Периодика, прелиставање

Рубрика: ВРЕДИ ПОНОВО ПРОЧИТАТИ

_________________________________

Одломак о Дису / Слободан Ракитић

Има нод мене дана који трају и недељама, када се на мене спусти ћутање; једно непокретно ћутање. Њега нико не види, иако ја идем у друштво и обављам своје послове, или свој нерад, ја њега носим као један терет, који се сам пење и сам скида, као једног госта, који ми је све узео, тако да ја никога не познајем и никога немам. Једино чега сам свестан, што осаћам, то је, да то ћутање моја страдања прикупља у једно велико, живо страдање, и да мој крст расте до моје снаге. И све се тада претвара у мучење, и осећај о спољњем свету залази. Мене не буди сунце ни хладно пролеће, ни тако што. Него онако, неки случај, нека тајна — онај исти случај, она иста тајна, која ми је донела ћутање.

Дис

Поезија Владислава Петковића Диса истовремено завршава једно песничко раз-добље и започиње ново. Ако су се Ракић, Дучић и Пандуровић, сваки на свој начин, потпуно удаљили од романтичарског концепта певања, Дис успоставља нове релације према романтизму, а његова поезија се јавља као нека врста синтезе романтичког песништва и песништва српске модерне. Нека својства симболизма вуку своје корене из романтичарске епохе и у том смислу Дисова поезија и Дисов симболизам имају извесне зачетке у романтичком песништву. С друге стране, Дисов оимболизам изграђен је на искуству песништва Ракића, Дучића и, нарочито, Пандуровића. Занимљиво је да је Пандуровић, нешто млађи од Диса, извршио известан утицај на њега, као што се уосталом и код Пандуровића могу наћи трагови Дисовог утицаја.

За Дисово осећање света и живота чини нам се веома карактеристичан стих ,,Једва чекам време да и мени сване“. На први поглед, овај стих више личи на неку досетку или успели песнички парадокс, каквих нод сваког песника може да се нађе, међутим овај стих у контексту Дисовог песништва и Дисове велике осамљености има посебно значење. Он на сасвим прецизан начин психолошки одређује Дисову поезију која је сва у просторима ноћи, мрака и сновиђења. Читав један циклус у Утопљеним душама има наслов „Кућа мрака“. Ноћ је велико Дисово царство у коме се најбоље осећа, и у коме највише припада самом себи.

Други карактеристични стих у оквиру кога се може говорити о неким основним значењима Дисове поезије јесте: ,,Нама се спава. Нама се не сања“. Како разумети ову песникову резигнацију? Дис је потпуно заточен у свет поезије. У тај свој свет поезије он једино и верује и само њему се у потпуности предаје. У њему осамљен ослушкује гласове ноћи и гласове мрака. Читав људски живот је само један сан. Код Диса се додуше не зна где сан почиње а где се завршава, шта је све сан а шта јава. Дис је песник искључиво ноћних визија. Он ни једног тренутка није излазио из себе и из своје велике унутрашње ноћи. Њега спољашњи свет, а посебно природа, уопште није интересовала.

Својим песничним делом Дис је открио сасвим нове песничке могућности српског језика, отворио нове путеве српској поезији, која после Ракића и Дучића, који су српски стих усавршили и удахнули му нову осећајност, није знала куда ће. Тек су Пандуровић и Дис освојили нове песничке просторе. Чудна је та прва деценија двадесетог века у историји српског песништва. Шта се у њој све није стекло и шта се све није догодило! Лаза Костић, који се уздигао изнад своје епохе и закорачио смело у двадесети век, умро је само годину дана пре појаве Дисових Утопљених душа. Лаза Костић својим песничким делом завршава једну епоху и наговештава ново песничко доба. Велики песници су увек изван епоха, књижевних школа и стилских праваца. Они се никада не дају сврстати ни у једну књижевну групу. Сваки велики песник је сам за себе и књижевна школа и стилска формација. Сваки је сам себи и предак и потомак. Један од таквих песника је и Владислав Петковић Дис.

Занимљиво је да велике књижевне појаве не наилазе увек на разумевање својих савременика. Богдан Поповић је сасвим скромно заступио Лазу Костића у својој Антологији. Заобишао је једну од најбољих поема написаних на српском језику, „Santa Maria della Salute“, мада је показао изванредно осећање за пе-сничке вредности кад је унео „Спомен на Руварца“. Дис је остао потпуно ван његове Антопогије, иако песме објављује већ од 1903. године. Тако је и друга велика песма српског песништва, Дисова „Можда спава“, која је први пут објављена 1907. године, такође остала ван Поповићеве Антологије. Говорећи о Костићевој лабудовој песми „Santa Maria della Salute“, Милан Кашанин у једном тексту каже да се са њом могу поредити само Дисова „Можда спава“ и Змајева „Откиде се …“ Трећа велика песма овог раздобља, „Светковина“ (1904) Симе Пандуровића, Дисовог пријатеља, ушла је у Антологију Богдана Поповића. Неколико крунских песама из овог раздобља, „Јесења кишна песма“ Стевана Луковића, „Завет“ Велимира Рајића, „Вече на шкољу“ (1904) и „Претпразничко вече“ (1910) Алексе Шантића такође су ушле у Антологију Богдана Поповића. За већину одличних Дисових песама, које су све објављене пре Попоемћеве Антологије, тако да је антологичар морао за њих знати, у њој није било места. За Дисове песме „Утопљене душе“ (1905), „Нирвана“ (1905), „Можда спава“ (1907), „Јутарња идила“ (1904), „Поента“ (1905) и друге Богдан Поповић није имао слуха.

Антологијсне песме Лазе Костића, Диса и Пандуровића значе продор у са-свим нове просторе српског песништва и свака засебно представља датум у ис-торији српске књижевности. Све три песме појавиле су се у размаку од свега шест година: „Светковина“ 1904, „Можда спава“ 1907, а „Santa Maria della Salute“ 1909. Треба свакако имати на уму да је Лаза Костић своју лабудову пе-сму носио у себи и смишљао пуних девет година, од 1901. до 1909. године, и да она сажима ове најбоље врлине не само Костићеве поезије него српског ро-мантизма уопште. „Можда спава“ Дисова спада у ред тих великих песама, а за њом, можда нимало, не заостају „Нирвана“ и „Тамница“.

Дис је песник ирационалнога. Свет снова је једини његов свет, а унутраш-ња стварност једина његова стварност. Дис се веома тешко мирио са светом ре-алности. Он се у њему осећао као странац, бежао је из њега у свој свет снова и маште. У своју усамљеност, ћутање и тишину. Дис је песник велике осамљено-сти и тишине и то су најчешћи симболи у његовом песништву.

У српској поезији готово да нема песника који је са толико мало песама дои-ста велики песник, један од највећих које имамо. Сиромаштво мотива, огре-шења о песничку прозодију, незграпна поређења и оскудна песничка средства, често стереотипне риме, сиромаштво језика — све то ипак није сметало да Вла-дислав Петковић Дис напише неколико изузетних песама, које опадају у сам врх нашег песништва.

Оно што одмах пада у очм јесте да је Дис интровертни песник. Кроз живот се кретао као какав очајник, а у поезији је налазио потпуни мир и смирење. Најдо-минантнија компонента у Дисовој поезији јесте његова аутентична мелодија. Свака његова песма има своју особену мелодију. У својим недовршеним сећа-њима Сима Пандуровић на једном месту бележи да је Дис имао веома прео-сетљив слух. Кад би се увече, у време затварања дућана, затекли на пример у Кнез Михаиловој улици, Дис није могао да поднесе шкрипу гвоздених решетки које су се опуштале на дућанима, већ је са шакама на ушима бежао у споредне улице. Шкрипу ролетни доживљавао је, како је сам говорио, као грмљавину, која је рањавала његов слух.

И одвећ оспоравана и каткад превише хваљена, Дисова поезија данас заузима оно место које јој у историји српске књижевности заслужено припада. Некоме се може учинити да је Дис данас можда и прецењен, како каже Миодраг Па-вловић, али за такав евентуални утисак разлози су сасвим друге врсте. Фамозна критика Јована Скерлића, која је створила „Дисов случај“ и данас уанемирује духове и привлачи пажњу књижевних критичара и историчара. Посматрано са чисто књижевног становишта, изван идејних и идеолошких претпоставки, Скерлићева критика је у ствари, са једтог савременог становишта, готово повољна по Диса. Уосталом, тачно је сасвим оно запажање да Скерлић, кад се имају у виду његови књижевни и идејни погледи, и није могао написати друкчију критику. То што је одмах реаговао, и на Диса и на Пандуровића, само показује да је итекако осетио вредности њихове поезије.

Већ је примећено да се целокупна Дисова поезија може свести на свега не-колико мотива. Уосталом, читава његова збирка Утопљене душе може се посмат-рати као збир варијанти једне једине песме. Па ипак, оних неколико антологијс-ких песама, „Можда спава“, „Нирвана“, „Тамница“, „Утопљене душе“, „Јутарња идила“ и „Предграђе тишине“, заиста свака понаоеоб, и у значењском, и у стилс-ком, и у мелодијском смислу значе сасвим нов продор у српској поезији. Уос-талом, ни други велики наши песници немају већи број  антологијских песама.

Још је Тин Ујевић у свом тексту о Утопљеним душама приметио да Дисова поезија има нешто од тужбалице и јадиковке. Песимизам Дисов, о коме се до-ста писало, и на који се Скерлић највише и окомио, јесте песимизам вишег ре-да. Он је аутентични израз његовог бића, Диса као песника али и Диса као чо-века. Дис се увек најбоље осећао сам. Избегавао је велике гужве, осамљивао се и шетао забаченим београдским улицама. Као да га видим у Кнез Михаиловој улици, онако испијеног и слабашног, у похабаном и изгужваном оделу, са као снег белом кошуљом, како гологлав, са шеширом у руци, иде према Калемегда-ну.

У Дисовом сиромаштву било је нечега отменог, веома отменог. Онако крат-ковид, имао је изузетно развијен унутрашњи вид, као мало ко у српској поезији. У његовим покретима, у погледу, у мелодији и ритму његових стихова, има заиста нечега очајничког. Добија се утисак, имајући у виду и његов живот и његову смрт, да је Владислав Петковић Дис још за свога живота, без обзира на тренутке варљиве и краткотрајне среће и радости, био утопљеник. Као да његов завршетак и није могао да буде друкчији него што је био.

Тај слабашни и малодушш човек, који је кроз живот корачао као сенка, дао је поезију ненадмашне лирске енергије и поетске снаге. Ослабљеног вида, толико да, према сопственом казивању, једанпут није препознао ни рођеног брата, који је седео у кафани за суседним столом, Дису није сметало да и поред тога буде један од највећих српских песника видовњака. Преосетљивог слуха, вероватно у свакодневном животу немузикалан, остварио је поезију најособеније поетске мелодије и ритма.

Свака песма понаоооб, из његовог чудесног и ненадмашног триптихона („Ни-рвана“, ,,Можда спава“, „Тамница“) значи истинско песничко откровење и свака је један нови продор у српској поезији. Свака је сем тога на свој начин особена, непоновљива, и остварена оригиналним песничким средствима. Иако  му је поетска техника била сиромашна и по много чему једнострана и оскудна, Дис је и са тако минималним и сведеним поетсиим средствима успео да организује поетску грађу у снажне поетске јединице. Његова поетска мелодија је основни носилац лирске енергије и поетског значења. Не треба заборавити да је „Нирвана“ написана у десетерцу а „Тамница“ у дванаестерцу, дакле у стиховима за које се мислило да се више ништа поетско ново њима не може исказати. Дис је успео да им удахне заиста нову душу и нову мелодију. Дванаестерац Дисове „Тамнице“ није ни Ракићев ни Дучићев дванаестерац, већ стих сасвим нових мелодијских и ритамских својстава. То је заиста Дисов дванаестерац.

У „Можда спава“ Дис је морао да нађе нову мелодију и њу је постигао једним заиста чудесним тринаестерцем. Ако је поезија стварање, онда је Дис у „Мо-жда спава“ у потпуности остварио велика песничка начела,    потврђујући да је песник у тренуцима изузетног надахнућа налик Великом Мајстору. Ако је „Можда спава“ љубавна песма, у шта нисмо сасвим уверени, онда је то сигурно најлепша љубавна песма написана на српском језику.

Речено је да је Дисов језик један од најгорих у српској поезији (Миодраг Па-вловић), али и поред тога Дис је и са таквим јеаиком, са доста сиромашним лек-сичким фондом, са лабавом версикацијом и на махове расплинутом формом, успео да створи поезију изузетне песничке имагинације. Само захваљујући чу-десној имагинацији могао је Дис да превлада све слабости своје поетске техни-ке. Нема критичара који није, готово у свим чиниоцима који творе песништво једног песника, нашао велике мањкавости, и недостатке у Дисовој поезији, али сваки је ипак морао да призна Дису да је српску поезију покренуо унапред, што је итекако било тешко постићи после таквих песничких величина какве су биле Милан Ракић и Јован Дучић.

Волео бих да на Калемегдану видим Дисову бисту, скрајнуту негде ван главне стазе парка, у прикрајку, издвојену баш онако како је и сам Дис за живота био. Маја 1980.

______________________  (ГРАДАЦ, Чачак, 7-8: новембар –децембар 1980 / јануар-фебруар 1981., стр. 5-8)

ЛеЗ 0008261