у­зет­но да­ро­ви­та, не­за­ви­сна и сло­же­на ства­ра­лач­ка лич­ност, и исто­вре­ме­но жр­тва вре­ме­на и офи­ци­ја­ли­зма и прин­ци­пи­је­ла­ца.

Док су ру­ко­пи­се дру­гих пи­са­ца ње­го­вог вре­ме­на тру­ко­ва­ли у вр­то­гла­вим ти­ра­жи­ма, ње­го­ве су књи­ге из­ла­зи­ле у ши­ње­лу пи­шче­вих из­да­ња.То ни­је би­ло слу­чај­но, то је би­ла суд­би­на.

Про­чи­тај­те још јед­ном, и по­но­во, пи­смо ко­је пи­ше он­да­шњем уред­ни­ку Де­ла, Му­ха­ре­му Пер­ви­ћу (Н. Бгд., 16 но­вем­бра 1975) (стр. 99-103, књ. Бем вам бо­га ушут­ка­но­га).

И не­из­о­став­но, 108-109 стра­ни­цу исте књи­ге. Пи­сма Бо­ре Стан­ко­ви­ћа:

Дра­ги Ма­то­ше,

Не пре­па­дај се од ово­га по­што сам уве­рен да лич­но ти прет­пла­том не­ћеш ми по­мо­ћи као ни ја те­би. Али по­што не­ма ко­га по­зна­тог та­мо код вас у За­гре­бу, то он­да ти или у ко­ме ли­сту, или по­мо­ћу сво­јих по­зна­ни­ка по­ку­шај што­год. Ве­руј ми не не­дам се од све­га ово­га иче­га ка­квом до­бру. Ово је ви­ше инат да се ви­ди: да ли се мо­же код на­шег на­ро­да, а без пар­ти­ја и ко­те­ри­ја, са јед­ним не ка­жем до­брим ли­те­рар­ним, али бар со­лид­ним, што­год по­сти­ћи.

Твој

Бо­ра Стан­ко­вић

још по­ре­зник, још у за­ва­ди ко­ју ти већ знаш.

Овом пи­сму при­ло­жен је сле­де­ћи по­зив на прет­пла­шу:

КЊИ­ЖЕВ­НИ ОГЛАС

Бо­ра Стан­ко­вић, пи­сац Ко­шта­не, Сша­рих да­на, Бож­јих љу­ди и др. штам­па ове­ћи нов рад:

НЕ­ЧИ­СТА КРВ

Књи­га ће из­не­ти три­на­ест и ви­ше та­ба­ка на овој хар­ти­ји и у овом фор­ма­ту, а ко­шта­ће три ди­на­ра. Књи­га ће би­ти го­то­ва до пе­тог иду­ћег ме­се­ца, а штам­па­ће се у оно­ли­ко при­ме­ра­ка ко­ли­ко се прет­плат­ни­ка бу­де ја­ви­ло.

Прет­пла­ту сла­ти пи­сцу (Ска­дар­ска ул. 28) или Ди­ши Сте­ва­но­ви­ћу, ад­ми­ни­стра­то­ру По­ли­ти­ке ко­ји ће вр­шти­ти и сву ад­ми­ни­стра­ци­ју.

Ад­ми­ни­стра­ци­ја НЕ­ЧИ­СТЕ КР­ВИ

(Уред­ни­штву Ле­то­пи­са Ма­ти­це срп­ске)

Дра­ги г. Са­ви­ћу,

Ви­ше би ме об­ра­до­ва­ло кад би ми ја­ви­ли: ка­ко тај и тај то­ли­ко је књи­га про­дао, не­го ка­ко се пи­ше кри­ти­ка. На­рав­но да и то го­ди. На­шта се чи­ни­ти то­бож да хва­ла не при­ја. А ве­лик чо­ва рас­па­лио па у два бро­ја и фа­ла што је са­мо 16 та­ба­ка. Да­бо­ме, по­што не пла­ћа он штам­пу, са­свим је оправ­да­но. Уоста­лом, они ви­ше за­ра­де пи­шу­ћи о на­ма не­го ми са­ми. На­сео сам са књи­гом ка­ко са­мо ја мо­гу. 2.400 ко­шта ме штам­па. Али сте и ви по­ма­ло кри­ви за ово. Мо­гла је Ма­ти­ца то да про­гу­та а да не бу­де по­стид­на.

Не­го ко зна уоста­лом. Ка­да би би­ло за хо­но­ра­ра, не би из­не­ла ни 10 та­ба­ка, а ка­дје тре­ба­ло да ја пла­ћам, из­ду­жио се до ђа­во­ла, та­ко да сам мо­рао сав дру­ги део, сав онај ва­здух, да ба­цам и да бри­шем. Код ме­не је ви­ше био инат. Хтео сам да по­ка­жем да се и код нас мо­же, а што се не успе, то ни­је кри­ви­ца до нас…

Али зна­те шта? Ка­ко би би­ло да под­не­сем Н крв за на­гра­ду оног ва­шег фон­да, На­ки­ће­вог, шта ли…

Ја­ви­те ми до­кле је рок за кон­курс.

25. V 910

С по­што­ва­њем Бе­о­град. Бо­ри­сав Стан­ко­вић

(Ри­сти Ки­си­ћу, књи­жа­ру у Мо­ста­ру)

Пошт. го­спо­ди­не,

… Ако би­сте би­ли вољ­ни да у две све­ске да­те Ко­шта­ну то бих Вам усту­пио… Са­мо по­на­вљам да ми ни­је мо­гу­ће да при­мим хо­но­рар у књи­га­ма по­што и мо­ја из­да­ња не умем да рас­ту­рам…

13 / V 903 – Бе­о­град   С по­што­ва­њем – Бо­ри­сав Стан­ко­вић

И Мољ­ко­ви­ћев ко­мен­тар:

… На­след­но оп­те­ре­ћен – по пси­хо­а­на­ли­ти­ма, усло­вљен сре­ди­ном – по од­ра­зним ко­лек­ти­во­ло­зи­ма, бо­гом­да­них ва­ри­јан­ти и вер­зи­ја – по есте­то­о­ко­ту ве­ли­ко­га чо­ве, кон­тро­лор при Бај­ло­ни­је­вој пи­ва­ри из Ска­дар­ске бр. 25, сврш. прав­ник Бо­ри­сав Стан­ко­вић др­љао је сво­је, јер му ни­ка­да ни­је она­ко ка­ко сам хоћ: ждр­љао, бр­љао, де­љао, скра­ћи­вао, бри­сао, по­но­во ра­дио, пре­пра­вљао: си­ро­ви­ну. И мо­ља­као, еда би се бе­де што пре отре­сао и кур­ти­ли­сао, да на­пи­са­но­ме на­ђу ђе­год уто­чи­ште…

По­на­вља­ла се исто­ри­ја – по­зна­та у срп­ској књи­жев­но­сти још од Ву­ко­вих беч­ких пи­шче­вих да­на…

За див­но чу­до, то је јед­нин си­гу­ран те­мељ на ко­јем по­чи­ва ствар­на исто­ри­ја срп­ске књи­жев­но­сти XIX–XX ве­ка. И ни­ко је још ни­је на­пи­сао…

ТЕ­КУ­ЋА ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

Нео­бич­на лаж

„Ја сам ту и та­мо про­чи­тао не­што из те­ку­ће ли­те­ра­ту­ре, и осе­ћам да би Гра­ђа­нин тре­ба­ло о њој да го­во­ри на сво­јим стра­ни­ца­ма. Но, ка­кав сам ја кри­ти­чар? Ја сам ствар­но же­лео да на­пи­шем кри­ти­ку, али из­гле­да да мо­гу да ка­жем тек не­што ‘по­во­дом’. Је­ди­но сам про­чи­тао ово: За­пе­ча­ће­ног ан­ђе­ла го­спо­ди­на Ље­ско­ва, по­е­му Ње­кра­со­ва и текст г-на Шче­дри­на“ (Ф. М. Дос­шо­јев­ски, „По­ме­тен из­глед“, в. у књ. Днев­ник пи­сца 1873, Пар­ти­зан­ска књи­га, Љу­бља­на-Бе­о­град, 1981, стр. 62, и да­ље).

Као кри­ти­чар Ље­ско­ва, До­сто­јев­ски у свом ча­со­пи­су у спо­ме­ну­том освр­ту, из­ме­ђу оста­лог, и ово штам­па:

…Уоп­ште, у том сми­слу је при­ча г-на Ље­ско­ва оста­ви­ла на ме­не не­ки не­при­ро­дан ути­сак, иза­зва­ла је из­ве­сно не­по­ве­ре­ње у све шшо је опи­са­но као исти­на. Она је, на­рав­но, од­лич­но ис­при­ча­на и за­слу­жу­је мно­ге по­хва­ле, али на­ме­ће се пи­та­ње: је ли мо­гућ­но да је све то исти­на? А у то­ме и је­сте ствар што је при­ча, ка­жу, за­сно­ва­на на исти­ни­том до­га­ђа­ју. За­ми­сли­мо са­мо ова­кав слу­чај: ре­ци­мо, има са­да не­где у не­кој пра­во­слав­ној цр­кви чу­до­твор­на ико­на ко­ју сву­да по­шту­је це­ло пра­во­сла­вље. За­ми­сли­мо и то да не­ка за­јед­ни­ца рас­кол­ни­ка ли­стом до­ђе и укра­де ту ико­ну из са­бор­не цр­кве са­мо због то­га да има та­кву древ­ну све­ти­њу, у сво­јој бо­го­мо­љи. Све то, на­рав­но, мо­же да се до­го­ди. За­ми­сли­мо, да­ље, да за де­сет го­ди­на не­ки чи­нов­ник на­ђе ту ико­ну и поч­не да се по­га­ђа с рас­кол­ни­ци­ма ка­ко би до­био ве­ћу су­му; они не мо­гу да да­ју то­ли­ку су­му, и он узи­ма во­сак, на­ка­пље га на ико­ну и на све­ти­њу ста­ви још и др­жав­ни пе­чат. Је ли мо­гућ­но да ће ико­на, са­мо сто­га што је из­ве­сно вре­ме би­ла у ру­ка­ма рас­кол­ни­ка, из­гу­би­ти чу­до­твор­ну моћ? Та ни­је ли и ико­на Ан­ђе­ла, о ко­јој при­ча г-н Ље­сков, би­ла пра­во­слав­на, дав­но осве­ће­на ико­ни, ко­ју су до рас­ко­ла по­што­ва­ли сви пра­во­слав­ни? Не би ли и та­да ме­сни ар­хи­је­реј мо­гао, и зар не би имао пра­во да по­диг­не прст и за­шти­ти све­ти­њу – не­го тек он­ко, с уз­да­хом ка­же: По­ме­те­ни из­глед!… (Исто, 64)

Вре­ме­ном се по­ка­за­ло, да је До­сто­јев­ски био не­пра­ве­дан кри­ти­чар Ље­ско­ва! У ства­ри, лу­кав је До­сто­јев­ски био. Оно што је у тек­сту До­сто­јев­ског бол­ди­ра­но, што ни­је кур­зив, што је под­ву­че­но, про­сто за­па­њу­је. Ипак, не мо­же се ре­ћи да је До­сто­јев­ски био не­по­штен: он ће у истом члан­ку до­не­ти и вест да је мо­гу­ће да се до­го­ди оно што је опи­сао Ље­сков. Глав­ни део кри­ти­ке До­сто­јев­ског био је усме­рен про­тив то­га. Вре­ме­ном све све ста­ло­жи­ло, оста­ло је: Ље­ско­вље­ва при­ча је од­лич­но ис­при­ча­на и за­слу­жу­је мно­ге по­хва­ле…

До­сто­јев­ски је, ме­ђу­тим, за­зи­рао од сек­та­ша. Сто и ви­ше го­ди­на по­сле то­га – те­ку­ћа ли­те­ра­ту­ра, пу­на је – сек­та­ша.

Оно че­га се До­сто­јев­ски при­бо­ја­вао – ра­ши­ри­ло се не са­мо по Ру­си­ји не­го и по Евро­пи, по чи­та­вом све­ту.

То што ће на­род по­же­ле­ти исти­ну – пи­ше До­сто­јев­ски – то је, на­рав­но, по­ја­ва ко­ја ис­пу­ња­ва на­дом. Али, уме­сто исти­не, мо­же да се по­ја­ви нео­бич­на лаж, као у штун­ди­ста.

Та ка­кав вам је наш на­род про­те­стант, ка­кви смо ми Нем­ци? И због че­га да учи не­мач­ки је­зик да би пе­вао псал­ме? Зар не­ма све­га оно­га што он тра­жи у пра­во­сла­вљу? Ни­је ли је­ди­но у пра­во­сла­вљу и исти­ни и спа­се­ни­је ру­ског на­ро­да, а у бу­ду­ћим ве­ко­ви­ма и за це­ло чо­ве­чан­ство? Зар се ни­је је­ди­но у пра­во­сла­вљу са­чу­вао Хри­стов бо­жан­ски лик у свој сво­јој чи­сто­ти? И мо­жда је ру­ски на­род иза­бран, пред­о­дре­ђен, мо­жда је ње­го­ва нај­ва­жни­ја ми­си­ја баш у то­ме – и са­мо у то­ме да са­чу­ва у се­би тај бо­жан­ски лик Хри­стов у свој ње­го­вој чи­сто­ти и, кад вре­ме то­ме до­ђе, да све­ту по­ка­же тај лик, све­ту ко­ји је из­гу­био сво­је пу­те­ве!… (Исто, 68)

Нео­бич­на лаж до­шла је – не са­мо у Ру­си­ју не­го и у Ср­би­ју, из све­та ко­ји је из­гу­био сво­је пу­те­ве.

Нео­бич­на лаж има­ла је ра­зна име­на кра­јем XIX и то­ком чи­та­вог XX ве­ка, а у срп­ској кул­ту­ри и те­ку­ћој ли­те­ра­ту­ри не­ки од ње­них псе­у­до­ни­ма су: соц. ре­а­ли­зам, по­сле­рат­ни мо­дер­ни­зам, кри­тич­ки ре­а­ли­зам, јек­се­ра­штво, пост­мо­дер­ни­зам…

У по­ли­ти­ци XX ве­ка, Нео­бич­на лаж има звуч­на име­на и при­влач­не псе­у­до­ни­ме.

Те­ку­ћа срп­ска ли­те­ра­ту­ра кроз чи­тав XX век, па и да­нас, те­кла је, оти­ца­ла, мут­на и ма­ње мут­на, за­му­ће­на мно­гим при­то­ка­ма… Ули­ва­ју­ћи се у ве­ли­ко мо­ре ни­шта­ви­ла.

Ни­је би­ло до­вољ­но упор­них и ис­трај­них ко­па­ча да њен ток усме­ре пре­ма пра­вом ушћу. Оном што се на­зи­ва свет­ска књи­жев­на ба­шти­на.

Шта су ра­ди­ли и зна­чај­ни­ји срп­ски пи­сци са по­чет­ка, сре­ди­не, или кра­ја XX ве­ка? По­не­ки од њих ис­ко­пао би огро­ман пањ ка­квог ста­рог осу­ше­ног пре­дач­ког хра­ста, али ма­ло је њих, као Иси­до­ра Се­ку­лић, би­ло скло­но ар­гат­ском ра­ду, и це­па­њу чво­ро­ва… Бо­ра Стан­ко­вић је оти­шао пре­ра­но… Они ко­ји су про­ду­бља­ва­ли бра­зду ко­ју је за­о­рао, пре све­га Ан­дрић, про­жи­ве­ли су век оп­ко­ље­ни ве­ло­ви­ма Нео­бич­не ла­жи. Пре­це­ни­ли су Ср­би сво­је фран­цу­ске ђа­ке, про­фе­со­ре Уни­вер­зи­те­та, Скер­ли­ћа, По­по­ви­ће и мно­ге дру­ге…

Те­ку­ћа ли­те­ра­ту­ра ве­ли­ка је жа­бо­кре­чи­на – ви­ше од пе­де­сет го­ди­на!

Она уоп­ште не те­че. Екс­пе­ри­мен­тал­на и цир­ку­сант­ска, ар­ле­кин­ска акро­ба­ти­ка – ов­де је са­став­ни део про­вин­ци­јал­ног и ва­шар­ског фол­кло­ра у нај­гр­ђем сми­слу ре­чи. Мно­ги за­точ­ни­ци Нео­бич­не ла­жи – без об­зи­ра да ли је реч о пе­сни­ци­ма, ро­ма­но­пи­сци­ма, кри­ти­ча­ри­ма офи­ци­јал­ци­ма, књи­жев­ним исто­ри­ча­ри­ма, уред­ни­ци­ма, но­ви­на­ри­ма и дру­гим по­зна­тим пи­ска­ра­ли­ма – жи­ве у уве­ре­њу да ов­де по­сто­ји ве­ли­ка ли­те­ра­ту­ра. Не­ки уред­ни­ци се, чак, и ди­че то­ли­ким глу­по­сти­ма, за ко­је су би­ли јам­ци.

Успе­шни су ов­де вам­пи­ро­ви­ћи, ка­ко их је на­звао је­дан са­вре­ме­ни пе­сник. Кр­во­пи­је. Тзв. кул­тур­но-из­да­вач­ки – књи­жев­ни вам­пи­ри­зам, ов­де је по­стао одо­ма­ћен…

Ов­де, на­рав­но, пре­штам­па­ва­ју Бо­ру Стан­ко­ви­ћа, До­ма­но­ви­ћа, а за Ви­на­ве­ра, или не дао бог за Мољ­ко­ви­ћа – не­ма па­ра!

За то­мо­ве тзв. срп­ских Тол­сто­ја и тзв. срп­ских Па­стер­на­ка – увек се на­ђу по­за­ма­шне су­ме. Као и за из­ве­сне да­ме, ко­је је не­ко убе­дио да има­ју спи­са­тељ­ског да­ра. Они ко­ји уче­ству­ју у то­ме, ко­ји то омо­гу­ћу­ју, ко­ји све­му то­ме да­ју пре­те­ран пу­бли­ци­тет, у штам­па­ним и елек­трон­ским ме­ди­ји­ма, има­ју на че­лу ујед, не баш гро­фа Дра­ку­ле, већ – де­мо­на!

Нео­бич­на лаж је де­мон­ска. Она је ов­де код ку­ће. Или­ја Мољ­ко­вић, ка­жу они ко­ји су га по­зна­ва­ли, пред крај је пио ли­тар тра­ва­ри­це днев­но, пу­шио и пу­шио. Че­ка­ју­ћи да пад­не ноћ, да пи­ше.

Да се ов­де не­што про­ме­ни­ло, су­штин­ски, си­гур­но би по­не­што од оно­га што је Мољ­ко­вић пи­сао пред крај жи­во­та би­ло об­ја­вље­но…

Ма­кар на ка­ши­чи­цу… Мољ­ко­ви­ћа су над­жи­ве­ли сви ње­го­ви де­мо­ни и вам­пи­ри – вам­пи­ри пре­ко вам­пи­ро­ви­ћа!

По­след­њих го­ди­на, и сам пи­јем љу­ту ра­ки­ју, ми­сле­ћи о то­ме ка­кав је наш на­род, ка­ква је на­ша књи­жев­ност?… Пре­стао сам да чи­там днев­не но­ви­не, по­на­вљам; ве­сти са­зна­јем по ауто­бу­си­ма, на зе­ле­ним пи­ја­ца­ма, на бу­вља­ци­ма, пу­ту­ју­ћи во­зо­ви­ма, на гро­бљи­ма…

Шљи­во­ви­ца, ду­ван – ето, то је суд­би­на. Го­ран Бре­го­вић је ви­ше уро­нио у бал­кан­ску, па да­кле и срп­ску му­зич­ку тра­ди­ци­ју, од мно­гих уми­шље­них умет­ни­ка ов­де. Уз шљи­во­ви­цу, ње­гов UN­DER­GRO­UND ČOČEK или UN­DER­GRO­UND TAN­GO по­не­кад за­пле­шем са су­за­ма у очи­ма, са на­дом да ће Нео­бич­на лаж би­ти рас­крин­ка­на, оти­ћи до ђа­во­ла.

Све че­шће са­њам Мољ­ко­ви­ћа, ко­га ни­ка­да ни­сам упо­знао лич­но, на жа­лост.

У Мољ­ко­ви­ће­вим књи­га­ма и члан­ци­ма (ње­го­ви ру­ко­пи­си су не­до­ступ­ни) су­сре­ћем се са свим оним ху­ља­ма и ка­ри­је­ри­сти­ма, тр­гов­ци­ма и ћиф­та­ма, ра­чун­џи­ја­ма, ко­јих је ов­де од­у­век би­ло на пре­тек. Су­сре­ћем се и са они­ма ко­ји ми­сле да су по­ште­ни љу­ди, што је јед­на од нај­не­о­бич­ни­јих ла­жи.

Да ли ја то слу­тим и сво­ју су­мор­ну бу­дућ­ност?

Не и не! Мољ­ко­вић је у сво­јим члан­ци­ма об­ја­вио спи­ско­ве, ко­ји има­ју ве­ли­ку вред­ност. Спи­сак је, до­ду­ше, не­си­сте­ма­ти­зо­ван, ни­је цин­кар­ски!

У Мољ­ко­ви­ће­вим до­ступ­ним штам­па­ним ства­ри­ма има ви­ше исти­но­љу­би­во­сти не­го у књи­жу­ри­на­ма и оних ко­је хва­ли! Умро је не на­пра­вив­ши ком­про­ми­се, до­сле­дан се­би. Што га не пре­штам­па­ва­ју не­при­ја­те­љи, за­точ­ни­ци Нео­бич­не ла­жи, то је ра­зу­мљи­во.

Што га не пре­штам­па­ва­ју при­ја­те­љи, ко­је је имао за жи­во­та, сва­ка­ко, то је не­схва­тљи­во! Да ли су му би­ли пра­ви при­ја­те­љи? И ка­ква су то при­ја­тељ­ства ко­ја ни­су и иза­гроб­на?

Умро је сит жи­во­та, ка­ко на­пи­са, уби­ја­ју­ћи се шљи­во­ви­цом. Не, Мољ­ко­вић ни­је био бо­ем и ал­ко­хо­ли­чар, био је из­у­зет­на лич­ност, ин­ди­ви­ду­ал­ност. Ви­део је крај Нео­бич­не ла­жи, ви­део је Бу­ду­ће. Мир­но је до­че­као смрт и пре­о­бра­же­ње, ко­ја она со­бом но­си. Ви­део је мно­го то­га бит­ног, али ње­га ни­су ви­де­ли они ко­ји су ми­сли­ли да ви­де. Ни­су ви­де­ли да из­ме­ђу ре­до­ва ко­је је пи­сао, сти­лом ко­ји је ири­ти­рао, ни­че за­ме­так ствар­не кри­ти­ке – не са­мо те­ку­ће књи­жев­но­сти већ и кул­ту­ре и при­ли­ка…

Осу­ђен на мар­ги­ну за зе­маљ­ског жи­во­та, овај ће пи­сац вас­кр­сну­ти, ве­ру­јем, ако ни­кад пре, а оно кроз ко­ју го­ди­ну, ка­да ста­са­ју ње­го­ви уну­ци…

Умро је, да­кле, Мољ­ко­вић са на­дом ко­ју ни­је рас­тва­ра­ла – шљи­во­ви­ца. Овом чо­ве­ку ни­је би­ла по­треб­на же­сто­ка ра­ки­ја да би у њој на­шао за­бо­рав, уте­ху, по­бе­гао од исти­не. Не, и не!

Шљи­во­ви­ца је по­треб­на ме­ни, и мно­ги­ма дру­ги­ма, ко­ји не сти­го­смо да га упо­зна­мо за зе­маљ­ског жи­во­та, и ње­го­вим при­ја­те­љи­ма, ко­ји му не уз­вра­ти­ше ме­ром ко­јом је он уз­вра­ћао као чи­та­лац, ре­дак­тор и кри­ти­чар њи­хо­вих ру­ко­пи­са. Јер по­сто­ја­ла је и та вр­ста књи­жев­не де­лат­но­сти, крип­то­граф­ска до­ду­ше, ко­ју би вре­де­ло ис­тра­жи­ва­ти… Она се раз­ли­ко­ва­ла од тзв. јав­но пу­бли­ко­ва­них офи­ци­јел­них кри­ти­чар­ских на­гва­жда­ња…

Шљи­во­ви­ца, исти­на, UN­DER­GRO­UND ČOČEK или UN­DER­GRO­UND TAN­GO, дра­га­чев­ске тру­бе, гро­бља ши­ром Ср­би­је, за­пу­ште­не утри­не Ми­ро­ча, би­стре и здра­ве во­де Ста­ре пла­ни­не, нај­за­го­нет­ни­је срп­ске пла­ни­не, за­пу­ште­не се­о­ске цр­кви­це по­пут оне Ивањ­ске (ис­под Ра­да­на), ето не­ких, не свих, по­бро­ја­них зна­ко­ва пре­по­зна­ва­ња Дру­ге Ср­би­је, ко­ја ни­је огре­зла у Нео­бич­ној ла­жи. Пит­ке во­де у се­лу Крем­на, бо­ро­ви, и Бе­ла ку­ћа Мољ­ко­ви­ћа. Или­ја је та­мо сти­гао сле­де­ћег да­на на­кон што је пре­ми­нуо, и че­ка да се ба­рем нај­бли­жи се­те да је сти­гао и да му до­ђу на раз­го­вор…

Дру­га Ср­би­ја са­би­ра се уз шљи­во­ви­цу, на­ду и Гор­чи­ну.

Блат­ња­ва је од ли­те, му­ља и по­вод­ња Нео­бич­не ла­жи. Али, уми­ће се она… На сво­јим из­во­ри­ма…


[1] Иако је ка­сни­ло (пре­ко­ра­чи­ло рок, 10. април), ово цр­но­гор­ско спа­да­ло до­па­ло је хи­сто­ри­је по два са­свим ле­ги­тим­на осно­ва: по све­тов­ном – као при­ват­но (де­дин­ско) уну­че; по са­крал­ном – јер се при­ја­вио на Цве­ти, а на да­на­шњи дан, пре не­ки ми­ле­ни­јум, Исус је на ма­гар­цу у Је­ру­са­лим уја­хао по­преч­ке. (За­то нам све ова­ко и је­сте.)

[2] На го­ди­шњи­цу бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да, 6. апри­ла пре под­не глат од­био да уђе у исто­ри­ју. А чак ни­сам по­ме­нуо ни­јед­ну фла­шу…

[3] Не са­мо као обич­ном уче­сни­ку спи­ри­ти­стич­ких се­ан­си…

[4] Још у то­ку овог ле­та Го­спод­њег, 4. де­цем­бра, се­кре­тар Са­вре­ме­ни­ка С. Ра­ки­тић ми је те­ле­фо­ном (…) об­зна­нио да још ни­су сти­гли да про­чи­та­ју текст. (– Знаш, би­ло је ле­то кад си ми га по­слао: Сми­ља­нић је био у Не­мач­кој, Зо­рић ни­је сти­гао… итд.) – Они­ма којп во­де ра­чу­ни­цу о сво­ме и на­шем вре­ме­ну – јер вре­ме је но­вац, не­го шта је! – а у зло до­ба па­те од крат­ко­пам­тљи­во­сти, по­мог­нут ћу да се сје­те да сам Не­при­лич­но на­уч­но је­зи­ко­сло­вље Са­вре­ме­ни­ку ода­слао (…) 19. ју­ла, али им обри­чем да се не­ћу обе­зна­ни­ти што ће, на­кон тог та­ко про­те­клог до­би­ја­ња на вре­ме­ну – кад су се ства­ри не­ка­ко, ето, и са­ме од се­бе сре­ди­ле – и не­сми­сле­но би­ти, да­бо­ме, од­лу­чи­ти дру­га­чи­је но да се текст не озна­ни. – Шта се ту мо­же; вре­ме све га­зи – не? Оно, по­ра­ди и тих што су се сви­ли и уми­ља­то пре­ду у сво­јој уста­но­ви­ној то­плој ло­ги, не­ћу се ни­ма­ло сра­ми­ти да се гла­сно уз­јо­гу­ним кад се ко­ји њи­јов књи­жни мја­у­ке­њак бу­де на­ме­ра­чио да и ста­са­ло Не­при­лич­но на­уч­но је­зи­ко­сло­вље шћа­пи и гром­ко фрк­не у ђе­ко­ју на­шу је­зи­ко­слов­ну, срп­ско­сло­вин­ску бе­ри­ће­то­ло­ги­ју: ан­то­ло­ги­ју – ако се и не вра­ћа­мо на то да се оно мо­же, ко сва­ки ђа­во­љи по­род – све и уз нос не­ком ове­шта­лом учи­те­ље­ва­њу и по­по­ва­њу – у ду­ши још и раз­ра­сти. (Прим. 11. дец. 1975)

Мирослав Лукић, Језички редактор: Андреј Јануарјевич Вишински. Уредник библиотеке Стварност књижевности 53 – Текућа литература. Необична лаж 70   (Одломци из романа У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА, Београд, Народна књига, 2005) – публиковано као прилог у оквиру  тематског броја часописа Браничево, 1-4/2012, посвећеног свођењу биланса српске поезије 20. века.

ЛеЗ 0008223 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s