- ЈЕЗИЧКИ РЕДАКТОР: АНДРЕЈ ЈАНУАРЈЕВИЧ ВИШИНСКИ.УРЕДНИК БИБЛИОТЕКЕ СТВАРНОСТ КЊИЖЕВНОСТИ
…Ко не верује, не мора да верује.
Коме нису пили крв, веровати никада неће.
Ко их никада није видео, нека уђе у башту пуну зрелих
крупних патлииана. Тамо су преко дана поднадули од крви.
Мртви који никад не одлазе и који никад неће стићи
тамо где треба напаст су за околину и живе.
За куће на које су се навадили.
Зато је свет морао наћи начина да се ослободи напрати,
крвопија…
(Фрагмент из једне не тако давне песме…)
Приштина, 24. III 1971.
Илија,
Ове биљешке добићеш знатно касније. Пишем их као доказ, потребан мени самом, да нисам подлац. Једноставно сам у ситуацији кад ми је потребно страшно много напора да нађем најцјелисходније рјешење. Не бојим се, нисам заплашен, нисам очајан (неко уметнуо црвеном хемијском оловком – можда сам Илија?), али сам ипак свијестан да сам у рђавој ситуацији и да сада од мојих поступака зависи веома много ствари. А ти поступци су нешто што ја не могу учинити а да ипак не будем подлац.
Мораћу, по свему судећи, ускоро да ти покажем ово писмо.
Јуче сам био у Служби… Позван сам телефоном, и нисам могао да се не одазовем. Код извјесног Перишића. Морао сам да Говорим о теби. Они у ствари знају све, за сваки твој поступак, за свако твоје познанспшо, и о мени, све што је везано за тебе… (Из писма једног двадесетогодишњег пријатеља)
(Овјављено у књизи, пишчевом издању: Илија Мољковић, Бем вам Бога ушутканог, Библиотека Стварност књижевности. – Прелом Манојло Чотрић. Слог Славко Миленковић. Слова – ексцелзиор. Артија 140 грама. 148 стр. (рачунајући и унутрашње стране корица). Цртежи, у име мајстора, Боша: Стеван Кнежевић. Штампа: Радиша Тимотић, Београд, Јакшићева 9. Тираж 700 прим. Новембар 1976. Кошта 5950 ст. динара по комаду. На опреми књиге идејно и изведбено мобили: Маринко, Јосић – сениор, Драгиша, Лаза; Стојан, мајстори из ручне и машинске слагачнице – Јеша, Зоран, Раде, Диле, Мирко, Стева, Радисав, Воја… et toi tete…; преузето са непагиниране, 128 стр.; Књига је иначе посвећена Лазару Стојановићу…)
УВОД У ПРОШЛОСТ УВОД У БУДУЋНОСТ
Ревизија је неопходна, нужна, како у једној библиотеци (законски је прописана, али се не спроводи увек према прописаним правилима), тако и у свакој националној, па и европској и светској књижевносti. Ревизија открива и покреће много тога. Ревизије које су захтеване, у јавности, спорадично, пред Други светски рат (Вујић), онемогућене су.
Никад нису извршене. Напротив.
Много више енергије, у другој половини XX века у српској култури и књижевности, у издаваштву монополских издавача, потрошено је на запетљавање, затирање трагова.
Ревизија једне библиотеке, потпуна, не обухвата само ревизију наслова заведених у инвентар књига библиотеке већ и све оно што се налази у фонду библиотеке, тј. и у тзв. бункерима, оставама, мрачним просторијама, где царују мемла, тишина и прашина.
Након ревизије фонда периодике, не баш богатог (ништа није расходовано, па ни часописи ни укоричени листови које је давно прегазило време, како се каже, Комунист, Социјализам, Политика… итд. како би, евентуални читаоци, кад пожеле, могли да откривају – прошлост… и пукотине у њој), прешло се на бункер, тј. на гомилу књига, никад завођених у инвентар, смештених у мрачној просторији званој дословце – мрачна комора (део бивше фотолабораторије). Ту је било доста већ пожутелих, забрањених бројева Студента, београдских Видика, забрањених књига…
Ко је те књиге ту скупљао и одлагао? Од оснивања библиотеке прошло је више од пола века, а пре мене радило је седам-осам библиотекара. Упознао сам само библиотекарку, која ми је, одлазећи у заслужену пензију, предала дужност. Била је ситна, одвећ педантна старица, доста витална, жена војног официра. Пре ње радила је нека млађа професорка, кратко; једва су је се сећали. Умрла је од рака.
Персонална администрација библиотеке више је него оскудна. Нема података о библиотекарима претходницима.
Књигу инвентара установила је, у ствари, библиотекарка која ми је предала дужност. Она је, елем, преписала инвентар у две дебеле књиге, из књига инвентара које су морале и пре тога постојати, али, највероватније, да нису вођене правилно, па су комисијски уништене.
Распитивао сам се о библиотекарима претходницима, и – губио време. О оној младој библиотекарки, узгред, и случајно, сазнао сам врло мало. Писала је песме, објављивала есеје у Студенту, Видицима, Књижевној речи, Летопису МС…
Нашао сам у мрачној комори, или бункеру, како вам више драго, дакле, између осталог, и примерак Мољковићеве књиге Бем бам Бога ушутканог, са посветом, коју је аутор написао 6. октобра 1977. године, професорки и библиотекарки јеврејског постања, данашњој Сингидунумки, сутрашњој Хазарки. Примерак књиге на појединим местима био је прошаран лекторским исправкама штампарских и других грешака, које су ту и тамо промакле… Лекторске поправке су учињене ауторовом руком, што је очито кад се упореди рукопис посвете и поправки…
Ту је била још једна књига истог аутора: Илија М., Књижевно-политичка огледања (извадак из Мисловатеља), Подвожњак, 1998 (тако пише на насловној страни корица).
СIР – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
886.1-3
МОЉКОВИЋ, Илија
Књижевно-политичка огледања: (извадак из Мисловатеља) / Илија М. Мољковић. – Нови Београд: Газда Илија, 1998 (Аранђеловац: Напредак). – 148 стр.; 21 цм. – (Библиотека Стварност књижевности; 4)
Tираж 500.
ID= 69826315
Сва права задржана. Прешшамиавање забрањено и у целини и у деловима.
Сем персона дозначених историји, сви остали интересенти плаћају пуну цену књиге (10 ДМ – актуелна противвредност у динарима). Продајни пунктови немају рабат…
На полеђини корица – слика писца.
Белешка о аутору:
Рођен 1933. у Кремнима.
Умро сит живота. (Јов, 42м 17)
На 148, последњој страници књиге пише:
Библиотека: Стварност књижевности (IV). – Илија М.: Књижевно-политичка огледања (Аутобиографија околиша). – Издавач: Газда Илија, Похорска 8, Нови Београд. – Рецензенти: нема. Цртеж на корици: Веселин Ковачевић Веско. – Језички редактор: Андреј Јануарјевич Вишински. – Лектор: забатаљен. – Коректорски патник (пет-шест-седам пута): обневидели аутор. – Техничко-компјутерски приправник: Растко Јовановић (вајни аналитички филозоф). – Прелом и корице: Петар Поповић. – Тираж: 500 примерака (прво издање). – Штампа: Воја Јаношевић and Напредак, Аранђеловац. – Сингидунум (22 године после), новембар 1998.
Стварни крај књиге је атипичан, чине га ПЕРСОНЕ (унутрашња страна корице), где је положен рачун наштампавања Изватка:
После додатног мућкања, консултација с Гогољем и примедби поднетих у датом року, коначни попис персона дозначених историји 1. априла изгледа овако:
Наштампавање Изватка испомогли су:
финансијски: Лаза Стојановић (200 ДМ, у Мањежу пред нову 1996), Саша Миленковић (100 УСА долара, у истој дворској коњушници), Мира Петровић (намиривање телефонских рачуна), Ратко Пековић (100 ДМ, од озренске уштеђевине)[1];
материјално: Растко Јовановић (свеукупна скрб око Мисловатеља), Драгомир Олујић (принтање истог), Слободан Вуковић (укуцавање и принтање Цинкарнице, Честитке у завичај…), Мира Бердица (Berdizza, ћерка Фрање Јосифа, факсови), Милан Ваксман (две пластифициране корице, за Реу и Јосића);
егзистенцијално: Драган (Хари) Живковић (krya, морава, дрина, херцеговина), Илија Мисаиловић (ibidem), Мирослав Мољковић (лото, залуд), Бојана Јеврић (прихрањивање: БК, ММ, Ш, сир…), Р. М.[2] (рецепти, лекови, сланина…);
морално-психолошки: Ива Мољковић (изругивањем свом књижевном баштиништву: – То ионако нико неће читати.);
меценатски: Воја Јаношевић (све остало, сурчински самодопринос српској књижевности).
У резиденцији
1. априла 1998, с допуном од 12. априла
На првој унутрашњој страни корица одштампана је посвета:
Реи, друга рата наследства.
А на првој страници у књизи исписана је, опет ауторовом руком и црвеном хемијском оловком, ова посвета
*** Библиотекарки, напосе[3]
и …………………………. (друго име је прецртано)
Н. Бгд., 25. нов. 1998. Аутор (Илија М.)
?
Како је могуће посветити књигу некоме ко је покојни (реч је о Библиотекарки), и ко је ту књигу уопште унео у фонд библиотеке, тј. у мрачну комору? Да ли је могуће да покојне библиотекарке уносе нове књиге у библиотеку? Није ли покојна Библиотекарка преминула 1977. године? Једино је њен супруг, ако је још жив, могао уступити ту књигу, али ја тога човека никада нисам срео, нити је он икада свратио у библиотеку. Обратио сам се за помоћ Рувијану Авијамову, који ми је помагао око ревизије и који је такође познавао Мољковића лично. Рувим је предложио да ми уприличи сусрет са Ваксманом, познаником И. Мољковића. А када сам га упитао шта је са осталим Мољковићевим рукописима и књигама, рекао је кратко: – Вероватно се налазе запечаћени у стану… Око стана и заоставштине воде спор наследници, Мољковићи и Ива, ћерка…
Тако да је остала енигма како је друга књига Мољковићева доспела у фонд библиотеке… Могуће да је споменута књига Мољковићева доспела путем поклона дародаваца; било је таквих, племенитих, који су с времена на време доносили у пластичним кесама по двадесетак-тридесетак књига?
Срео сам и Ваксмана, Ваксман ме је упознао са снахом пок. Мољковића (Р.).
Ваксман и Р. – имају идеју, не баш сасвим јасну, руковођени пијететом, да у селу Кремна, хан Мољковића, претворе у спомен-дом Илије Мољковића, али и ту су се уплели нерашчишћени односи наследника. Неки од наследника су тзв. Белу кућу (која је под заштитом државе као споменик културе) руинирали (ако сам добро разумео, дрвеним подом ложили су пећ?)…
Нисам Мољковићеве књиге прочитао онда када су се појавиле; начуо сам да су једну забранили (Огледи из деликтике). Читао сам некада, у Студенту, и у другим часописима, његове текстове… Видео сам га први пут у редакцији Студента, можда 1968, можда 1970, али се нисмо упознали. Сусретао сам га повремено и на књижевним трибинама, тј. виђао; не једном. Кад је постављао неугодна питања, у публици је било оних који би омаловажавајуће реаговали: Опет, ти, Илија! На присутне, на оне који нису довољно знали о Мољковићу, та негативна реакција остављала је негативан утисак… Чинило се да је веома тежак човек, тј. није било довољно видљиво оно невидљиво што је носио на души. Понекад је уз питања која је постављао давао и детаљну аргументацију, која је деловала као цепидлачење…
Решим да прочитам те две Мољковићеве књиге…
И док сам их читао, питао сам се: зашто је одбијао да буде писац? Он, који то јесте био. Други, који су то само наизглед били, али извикани, хтели су да буду писци по сваку цену.
Неки од њих су живи, направили су лепе каријере, али како, то они сами никада искрено неће рећи. Мољковић је о томе, и не само о томе, посведочио индиректно.
Ако је у Србији у време титоизма било правих дисидената, онда је он то био, а не бивши партизански комесари, нити други извикаки.
Није био, наравно, једини, али је свакако био ортодоксан, и зато је морао бити на мети тзв. Службе… о чему је оставио и несумњиво сведочанство…
Зашто се Мољковић, деведесетих, када је почео распад СФРЈ наизглед ућутао? И на то има директних и индиректних одговора и у његовој последњој објављеној књизи, а и у писмима која је неуморно и аргументовано писао, овим или оним редакцијама…
Рувин Авијамов површно је познавао живот Мољковићев.
Други човек, Ваксман, становао је у суседству, обилазио Илију, понекад и бринуо у њему. Доцкан су се упознали да би се могли више зближити. Носио је Ваксман своје песничке покушаје суседу на оцену, и Илија је, не једном, био немилосрдан. Мољковић је био онакав какав је у својим двема књигама. Престрог према себи и према другима. М. Ваксман му је, по годинама, син могао бити. И зато је Ваксманов однос према Илији био синовски…
Био је тарабићевац, потомак креманских пророка, сушта супротност режимлијама пиципевцима, дијалектикантолозима, уредницима ондашњих књижевних листова и часописа.
Како се ругао са оним што се седамдесетих прсило и прзничило као правцијата савремена проза!
Како је надмоћно раскринкавао ондашње цензоре Студента, Младости, Књижевне речи, Политике и других редакција! (Ко не верује, нек прочита поново Мољковићева писма упућена ондашњем уреднику културе – уметности Политике, тј. делове Мољковићеве књиге Бем вам Бога ушутканог стр. 36–46).
Добро је око и оштар језик имао мобар јавне борбе за слободу. Архивирао је своја сећања, сачувао их за будућност. Имао је много више стида, части и поноса од оних које је раскринкавао.
Мољковићева, чак и успутна, запажања о оном заборавном и покондиреном ужичком партизанском комесару, о проф. др Радомиру Лукићу (гостовање на Трибини 17), о професору Р. Јоксимовићу са светске књижевности, о М. Влајчићу, сведочанство је прворазредно.
Успевали су и наметали се седамдесетих и касније, у временима када је мали број интелектуалаца сузбијао страх и ћутање, они који су умели да повијају шије и да ослушну жеље мајстора историје, или мајстора ширења страха и ћутања.
Мољковићев есеј „Неприлично научно језикословље“, подужи текст, одбијали су и дневни листови и редакције књиж. часописа и листова. Мољковић је о свему томе остављао трага. Полазећи од свог личног схватања о одговорности уопте, Мољковић објављује Забиљешку за Конак св. Мракоједа:
… Спроћу свакојаке лажи што се и училишно доћерује ко истина о овом времену, биљежим да је мој изасланик безодговорно скикно – не заклињем се да је баш тако – ђегод ваљда код којег надзирног уређивача УМИЈЕТИКЕ. Оћу рећи: тамо – неђе око подне у први четвртак, брижно сам се распитиво за своје рођенче, али ми је заменица Ота Бранкашевић све у васпитном тону исповедила да је уредника КУЛТУР-УМЈЕТНИНЕ Влаја Миланчића јоште у уторак снашло изненадно боловање, па је неђе поитао две седмице да се изодмори од наке мигрене. Кад се све сабере, о злој судби рођенчета ни до дањег дана (1. априла 1984) ич ми није дојављено… (Бем вам Бога ушутканог, 36)
Влаја Миланчић (Милан Влајчић).
Ота Бранкашевић (Бранка Оташевић)…
Све оно што су о Мољковићу причали, они који су га познавали и виђали, због овог или оног, до последњих његових дана на земљи, усмено предање, непотпуно је и обојено на овај или онај начин. Схватио сам, на крају крајева, да ако неко жели нешто више да сазна о писцу, живом, или покојном, покојном поготову, много је боље да не испитује рођаке, пријатеље и тзв. познанике и симпатизере, већ да чита дела самог писца, ако су већ нека од њих објављена. Наравно, обе споменуте Мољковићеве књиге имају много пукотива, али он се није ни трудио да их скрива.
Затим, то је писац коме су многи, многи, чак и његови тзв. пријатељи одбијали рукописе!
На десетине редакција одбијало је Мољковићеве текстове, па и текст „Кад нема полемике“! И Гледишта су одбила тај текст, обавестивши аутора. Мољковић је добио образложење рецензета, и прештампао његов факсимил у својој књизи (стр. 110).
Образложење рецензента
Текст по мом мишљењу не може да се објави, упркос неким рационалним увидима. Начин на који је текст написан не одговара ономе што се у Гледиштима – и кад је реч о полемици – штампа. Шегачење и измотавање (рецимо тачка 10), приватни обрачун и алузије у целом тексту и сл. – не могу се штампати. Штета је што на основу овог материјала немамо текст који је написан на сасвим други начин.
Датум 4. 11. 1975. Потпис рецензента,
Драган Стојановић
На следећој, 112 страни своје књиге Мољковић објављује Запис (Напомена) о вечном кукавељу (форми као методу) и вазда истим разноликим гледиштима (садржини као ставу), из којег наводим само први параграф:
Пред тим тако здушно уначињеним и у одговорни архив похрањеним разлозима неваљалости полемичког текста дотичнога, од којијех би за ООУР психоаналита душу дали они о приватном обрачуну, достаје ми да са легитимном људском пажњом – пре него ћу у подземном миру отпочинут – напротивно оном пријестоном пажу што наглавце дума диљем поданичке мисли главом безобзира, безобзирно паорски запарам тајну крвоточину тијех разлога што су так краљевски потуљено усаједињени са осталом тајин гмазном текућином: неакциденталном, што се мене тиче. Како мени, то јест, фала богу није дато да с помоћу древних светских сила попут каква малог принца водим обрачуне са свакоме знаном новосветском тајном циом – агенцијом, нити смерам да гонетам фушеизиране ex private бојазлуке и примисли што ту источнозападно ригају из установине утврде, рад безгрешне љубве према девичанској естетици свег родовља намеран сам, на речени безобзирни начин, макар колико се на то рогушили и фрктали сподобни бољари феноменолошке думе оформљени, ете ли их, као разночини опричници соцоестетичке мисли – што иначе, кад је oзгo дозвољено капом а дољена исплативо шаком, паушално брује, рује, зује, ује, грокћу, рокћу, сопћу-ропћу против свих на свету Руса све бајаги на базици трошнога им јер чврсторукога социјализма, јагмећи се на језику кој ће слојније и љевше зајемчити паријевску недодирнос тог јединства специфичне уметничке форме и њезине умијетне садржине – ради те окотне љубве из које се безгрешно сав тај културпаж омаци, а и наспрам свакога понаособнога мјаукењца: ситни ли сопственик само једног ума и говора – еве ме с предњом намером ( – надлежни ће параграфи: заклањајућ од лајаве ултралеве-или-десне стоке, гле и красно умијеће укућанскога чистунца – већем касти колико је зла), са намером да гонетнем оно што и овде твори као тајинствена појав те љуцке природе и тих умијетних поступака познатог ми сувременог света – баш да би све на свету што ми лично јесте знано и зазнано, на ћар психоаналиту, изишло на приватничке обрачуне.
Итд.
Стил којим је све ово написано, и друго, морао је излуђивати ондашње уреднике. То личи у много чему на древни израз пророка. Мољковић је тим стилом потврђивао смионост и заумност својих земљака, креманских пророка.
Нису били наивни да не схвате о чему пише Мољковић. То је било стремљење истини. На које се нису усуђивали ни ондашњи ни најизвиканији писци и филозофи.
Као јуродив, истински јуродив, Бога и истине ради, а не симулант, Мољковић је настојао да истера истину до краја…
На 124. страници књиге Бем вам Бога ушутканог, Мољковић обелодањује још један факсимил.
Гледишта
Часопис за друштвену критику и теорију
РЕЦЕНЗИЈА
Аутор… Илија Мољковић
Рецензент… Благоје Јастребић
Наслов текста… Када нема полемике
Величина текста… 3 стр.
Предложен за рубрику –
Мишљење рецензента/ заокружи*/ : одбијен
Оцена / категорија / текста / бројчана и описна /… V
Образложење рецензента:
Текст, иако посвећен занимљивом проблему, није могуће објавити у часопису као што су Гледишта будући да не одговара природи ове публикације.
*Обавезно навести одговарајућу оцену о категорији текста према:
I – одличан
II – врло добар
III – добар
IV – слабији, али може да се обј.
V – слаб, није за објављивање
Датум 16. XII 1975. Потпис рецензента
Б. Јастребић
Није тек тако, штоса ради, Мољковић као наслов своје прве књиге изабрао једну псовку народну. Ко је прочита пажљиво од почетка до краја, видеће и увериће се да је овај писац, који је преживљавао, бавећи се другим пословима, редакторским, уронио у мутну стварност књижевности свога времена, али и духовне ароме, показујући на свој начин, као и преводилац Камија, зашто није било дијалога и слуха да се чује и друкчије мишљење. Добро је што је у својој првој књизи сачувао сва та писма и остало, за неку будућност.
Погледајте само коме је све писао и кога је прозивао, директно и индиректно, поименце или по препознатљивом надимку. Горан Бабић, С. Ракитић, Сл. Машић, Милисав Савић, Драган Стојановић, Благоје Јастребић, Мирослав Јосић, Душан М. Бошковић, Небојша Попов, Ци, Драган Лубарда, Драгомир Брајковић, Ивана Богдановић, А. Петров, Стојан Суботин, Миодраг Перишић, Драган Јеремић, С. Симоновић, Александар Постоловић, Марија Херман-Секулић, Милован Витезовић, Р. Смиљанић… и други.
Мољковић се залагао за полемику и дијалог. Јер полемике није било. А није је било, нити је могло бити када се – како је народски тврдио Мољковић – мудро гледа оно од чега се живи (90 стр. његове књиге Бем вам бога ушутканог).
У тој књизи прозвани су – ушуткани…
… 2. Полемике нема онда када још неких дванаестак уредника, што главних што рубричних – нпр. Младости, Студента, Борбе, Трећег програма… све до Савременика[4] – оћуте или одбију онај исти текст – Неприлично научно језикословље – и с образложењем да неће да се мешају у туђе послове – нпр. у послове Политике – за шта неки од њих рече – нпр. Б. Јовановић из Борбе – да је то и њиховим статутом предвиђено (да се не мешају у послове других дневних листова). Према томе, теза друга: у књижевној републици полемике нема онда када се и у њој разбашкари принцип политике немешања, јали незамерања, те покрије и сваку особну неодговорност; научну, јесте… (…)
Мољковићева друга теза није била само теза већ аксиом.
Време је овог писца и бунџију – како је наслутио у фусноти овде наведеној (стр. 90. његове прве књиге) немилосрдно прегазило.
НАДЖИВЕЛИ су га они које је на време препознао и жигосао храпавим народским језиком креманских пророка.
Кад М. Бећковића хвали као човека и писца унапред етикетираног као неподесног за полемику (Европејски неваспипшн и балканоидно нескроман, тш јестс еве им Га ко поручен за пле-менске враче што мекећу о мономанији, мегаломанији, параноји и осталом томе њином дуовничком провијанту, све као такав сматрам се и особно заслужним (– награде не искам) да је у Књижевној речи… итд. стр. 91), сачувај Боже мољковићевских похвала!
Не случајно (опет стр. 91 споменуте књиге) Мољковић се присећа и прерано преминулог Л. Шејке, кога су прекрилили…
Мољковић је, у ствари, писао наизглед замршеним стилом за његово време, али његови аргументи, његова наизгледна цепидлачења, у ствари, комуницирала су са будућношћу српске књижевности и културе наредног столећа. Овог XXI столећа.
Ниједан књижевни критичар, ни књижевник, ни аналитичар српске културе и поезије друге половине XX века није тако разумно, одлучно и тачно дијагностификовао јавну болест и неприличност тзв. научног језикословља.
Зато, радуј се, Илија, јер ће се нови и непоткупљиви критичари и оцењивачи родитш идући твојим трагом…
Мољковића су спречавали да објави прву књигу они мање талентовани од њега, али, ето, Мољковићу се дало да ипак објави своју књигу, иако доцкан, у најзрелијим његовим годинама.
Прву књигу објавио је у 43. години, Извадак из Мисловатеља, двадесет и две године доцније, у 65. години, непосредно пред смрт…
Извадак је публикован сурчинским самодоприносом српској књижевности. Прва књига?… (Вероватно мобарски?)
Поводом Мољковићеве смрти огласио се у Политици М. Савић. И онда је наступио – мук времена. Извадак из Мисловатеља посветио је својој унуци (Реи); а не зна се шта је са осталим деловима Мисловатеља; вероватно постоје; на то упућује недвосмислено и поднаслов последње Мољковићеве књиге…
НАДА У ПАМЕТНЕ ГЛАВЕ. У БУДУЋЕ.
НАШЕ СИНОВЕ, УНУКЕ.
Фусноте
А на Трећем програму београдског радија, дотични УВОД… је под крај новембра Седамдесет пете благонаклоно примљен и предложен за ваљушкање на радио-валовима не само од обичног уредника Р. Кордића, мог иначе негдашњег колеге са Светске, него и уреднице Р. Глигићеве, али је већ у фебруару/марту Седамдесет шесте главни, Б. Иљенко, поновно пренео овом двома, а они мени, да ће тај, тј. исти малерозни УВОД…, што се њега и његове надлежности тиче, још мало причекати (нека још мало причека).
Елем, проскрибовано стање тога овде одомаћеног чек-чекања-на-тапету бити ће редовно, ако бог да, до Тисућу деветсто самдесет чеврте. Уколико, дабогме, неки дотле не изумру, а ја сметнем с ума да сам још и у гимназији на француском запамћивао и на нашем заговарао 34-и члан Декларације о правима човека и грађанина од 1793 (Бем вам бога ушутканог, стр. IX, Увод у прошлост).
(ПОДУКЕ…)
субота 20. дец. 1997.
Мрво,
трчкараш ли посвуд наоколо (као што треба), или се, пекмезаста, моташ око ногу матораћа?
(…) На ове две фотографије што их је Ђорђо направио (– и њега сам похранио у билост) деда испао лепше од тебе! (Добро, ако и није баш лепше, има заметније чело, паметна глава, није само због косе, а плус: ти бленеш, опет се, Пешу, нечему ишчуђаваш.)
А на обе се види (на једној цела) дедина лампа. Покажи је
маторој прстом и запукћи. У-у-у! (– Дај ми, дај ми!), па нек
она испише на папиру, те твоје пукћуће гласове својим словним
знацима (а не да ми соли памет како то није – у-у-у, већ
нхгк). (Малтене: Ншо Чи.) (…)
Тринаести зуб, ако се некако може, прескочи – нек ти преко реда прво израсте четрнаести, а овог баксуза остави за касније, да ми не урекне срећу на лотоу баш пред Нову годину.
Паметна главо, Топе, Пешу, Мрво, Шврћо, Трчкарало:
СРЕЋНА ТИ НОВА ГОДИНА.
Де-да.
(РАПОРТ)
(…)
3. Овде се више нема где доћи. И не помишљати на то (ако не добијем на лотоу). Све је запоседнуто. (Сем WC шоље.) ја живим под окупацијом. (…)
4. Телефонски рачуни ме кољу. – Из собе више нећу звати. Не очекивати. (Видети ПРОСЈАЧЕЊЕ и ПОСТПРОСЈАЧЕЊЕ; а има и ПРЕТПРОСЈАЧЕЊЕ.)
5. Здравље је испод сваке критике. (А редовно се, бар двонедељно, и запијем; па ти види.)
(…)
7. Дединог будисту научити да говори течно (као што је
њена мама научена). Нећу да ми ко Демостен замуцкује и мр-
мља у слушалицу кад се за Нову годину домогнем којег туђег
телефона. (…) (Извадак из Мисловатеља, 1998, стр. 137-138)
Ови последњи редови, објављени су на повлашћеном месту, негде при крају Извадака из Мисловатеља.
После њих долази Плотни Васкрс Езопове твртке – Парабола о четвртој димензији (стр. 138), па Димензија легенде (сазнајна) (139), Димензија мудрости (аксиолошка) (140), па Димензија истине (метафизичка) (142). Те последње странице посвећене су Мирославу Јосићу и самом Мољковићу:
Понад тога, ако би се све то и сустекло ко на Бошовом Возу сена, приправан сам на заклетву да ће жреци културиног подземљања, уз благослов створитеља подземног света, на шеснаестом милиметру већ тог транцендирања угледнути и напокон у своје парапсихолошке жртве орно укалкулисати и једног изистинског заточеника обећане земље: персонално мене. – Маја 1976; у стратосфери… (стр. 144, сам крај књиге)
Дирљивим и уверљивим редовима, које пише 1997, посвећеним унуци Реи, а објављује годину дана касније (годину дана пред смрт), Мољковић сведочи, најједноставније речено, и о својој егзистенцијалној, судбинској и верујућој позицији. Његов поглед упућен је у даљину – према метафизичкој истини, метафизици, будућима, не само према одрастању и сазревању његове унуке Рее него и према многој другој деци. Јер сви будући читаоци Мољковића, из генерације која расте и одраста и која ће сазрети, сви ти будући млади и непознати сада, ако буду пажљиво читали оно што је објављивао по новинама и часописима. и у двема споменутим књигама, биће упућени на метафизику, тј. на метафизичку димензију истине… Мољковић је био заточник истине, више од оних које куди, критикује, или хвали.
Овај писац је читав живот провео као заточник зоне српског неофицијализма. Стварне независности. Цена је била превисока, и Мољковић је платио.
ПИШЧЕВА ИЗДАЊА
Слободан Машић почео је седамдесетих да објављује НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА. Била су то издања која је објављивао заједно са појединим писцима. Ни Машић се није усуђивао да објави коју од Мољковићевих књига. Мало је необично да се, данас, нико од блиских књижевних пријатеља, који су живи и уредници у утицајним издаванким предузећима, не сети да објави макар избор из две објављене Мољковићеве књиге, можда да псоме додају и избор и из оне забрањене, треће Мољковићеве књиге, јер сигурно је неки примерак претекао? Лепо би било кад би фамилија Мољковићева, уз помоћ искрених пријатеља, ћерке и унуке писца, успела да отвори спомен дом Илије Мољковића у његовом родном месту, могли би да установе и неку књижевну награду која би понела његово име, како би се оно очувало у потомству.
Јер разлога за то има више. Два су основна: био је изузетно даровита, независна и сложена стваралачка личност, и истовремено жртва времена и официјализма и принципијелаца.
Док су рукописе других писаца његовог времена труковали у вртоглавим тиражима, његове су књиге излазиле у шињелу пишчевих издања.То није било случајно, то је била судбина.
Прочитајте још једном, и поново, писмо које пише ондашњем уреднику Дела, Мухарему Первићу (Н. Бгд., 16 новембра 1975) (стр. 99-103, књ. Бем вам бога ушутканога).
И неизоставно, 108-109 страницу исте књиге. Писма Боре Станковића:
Драги Матоше,
Не препадај се од овога пошто сам уверен да лично ти претплатом нећеш ми помоћи као ни ја теби. Али пошто нема кога познатог тамо код вас у Загребу, то онда ти или у коме листу, или помоћу својих познаника покушај штогод. Веруј ми не недам се од свега овога ичега каквом добру. Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи.
Твој
Бора Станковић
још порезник, још у завади коју ти већ знаш.
Овом писму приложен је следећи позив на претплашу:
КЊИЖЕВНИ ОГЛАС
Бора Станковић, писац Коштане, Сшарих дана, Божјих људи и др. штампа овећи нов рад:
НЕЧИСТА КРВ
Књига ће изнети тринаест и више табака на овој хартији и у овом формату, а коштаће три динара. Књига ће бити готова до петог идућег месеца, а штампаће се у онолико примерака колико се претплатника буде јавило.
Претплату слати писцу (Скадарска ул. 28) или Диши Стевановићу, администратору Политике који ће врштити и сву администрацију.
Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ
(Уредништву Летописа Матице српске)
Драги г. Савићу,
Више би ме обрадовало кад би ми јавили: како тај и тај толико је књига продао, него како се пише критика. Наравно да и то годи. Нашта се чинити тобож да хвала не прија. А велик чова распалио па у два броја и фала што је само 16 табака. Дабоме, пошто не плаћа он штампу, сасвим је оправдано. Уосталом, они више зараде пишући о нама него ми сами. Насео сам са књигом како само ја могу. 2.400 кошта ме штампа. Али сте и ви помало криви за ово. Могла је Матица то да прогута а да не буде постидна.
Него ко зна уосталом. Када би било за хонорара, не би изнела ни 10 табака, а кадје требало да ја плаћам, издужио се до ђавола, тако да сам морао сав други део, сав онај ваздух, да бацам и да бришем. Код мене је више био инат. Хтео сам да покажем да се и код нас може, а што се не успе, то није кривица до нас…
Али знате шта? Како би било да поднесем Н крв за награду оног вашег фонда, Накићевог, шта ли…
Јавите ми докле је рок за конкурс.
25. V 910
С поштовањем Београд. Борисав Станковић
(Ристи Кисићу, књижару у Мостару)
Пошт. господине,
… Ако бисте били вољни да у две свеске дате Коштану то бих Вам уступио… Само понављам да ми није могуће да примим хонорар у књигама пошто и моја издања не умем да растурам…
13 / V 903 – Београд С поштовањем – Борисав Станковић
И Мољковићев коментар:
… Наследно оптерећен – по психоаналитима, условљен средином – по одразним колективолозима, богомданих варијанти и верзија – по естетоокоту великога чове, контролор при Бајлонијевој пивари из Скадарске бр. 25, сврш. правник Борисав Станковић дрљао је своје, јер му никада није онако како сам хоћ: ждрљао, брљао, дељао, скраћивао, брисао, поново радио, преправљао: сировину. И мољакао, еда би се беде што пре отресао и куртилисао, да написаноме нађу ђегод уточиште…
Понављала се историја – позната у српској књижевности још од Вукових бечких пишчевих дана…
За дивно чудо, то је једнин сигуран темељ на којем почива стварна историја српске књижевности XIX–XX века. И нико је још није написао…
ТЕКУЋА ЛИТЕРАТУРА
Необична лаж
„Ја сам ту и тамо прочитао нешто из текуће литературе, и осећам да би Грађанин требало о њој да говори на својим страницама. Но, какав сам ја критичар? Ја сам стварно желео да напишем критику, али изгледа да могу да кажем тек нешто ‘поводом’. Једино сам прочитао ово: Запечаћеног анђела господина Љескова, поему Њекрасова и текст г-на Шчедрина“ (Ф. М. Досшојевски, „Пометен изглед“, в. у књ. Дневник писца 1873, Партизанска књига, Љубљана-Београд, 1981, стр. 62, и даље).
Као критичар Љескова, Достојевски у свом часопису у споменутом осврту, између осталог, и ово штампа:
…Уопште, у том смислу је прича г-на Љескова оставила на мене неки неприродан утисак, изазвала је извесно неповерење у све шшо је описано као истина. Она је, наравно, одлично испричана и заслужује многе похвале, али намеће се питање: је ли могућно да је све то истина? А у томе и јесте ствар што је прича, кажу, заснована на истинитом догађају. Замислимо само овакав случај: рецимо, има сада негде у некој православној цркви чудотворна икона коју свуда поштује цело православље. Замислимо и то да нека заједница расколника листом дође и украде ту икону из саборне цркве само због тога да има такву древну светињу, у својој богомољи. Све то, наравно, може да се догоди. Замислимо, даље, да за десет година неки чиновник нађе ту икону и почне да се погађа с расколницима како би добио већу суму; они не могу да дају толику суму, и он узима восак, накапље га на икону и на светињу стави још и државни печат. Је ли могућно да ће икона, само стога што је извесно време била у рукама расколника, изгубити чудотворну моћ? Та није ли и икона Анђела, о којој прича г-н Љесков, била православна, давно освећена икони, коју су до раскола поштовали сви православни? Не би ли и тада месни архијереј могао, и зар не би имао право да подигне прст и заштити светињу – него тек онко, с уздахом каже: Пометени изглед!… (Исто, 64)
Временом се показало, да је Достојевски био неправедан критичар Љескова! У ствари, лукав је Достојевски био. Оно што је у тексту Достојевског болдирано, што није курзив, што је подвучено, просто запањује. Ипак, не може се рећи да је Достојевски био непоштен: он ће у истом чланку донети и вест да је могуће да се догоди оно што је описао Љесков. Главни део критике Достојевског био је усмерен против тога. Временом све све сталожило, остало је: Љесковљева прича је одлично испричана и заслужује многе похвале…
Достојевски је, међутим, зазирао од секташа. Сто и више година после тога – текућа литература, пуна је – секташа.
Оно чега се Достојевски прибојавао – раширило се не само по Русији него и по Европи, по читавом свету.
То што ће народ пожелети истину – пише Достојевски – то је, наравно, појава која испуњава надом. Али, уместо истине, може да се појави необична лаж, као у штундиста.
Та какав вам је наш народ протестант, какви смо ми Немци? И због чега да учи немачки језик да би певао псалме? Зар нема свега онога што он тражи у православљу? Није ли једино у православљу и истини и спасеније руског народа, а у будућим вековима и за цело човечанство? Зар се није једино у православљу сачувао Христов божански лик у свој својој чистоти? И можда је руски народ изабран, предодређен, можда је његова најважнија мисија баш у томе – и само у томе да сачува у себи тај божански лик Христов у свој његовој чистоти и, кад време томе дође, да свету покаже тај лик, свету који је изгубио своје путеве!… (Исто, 68)
Необична лаж дошла је – не само у Русију него и у Србију, из света који је изгубио своје путеве.
Необична лаж имала је разна имена крајем XIX и током читавог XX века, а у српској култури и текућој литератури неки од њених псеудонима су: соц. реализам, послератни модернизам, критички реализам, јексераштво, постмодернизам…
У политици XX века, Необична лаж има звучна имена и привлачне псеудониме.
Текућа српска литература кроз читав XX век, па и данас, текла је, отицала, мутна и мање мутна, замућена многим притокама… Уливајући се у велико море ништавила.
Није било довољно упорних и истрајних копача да њен ток усмере према правом ушћу. Оном што се назива светска књижевна баштина.
Шта су радили и значајнији српски писци са почетка, средине, или краја XX века? Понеки од њих ископао би огроман пањ каквог старог осушеног предачког храста, али мало је њих, као Исидора Секулић, било склоно аргатском раду, и цепању чворова… Бора Станковић је отишао прерано… Они који су продубљавали бразду коју је заорао, пре свега Андрић, проживели су век опкољени веловима Необичне лажи. Преценили су Срби своје француске ђаке, професоре Универзитета, Скерлића, Поповиће и многе друге…
Текућа литература велика је жабокречина – више од педесет година!
Она уопште не тече. Експериментална и циркусантска, арлекинска акробатика – овде је саставни део провинцијалног и вашарског фолклора у најгрђем смислу речи. Многи заточници Необичне лажи – без обзира да ли је реч о песницима, романописцима, критичарима официјалцима, књижевним историчарима, уредницима, новинарима и другим познатим пискаралима – живе у уверењу да овде постоји велика литература. Неки уредници се, чак, и диче толиким глупостима, за које су били јамци.
Успешни су овде вампировићи, како их је назвао један савремени песник. Крвопије. Тзв. културно-издавачки – књижевни вампиризам, овде је постао одомаћен…
Овде, наравно, прештампавају Бору Станковића, Домановића, а за Винавера, или не дао бог за Мољковића – нема пара!
За томове тзв. српских Толстоја и тзв. српских Пастернака – увек се нађу позамашне суме. Као и за извесне даме, које је неко убедио да имају списатељског дара. Они који учествују у томе, који то омогућују, који свему томе дају претеран публицитет, у штампаним и електронским медијима, имају на челу ујед, не баш грофа Дракуле, већ – демона!
Необична лаж је демонска. Она је овде код куће. Илија Мољковић, кажу они који су га познавали, пред крај је пио литар траварице дневно, пушио и пушио. Чекајући да падне ноћ, да пише.
Да се овде нешто променило, суштински, сигурно би понешто од онога што је Мољковић писао пред крај живота било објављено…
Макар на кашичицу… Мољковића су надживели сви његови демони и вампири – вампири преко вампировића!
Последњих година, и сам пијем љуту ракију, мислећи о томе какав је наш народ, каква је наша књижевност?… Престао сам да читам дневне новине, понављам; вести сазнајем по аутобусима, на зеленим пијацама, на бувљацима, путујући возовима, на гробљима…
Шљивовица, дуван – ето, то је судбина. Горан Бреговић је више уронио у балканску, па дакле и српску музичку традицију, од многих умишљених уметника овде. Уз шљивовицу, његов UNDERGROUND ČOČEK или UNDERGROUND TANGO понекад заплешем са сузама у очима, са надом да ће Необична лаж бити раскринкана, отићи до ђавола.
Све чешће сањам Мољковића, кога никада нисам упознао лично, на жалост.
У Мољковићевим књигама и чланцима (његови рукописи су недоступни) сусрећем се са свим оним хуљама и каријеристима, трговцима и ћифтама, рачунџијама, којих је овде одувек било на претек. Сусрећем се и са онима који мисле да су поштени људи, што је једна од најнеобичнијих лажи.
Да ли ја то слутим и своју суморну будућност?
Не и не! Мољковић је у својим чланцима објавио спискове, који имају велику вредност. Списак је, додуше, несистематизован, није цинкарски!
У Мољковићевим доступним штампаним стварима има више истинољубивости него у књижуринама и оних које хвали! Умро је не направивши компромисе, доследан себи. Што га не прештампавају непријатељи, заточници Необичне лажи, то је разумљиво.
Што га не прештампавају пријатељи, које је имао за живота, свакако, то је несхватљиво! Да ли су му били прави пријатељи? И каква су то пријатељства која нису и изагробна?
Умро је сит живота, како написа, убијајући се шљивовицом. Не, Мољковић није био боем и алкохоличар, био је изузетна личност, индивидуалност. Видео је крај Необичне лажи, видео је Будуће. Мирно је дочекао смрт и преображење, која она собом носи. Видео је много тога битног, али њега нису видели они који су мислили да виде. Нису видели да између редова које је писао, стилом који је иритирао, ниче заметак стварне критике – не само текуће књижевности већ и културе и прилика…
Осуђен на маргину за земаљског живота, овај ће писац васкрснути, верујем, ако никад пре, а оно кроз коју годину, када стасају његови унуци…
Умро је, дакле, Мољковић са надом коју није растварала – шљивовица. Овом човеку није била потребна жестока ракија да би у њој нашао заборав, утеху, побегао од истине. Не, и не!
Шљивовица је потребна мени, и многима другима, који не стигосмо да га упознамо за земаљског живота, и његовим пријатељима, који му не узвратише мером којом је он узвраћао као читалац, редактор и критичар њихових рукописа. Јер постојала је и та врста књижевне делатности, криптографска додуше, коју би вредело истраживати… Она се разликовала од тзв. јавно публикованих официјелних критичарских нагваждања…
Шљивовица, истина, UNDERGROUND ČOČEK или UNDERGROUND TANGO, драгачевске трубе, гробља широм Србије, запуштене утрине Мироча, бистре и здраве воде Старе планине, најзагонетније српске планине, запуштене сеоске црквице попут оне Ивањске (испод Радана), ето неких, не свих, побројаних знакова препознавања Друге Србије, која није огрезла у Необичној лажи. Питке воде у селу Кремна, борови, и Бела кућа Мољковића. Илија је тамо стигао следећег дана након што је преминуо, и чека да се барем најближи сете да је стигао и да му дођу на разговор…
Друга Србија сабира се уз шљивовицу, наду и Горчину.
Блатњава је од лите, муља и поводња Необичне лажи. Али, умиће се она… На својим изворима…
[1] Иако је каснило (прекорачило рок, 10. април), ово црногорско спадало допало је хисторије по два сасвим легитимна основа: по световном – као приватно (дединско) унуче; по сакралном – јер се пријавио на Цвети, а на данашњи дан, пре неки миленијум, Исус је на магарцу у Јерусалим ујахао попречке. (Зато нам све овако и јесте.)
[2] На годишњицу бомбардовања Београда, 6. априла пре подне глат одбио да уђе у историју. А чак нисам поменуо ниједну флашу…
[3] Не само као обичном учеснику спиритистичких сеанси…
[4] Још у току овог лета Господњег, 4. децембра, секретар Савременика С. Ракитић ми је телефоном (…) обзнанио да још нису стигли да прочитају текст. (– Знаш, било је лето кад си ми га послао: Смиљанић је био у Немачкој, Зорић није стигао… итд.) – Онима којп воде рачуницу о своме и нашем времену – јер време је новац, него шта је! – а у зло доба пате од краткопамтљивости, помогнут ћу да се сјете да сам Неприлично научно језикословље Савременику одаслао (…) 19. јула, али им обричем да се нећу обезнанити што ће, након тог тако протеклог добијања на времену – кад су се ствари некако, ето, и саме од себе средиле – и несмислено бити, дабоме, одлучити другачије но да се текст не ознани. – Шта се ту може; време све гази – не? Оно, поради и тих што су се свили и умиљато преду у својој установиној топлој логи, нећу се нимало срамити да се гласно узјогуним кад се који њијов књижни мјаукењак буде намерачио да и стасало Неприлично научно језикословље шћапи и громко фркне у ђекоју нашу језикословну, српскословинску берићетологију: антологију – ако се и не враћамо на то да се оно може, ко сваки ђавољи пород – све и уз нос неком овешталом учитељевању и поповању – у души још и разрасти. (Прим. 11. дец. 1975)
Мирослав Лукић, Језички редактор: Андреј Јануарјевич Вишински. Уредник библиотеке Стварност књижевности 53 – Текућа литература. Необична лаж 70 (Одломци из романа У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА, Београд, Народна књига, 2005) – публиковано као прилог у оквиру тематског броја часописа Браничево, 1-4/2012, посвећеног свођењу биланса српске поезије 20. века.
ЛеЗ 0008223
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Арзив у оснивању (001) 