Рубикон

Овде ћемо убудуће публиковати у целини поједине критички интониране текстове о српској поезији 20. века – како домаћих, тако и страних аутора. Текстове бира уредник из књижевних часописа, према свом уверењу – да ли су заиста прешли Рубикон наше, тзв. официјелне књ. критике…

================================================================

Ма­рин­ко Ар­сић Ив­ков

ЧА­РИ СРП­СКЕ ПО­Е­ЗИ­ЈЕ

Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли,

На ви­со­ко по­ди­гли се су­те­ре­ни.

Сви под­му­кли, сви про­кле­ти и сви ма­ли

По­ста­ли су да­нас на­ши су­ве­ре­ни.

Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли.

(Дис, „На­ши да­ни“)


Се­бе ви­ше не сма­трам до­вољ­но ком­пе­тент­ним да оце­њу­јем срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, пре све­га због то­га што не­до­вољ­но пра­тим са­вре­ме­ну пе­снич­ку „про­дук­ци­ју“. Мо­жда не­што бо­ље по­зна­јем вред­но­ва­ње те по­е­зи­је и тек­сто­ве на­ших кри­ти­чар­ских ауто­ри­те­та о њој, као и не­про­мен­љи­ву „вред­но­сну ле­стви­цу“ срп­ске по­е­зи­је дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, и то из про­стог раз­ло­га што ме у по­след­ње вре­ме све ви­ше при­вла­че при­ме­ри људ­ске глу­по­сти и де­ви­ја­ци­је, ко­ји бу­ја­ју сву­да око нас. По­зна­ти су ми, на­рав­но, и „ла­у­ре­а­ти“ на­ших нај­пре­сти­жни­јих пе­снич­ких на­гра­да, ко­је су у функ­ци­ји тог вред­но­ва­ња. Број „овен­ча­них“ ни­је ве­лик. Они, у ства­ри, пред­ста­вља­ју жи­ву ан­то­ло­ги­ју на­шег са­вре­ме­ног пе­сни­штва, ко­ју је са­чи­нио, та­ко­ђе ма­ли број, кри­ти­чар­ских „ауто­ри­те­та“. (На јед­ног „ла­у­ре­а­та“ до­ла­зи от­при­ли­ке је­дан „ауто­ри­тет“, све у све­му, ни де­се­так на де­се­так. Али је сва­ки од оних пр­вих до­био сва­ку пре­сти­жну на­гра­ду, а сва­ки од ових дру­гих је лич­но сва­ко­ме од оних пр­вих – и то бар је­дан­пут – до­де­лио сва­ку од тих на­гра­да. Ако ко­јим слу­ча­јем прет­ход­на ре­че­ни­ца не­ко­ме ли­чи на ло­гич­ку бе­сми­сли­цу, он­да тај не­ко ве­ро­ват­но не жи­ви у Ср­би­ји.) И упра­во та­ква кри­ти­ка и та­кво вред­но­ва­ње су ме и од­вра­ти­ли од си­сте­ма­тич­ни­јег чи­та­ња са­вре­ме­ног пе­сни­штва. (Јер та, „на­ша“, кри­ти­ка за­бо­ра­вља на основ­ни свој за­да­так – да не­при­стра­сним вред­но­ва­њем по­пу­ла­ри­ше и под­сти­че чи­та­ње по­е­зи­је. Сва­ко ње­но не­по­ште­ње и за­ку­ли­сне рад­ње упе­ре­ни су ди­рект­но про­тив пе­сни­штва.) Знам да се, чи­та­ју­ћи уз­гред, али не по­вр­шно, из­ме­ђу оста­лих, пе­сме Мир­ја­не Бо­жин, Но­ви­це Та­ди­ћа, Бо­шка То­ма­ше­ви­ћа, Рад­ми­ле Ла­зић, Ср­бо­љу­ба Ми­ти­ћа, Не­бој­ше Ва­со­ви­ћа, Ми­о­дра­га Ста­ни­са­вље­ви­ћа, Ву­ји­це Ре­ши­на Ту­ци­ћа, Пре­дра­га Чу­ди­ћа, Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, Ибра­хи­ма Ха­џи­ћа и дру­гих, пра­ве вред­но­сти на­ла­зе из­ван ви­до­кру­га тих офи­ци­јел­них кри­ти­ча­ра.

По­гле­да­мо ли ле­ти­мич­но у исто­ри­ју, ви­де­ће­мо да, кад је реч о вред­но­ва­њу по­е­зи­је, ни­смо има­ли на­ро­чи­те сре­ће са ауто­ри­те­ти­ма на ово­ме по­љу.

Вук Ка­ра­џић, тво­рац мо­дер­ног књи­жев­ног је­зи­ка и нај­за­слу­жни­ја лич­ност за ула­зак на ве­ли­ка вра­та срп­ске на­род­не по­е­зи­је у европ­ску књи­жев­ност, ни­је имао слу­ха за умет­нич­ку, аутор­ску, по­е­зи­ју. Бран­ку Ра­ди­че­ви­ћу је са­ве­то­вао да уме­сто лир­ских, пи­ше еп­ске пе­сме. А из­гле­да да ни­је мно­го др­жао ни до пе­сни­ка, чим сво­јој ћер­ки ни­је до­пу­стио да се уда за Бран­ка.

Кад је про­у­ча­ва­ње и вред­но­ва­ње пе­сни­штва у Ср­би­ји ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­но, пре­суд­ну реч у ње­го­вом вред­но­ва­њу пре­у­зео је уни­вер­зи­тет и ње­му бли­ске ин­сти­ту­ци­је, би­ло да је реч о исто­ри­ји, кри­ти­ци или ан­то­ло­ги­ја­ма срп­ске по­е­зи­је. Већ по сво­јој при­ро­ди, тра­ди­ци­о­нал­ни уни­вер­зи­те­ти су, као и ве­ћи­на ин­сти­ту­ци­ја, ба­сти­о­ни кон­зер­ва­ти­ви­зма, чу­ва­ри ус­по­ста­вље­них вред­но­сти. Про­фе­со­ри су рет­ко кад тра­га­чи и не­за­до­вољ­ни­ци. Но­ве иде­је и ве­ли­ка от­кри­ћа рет­ко се де­ша­ва­ју у окви­ру уни­вер­зи­те­та. Сме­лост у про­гла­ше­њу и од­бра­ни но­вих вред­но­сти, ру­ше­ње по­сто­је­ћих пра­ви­ла, пре­вред­но­ва­ње, не­спо­ји­ви су са њи­ма.

У ин­сти­ту­ци­ја­ма не­ма по­бу­не, оне не во­ле дах но­вог, не­по­зна­тог, про­во­ка­тив­ног. Не по­зна­ју га и пла­ше га се. Ни­су си­гур­не у ње­го­ву вред­ност, па, ка­ко по­ка­зу­је и на­ша и свет­ска исто­ри­ја књи­жев­но­сти, тре­ба да про­ђу го­ди­не да оне отво­ре ка­пи­је сво­је твр­ђа­ве не­чем но­вом.

За раз­ли­ку од ве­ли­ког бро­ја европ­ских на­ци­ја, Ср­би су има­ли и ту не­сре­ћу да го­то­во све исто­ри­је књи­жев­но­сти и ан­то­ло­ги­је на­ста­ну у окви­ру уни­вер­зи­те­та и да њи­хо­ви ауто­ри бу­ду про­фе­со­ри књи­жев­но­сти.

Страх од но­вог ка­рак­те­ри­шу и две нај­по­зна­ти­је и нај­у­ти­цај­ни­је књи­ге ве­за­не за на­шу те­му – Скер­ли­ће­ва Исто­ри­ја но­ве срп­ске књи­жев­но­сти и Ан­то­ло­ги­ја но­ви­је срп­ске ли­ри­ке Бог­да­на По­по­ви­ћа. Сво­јом ис­кљу­чи­во­шћу и уско­гру­до­шћу, сво­јим стра­хом од но­вог, Скер­лић и По­по­вић, ти европ­ски обра­зо­ва­ни па­лан­ча­ни утвр­ђе­ни у ви­со­ко­школ­ском ба­сти­о­ну, у ве­ли­кој ме­ри су утр­ли пут по­то­њим не­е­стет­ским и иде­о­ло­шким вред­но­ва­њи­ма по­е­зи­је… Бит­ни су ауто­ри­тет и дру­штве­ни ста­тус оце­њи­ва­ча, не њи­хо­ва ком­пе­тент­ност и отво­ре­ност. Пре­суд­на је дру­штве­на (мо­рал­но-по­ли­тич­ка) по­доб­ност пе­сни­ка, не ње­го­во ства­ра­ла­штво. Све што је на­гла­ше­но аутен­тич­но, не­по­слу­шно, би­ло у пе­сни­ко­вом жи­во­ту, би­ло у ње­го­вој по­е­зи­ји, не­по­жељ­но је.

Бог­дан По­по­вић се у пред­го­во­ру сво­јој ан­то­ло­ги­ји хва­ли да је ње­гов кри­те­ри­јум естет­ски (као да мо­же, и сме, да бу­де не­ки дру­ги кад је реч о по­е­зи­ји). Он го­то­во да то сма­тра не­ким сво­јим от­кри­ћем… На­рав­но, под­смех ко­ји је иза­звао сво­јим из­бо­ром пе­са­ма је пот­пун – у тој ан­то­ло­ги­ји је упра­во естет­ско ме­ри­ло че­сто у сен­ци ва­не­стет­ских кри­те­ри­ју­ма. Да је био искрен, зар би мо­гао да из­о­ста­ви Ди­са или „San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te“. Њих По­по­вић ни­је мо­гао да „сва­ри“ из раз­ло­га њи­хо­ве др­ско­сти, но­ви­не, ко­ји би „по­ме­ри­ли пу­те“ и тум­бе окре­ну­ли (ма­ло)гра­ђан­ски и уни­вер­зи­тет­ски по­ре­дак ње­го­вог по­и­ма­ња пе­сни­штва и жи­во­та. Ка­ко у ње­го­ву уред­ну ан­то­ло­ги­ју, или у Скер­ли­ће­ву исто­ри­ју, у ко­је сви ко­ји ула­зе мо­ра­ју да се изу­ју ис­пред вра­та, мо­же да уђе пе­сник ко­ји но­си ци­пе­лу са­мо на јед­ној но­зи и на чи­јој по­сет­ни­ци пи­шу са­мо три сло­ва: ДИС?

То ни­је про­пуст, то је од­бра­на јед­ног ши­рег, оп­ште­при­хва­ће­ног и фа­во­ри­зо­ва­ног, си­сте­ма вред­но­сти.

За­то су за По­по­ви­ћа, али и за ње­го­ве след­бе­ни­ке, Ду­чић, Ра­кић, Вељ­ко Пе­тро­вић ис­пред Ди­са, Дра­ин­ца…

Да­ле­ко го­ру ва­ри­јан­ту ту­ма­че­ња и вред­но­ва­ња по­е­зи­је до­не­ла је по­бе­да ре­во­лу­ци­је по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. Сад су иде­о­ло­ги­ја и днев­на по­ли­ти­ка од­ре­ђи­ва­ле књи­жев­на ме­ри­ла и вред­но­сти. У пр­ви план су из­би­ли пе­сни­ци-про­па­га­то­ри (ко­ји су углав­ном не­ста­ли са по­ли­ти­ком ко­јој су слу­жи­ли) и, за­ви­сно од по­ли­тич­ког тре­нут­ка, (опет!) пе­сни­ци ко­ји се не бу­не, ко­ји не „ро­ва­ре“ про­тив вла­сти, ко­ји ћу­те. По­др­жа­ва­ла их је и ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­на и пар­тиј­ска кри­ти­ка. Дух Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа и Мар­ка Ри­сти­ћа леб­део је над њи­ма и чу­вао њи­хо­ве пе­снич­ке сно­ве, али и њи­хо­во ме­сто у чи­тан­ка­ма и дру­штве­не при­ви­ле­ги­је.

Ан­то­ло­ги­ја срп­ске удво­рич­ке по­е­зи­је, ко­ју сам са­чи­нио дав­них осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, мо­жда, на­жа­лост, да­је и нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ју сли­ку на­ше по­е­зи­је дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка. То је ан­то­ло­ги­ја по­е­зи­је, и пе­сни­ка, ко­ји су вла­да­ли срп­ском по­е­зи­јом и би­ли у вр­ху офи­ци­јел­не ле­стви­це вред­но­сти. По­е­зи­ја са дру­ге стра­не огле­да­ла. (За­ни­мљи­во је да ни­је­дан од са­вре­ме­них пе­сни­ка ко­је ра­до чи­там, од ко­јих сам не­ке и по­ме­нуо на по­чет­ку тек­ста, ни­је на­пи­сао ни­јед­ну пе­сму за ову ан­то­ло­ги­ју.)

Из овог пе­ри­о­да не мо­гу да за­о­би­ђем још јед­ну „вр­сту“ пе­сни­ка. То су пе­сни­ци ко­ји ни­су пи­са­ли удво­рич­ке пе­сме, ко­ји се чак ни­су ни по­ли­тич­ки јав­но ан­га­жо­ва­ли у ко­рист ре­жи­ма, а ко­ји су би­ли ми­ље­ни­ци и кри­ти­ке и оних на вла­сти. Не мо­гу да их за­о­би­ђем за­то што су ћу­та­ли, што су „пре­спа­ва­ли“ јед­но мрач­но, ауто­ри­тар­но до­ба, пу­но не­прав­ди, гу­ше­ња свих вр­ста сло­бо­де, пу­но по­бу­на. Не­што ми ка­же да та­кво по­на­ша­ње ни­је при­род­но, а то не­што је исто­ри­ја свет­ске књи­жев­но­сти. Пе­ва­ње и ћу­та­ње не иду за­јед­но. (Сем ако ни­је у пи­та­њу ап­со­лут­но ис­кљу­че­ње из све­тов­ног жи­во­та, аске­ти­зам, пре­зре­ње све­га ма­те­ри­јал­ног, а пре све­га при­ви­ле­ги­ја и на­гра­да.)

Мо­же ли је­дан пе­сник, жи­ве­ћи у све­ту пу­ном не­прав­ди и на­си­ља, про­ћи кроз жи­вот и ни­је­дан­пут не по­ди­ћи свој глас, не ус­про­ти­ви­ти се, не уста­ти у од­бра­ну жр­тве, сло­бо­де ми­шље­ња и сло­бо­де умет­но­сти? А у исто вре­ме при­ма­ти на­гра­де, ужи­ва­ти у при­ви­ле­ги­ја­ма, би­ти ака­де­мик? Про­ми­ну­ти, а оста­ти у исто­ри­ји књи­жев­но­сти као ве­лик пе­сник.

Пе­сни­ко­ва ми­си­ја се не за­вр­ша­ва пе­сма­ма. Би­ти пе­сник, зна­чи би­ти и не­што мно­го ви­ше.

То је раз­лог што увек ма­ло ис­под ока гле­дам на пе­сни­штво Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа, Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа, Ива­на В. Ла­ли­ћа и још не­ких… Не до­во­дим у пи­та­ње умет­нич­ку вред­ност њи­хо­вих пе­са­ма, али до­во­дим у пи­та­ње њи­хо­ве умет­нич­ке до­ме­те, њи­хо­ва не­при­ко­сно­ве­на ме­ста ко­ја су бра­ни­ли и сво­јим ћу­та­њем, и од­ри­ца­њем од сво­је ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и ин­те­лек­ту­ал­но­сти. Ве­ли­ка по­е­зи­ја не до­зво­ља­ва сво­ме ауто­ру да ћу­ти.

Ве­ру­јем да се ин­те­лек­ту­ал­ни и мо­рал­ни не­до­ста­ци ауто­ра мо­ра­ју про­јек­то­ва­ти као не­до­ста­ци и сла­бо­сти у њи­хо­вој по­е­зи­ји.

„Јао! Јао! Јао три­ста пу­та!“ И од го­рег има го­ре, и од ни­жег има ни­же.

Тран­зи­ци­ја. Пре­ла­же­ње.

Као што су се на­кон па­да ко­му­ни­зма сро­за­ли и еко­но­ми­ја, и по­ли­тич­ка кул­ту­ра, и мо­рал, и стан­дард гра­ђа­на и ква­ли­тет њи­хо­вог жи­во­та (што се они­ма ко­ји су се па­ти­ли у ко­му­ни­зму чи­ни­ло не­мо­гу­ћим), та­ко су се сро­за­ли и књи­жев­на кри­ти­ка и мо­рал књи­жев­них кри­ти­ча­ра (што је та­ко­ђе из­гле­да­ло не­мо­гу­ће, јер су и до та­да би­ли на ни­ском ни­воу). Оно што су да­нас кон­тро­верз­ни би­зни­сме­ни и тај­ку­ни у еко­но­ми­ји, то су у књи­жев­но­сти „углед­ни“ кри­ти­ча­ри, ко­ји­ма би са­свим ле­по ста­ја­ла од­ред­ни­ца кон­тро­верз­ни кри­ти­ча­ри. Про­фи­те­ри, ко­ји­ма је ин­те­рес у пр­вом пла­ну и ко­ји до књи­жев­но­сти др­же ко­ли­ко и до лањ­ског сне­га.

Баш та­ко би се, на осно­ву ње­ног учин­ка, мо­гао оква­ли­фи­ко­ва­ти ве­лик, ако не и нај­ве­ћи део, са­вре­ме­не кри­ти­ке.

На­ши књи­жев­ни пре­су­ди­те­љи, ста­са­ли и ка­ље­ни у окри­љу ко­му­ни­стич­ке књи­жев­но­те­о­риј­ске шко­ле (што под­ра­зу­ме­ва мно­го ви­ше од књи­жев­не те­о­ри­је и књи­жев­но­сти), пре­жи­ве­ли бро­до­лом два ре­жи­ма, за­др­жа­ли су и сво­је по­зи­ци­је и сво­ја ме­ри­ла. Пре­гру­пи­са­ни у ин­те­ре­сне гру­пе и кла­но­ве, не­рет­ко са ло­ги­сти­ком по­ли­тич­ких пар­ти­ја и по­ли­тич­ких моћ­ни­ка, ар­би­три­ра­ју, ни­кад моћ­ни­ји, у срп­ској књи­жев­но­сти. Ту ар­би­тра­жу пре све­га од­ли­ку­је про­ти­вље­ње би­ло ка­квом пре­вред­но­ва­њу и по­нов­ном чи­та­њу срп­ске књи­жев­но­сти. И при­пре­ма­ње књи­жев­ног „под­млат­ка“, кло­ни­ра­ног пре­ма њи­хо­вим узо­ри­ма.

Да­кле, на­ши офи­ци­јел­ни кри­тича­ри по­е­зи­је не са­мо да кри­ју ча­ри по­е­зи­је и од­би­ја­ју чи­та­о­це од чи­та­ња пе­са­ма фа­во­ри­зо­ва­њем тре­ће­ра­зред­них пе­сни­ка, не­го сра­чу­на­тим пре­ћут­ки­ва­њем пра­вих, аутен­тич­них ства­ра­ла­ца и на по­чет­ку XXI ве­ка гра­де и одр­жа­ва­ју ла­жну, и ло­шу, сли­ку са­вре­ме­ног срп­ског пе­сни­штва.

(Текст је писан за најновији број Браничева, видети више http://edicijabranicevo.blogspot.com/  )

ЛеЗ 0008265   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s