Непотпун ПРЕГЛЕД ПОСЛЕРАТНИХ АНТОЛОГИЈА ПРОЗЕ НА СРПСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ

г) Додатак (б)

 

       Канал ФИЛТРА овим прегледима није потпуно исцрпљен. У ове прегледе није уврштен мањи број антологија или панорама, или избора, из прозаичних разлога (састављач до њих није могао доћи). Овим инвентаром је обухваћена главнина антологичарских настојања у периоду 1944 – 1994. год. Ма колико да има још антологија, панорама или избора који нису обухваћени овим прегледом, њих свакако треба све пописати и прикључити овом инвентару. У томе би могао бити од помоћи Универзитет, то јест катедра за српску књижевност ХХ века… *

____________________________

*

Састављач је у своје време (као студент постдипломских студија на београдском Филолошком факултету, 1981 )  урадио   ПОКУШАЈ ПРЕГЛЕДА ПОСЛЕРАТНИХ АНТОЛОГИЈА ПРОЗЕ НА СРПСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ ( око 39 непагинираних, откуцаних страница, необјављених , али изложених  студентима постдипломских студија ). Овде вреди, макар у изводима, пренети делове тога рада ( оне који се тичу српских  антологија и српских   писаца) .

1. Велибор Глигорић , АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПРОЗЕ , I – II , Београд, Нолит , 1955.

Стјепан Митров Љубиша (1) , Лаза Лазаревић (2) , Стеван Сремац (2) , Радоје Домановић (2) , Симо Матавуљ (2), Борисав Станковић (3) , Петар Кочић (3) , Иво Ћипико (1), Вељко Петровић  (3) , Иво Андрић (3), Растко Петровић (1) , Исидора Секулић (1) , Исак Самоковлија (1) , Јован Поповић   (1), Бранко Ћопић (1).

Ова антологија је требало да представи ауторе 19. века и првих четрдесет година 20. века. То је антологија у којој су заобиљени изврсни писци – Црњански и Настасијевић. Глигорића не може оправдати много околност да пре њега нису састављане антологије прозе (осим избора прозе за школске уџбенике, који су раљени по посебним, васпитним захтевима). Глигорић вели : “ Верујем да ми је у саставу антологије деветнаестог века српске прозе пошло за руком да очувам јединство и стабилност критеријума у тенденцији да избор за њу буде што концизнији. Онај који буде после мене састављао антологију српске прозе, можда ће уже, а можда и шире замислити њен избор. Ако буде шире замислио вратиће по коју од оних приповедака с којима сам се тешка срца раставио. Што се тиче антологије прозе деценија које су нам блиске, верујем да ће она добити тек прави лик кад буде у широком периоду обухватнија, то јест када у њену периодизацију уљу и времена у којима живимо и у којима је српска проза постигла за ових десет година после ослобољења такав домет који би могао бити од крупног утицаја и на јединственији, прочишћенији избор антологије“.

2. Петар Џаџић, ПОСЛЕРАТНА СРПСКА ПРИПОВЕТКА . Прогрес, Нови Сад, 1960.

Иво Андрић, Антоније Исаковић, Миодраг Булатовић, Момчило Миланков, Миодраг Павловић, Воја Чолановић.  Xаџић пореди Андрића и Булатовића, уочавајући сличности и разлике. Xаџић се није упустио у интересантно испитивање у којој се мери послератна приповетка „укључује у модерне токове приповетке уопште. Већи део свога предговора посвећује А. Исаковићу. Анализирајући књиге оних аутора које није унео у своју антологију (Мирјана Стефановић, Света Лукић, Жика Лазић, Светлана Велмар Јанковић, Павле Стефановић, Слободан Марковић, Јара Рибникар, Бранко В. Радичевић…) , Xаџић закључује да у делима тих изостављених аутора постоје „многобројни видови савремености“, али они нису „свесно“ литерарно транспоновани, већ представљају „хибриде“, неку врсту „услужног огледала“. Xаџић изоставља Ћопића, јер, по његовом уверењу, Ћопић “ у односу на кочићевску традицију, толико присутну у Ћопићевим приповеткама“ не може се означити „као настављање већ као декаденцију“. Xаџић истиче драгоцену особину послератне приповедачке уметности : одсуство тендециозности.

 

3. Милорад Стојевић,  АНТОЛОГИЈА ПРИПОВЈЕДАЧКЕ ПРОЗЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ 1918 – 1965 . Обод, Цетиње, 1965

[ Предговор састављача , Прозно казивање Црне Горе  (период 1918 – 1965)  Ћ  Сретен Асановић (1) , Стеван Булајић (1) , Божо Булатовић (1) , Миодраг Булатовић (10 ) , Чедо Вуковић (1) , Миро Главуртић (1) , Марко Ђоновић (1) , Душан Ђуровић (1) , Данило Киш  (1) , Мирко Ковач (1) , Михаило Лалић (1) , Никола Лопичић (1) , Вељко Мартиновић (1) , Борислав Пекић (1) , Бранко Прњат (1) , Михаило Ражнатовић (1) , Ристо Ратковић (1) , Радослав Ротковић (1) , Ћамил Сијарић (1) , Бранимир Шћепановић (1)

[ Антологија садржи „Био – библиографске биљешке“  (заступљених аутора)  и „Библиографске податке о писцима чији текстови нијесу ушли у избор“ Ћ   Ш  Стојевић вели да му намера није била  да да  „историјски преглед“ , нити је желео да сачини  зборник  „умјетничке приповједачке прозе Црне Горе“. Његова антологија је  „покушај да се, по одрељеним  естетским критеријумима , сачини  избор  текстова овога жанра, штампаних у времену од 1918. до 1965. За овај период опредијелили смо се због тога што литературу Црне Горе од 1918 – 1965. сматрамо јединственом цјелином. Јер, оно што је на овом тлу стварано измељу два рата, на примјер, не значи ништа друго до почетак сазријевања једне књижевности која је настајала, која је тек имала да се развије  и докаже, и која се послије другог свјетског рата , нарочито од 1950. године, умјетнички импозантно потврдила…Наравно… није нам намјера да литературу Црне Горе  Ä на силу Ä издвајамо из контекста српскохрватске, односно југословенске књижевности…“   и тд.  и  тсл. ]

4.  Вук Крњевић, АНТОЛОГИЈА ПРИПОВЈЕДАЧА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ , Књ. I – II  , Свјетлост, Сарајево, 1967.

(Редослед аутора је хронолошки, представљени су различитим бројем проза .)  Петар Кочић (3) , С. Ћоровић (3) , И. Самоковлија (2) , И. Андрић (5) , Б. Јевтић (1) , Наметак Алија (1) , Звонимир Шубић (2) , Х. Кикић (1) , Н. Симић (1) , С. Куленовић (1) , М. Селимовић (1) , Е. Кош (1) , Б. Ћопић (3) , В. Чолановић (1), Р. Трифковић (2), М. Ољача (1) , В. Лукић (1) , Сеад Фетахагић (1)

5. Љубиша Јеремић : НОВА СРПСКА ПРИПОВЕТКА,  Књижевна омладина Србије, Београд, 1972.

Миодраг Булатовић (2) , Антоније Исаковић (2) , Момчило Миланков (1) , Бранимир Шћепановић (2) , Живојин Павловић (1) , Јаков Гробаров (3) , Мирко Ковач (1) , Драгослав Михаиловић (2) , Видосав Стевановић (2) , Милисав Савић (2) , Мирослав Јосић Вишњић (1) , Томислав Готовац (1) , Вујица Решин Туцић (1) , Бора Ћосић (1) ,Данило Киш (1), Павле Угринов (1) , Владимир Стојшин (1) , Славко Лебедински (1) , Филип Давид (1), Марко Недић (1) , Митко Манџуков (1) , Милорад Ђурић (1) , Војислав В. Јовановић (1) , Ратко Адамовић (1), Мома Димић (1), Звонимир Костић (1) , Драги Бугарчић (1) , Милица Мићић (1) , Миодраг Вуковић (1)

(Јеремић је ауторе распоредио у две групе. У првој групи су  Булатовић –  Мирослав Јосић Вишњић. Друга група има три пододсека, у којима су сврстани остали аутори – од Готовца до Миодрага Вуковића. Јеремићева антологија је  „замишљена и као провокативан радни критички модел уз чију се помоћ могу обликовати друкчије и финије класификације, као према, вероватно, грубом покушају моделовања значајних чинилаца заједништва мељу одрељеним појавама послератне српске књижевности. Провокативна црта ове књиге нарочито је присутна у замисли трочланог другог дела, у распореду приповедака у три напоредна одељка. / За први одељак другог дела у обзир су узимани претежно текстови чији је дар успешније изражен у обимнијим прозним целинама, у књигама као што су Улога моје породице, Башта, пепео, или три свеске Елемената…“ /  „… У другом одељку  забележени су напори приповедача привржених фантастици и традицији која се , заправо, у српској књижевности није  ни гасила. Важно је истаћи да су и у овом случају одабирани аутори који су у неким битним цртама (у израженом аналитичком односу према приповедачким средствима, језику, фабуларној конструкцији ) блиски концепту нове прозе (…)   /  Посебну пажњу посветио је састављач ове књиге трећем одељку другог дела, па опет, могао је забележити само мали део  доиста занимљиве приповедачке продукције писаца најмлаљих по стваралачком стажу. (…)  И овај део отворен је утолико што се сваки од унесених текстова, поред тога што показује нове правце приповедачког интересовања, може везивати према уочљивим афинитетима за неке од приповедачких смерова претходно забележених у овој књизи. Место Моме Димића, разуме се, сасвим би се другачије морало видети да није искључиво приповетка у питању. Али, овај последњи део замишљен је и као створен унапред : у њега, нажалост, нису могли бити увршћени радови тако даровитих приповедача као што су Исак Црногорски, Радомир Путник, Давид Албахари, Војислав Донић, Радомир Глушац, Елвира Рајковић, Маринко Арсић Ивков, а навољење њихових имена није никако гест учтивости, већ израз састављачевог уверења да се њихов рад може – неком штедријом приликом – озбиљно критички потврљивати, и да они себе лепо могу видети у неком имагинарном продужетку књиге Нова српска приповетка ;последњи одељак ове књиге смео би да се закључи тек каквим новим заокретом приповедачких склоности“.  Јеремић прихвата Xаџићево мишљење о значају појаве једног расног приповедача као што је М. Булатовић  … итд.)

6. Александар Јерков,  АНТОЛОГИЈА српске прозе постмодерног доба, Београд, СКЗ, 1992. – 454 стр.

(Напуштање класичног субјекта) Иво Андрић, Владан Десница, Милош  Црњански . (Путеви  дискурса, 1)  Бора Ћосић, Павле Угринов, Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Бошко Петровић, Александар Тишма. ( Путеви дискурса, 2)  Драган Стојановић, Сава Дамјанов, (Биографија) Михајло Пантић, Миленко Пајић. ( Текст) Драган Великић, Ђорље Писарев.  (Обриси постмодерне,1) Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павић, Филип Давид, Светлана Велмар – Јанковић, Мирко Ковач. (Обриси постмодерне, 2)  Давид Албахари, Светислав Басара, Радослав Петковић, Предраг Марковић, Мирослав Тохољ, Милета Продановић. (Нови архаизам) Владимир Пиштало, Немања Митровић, Сретен Угричић.

Сви аутори су заступљени са по  једном  прозом. /  Предговор А. Јеркова  Постмодерно доба српске прозе , стр. 7 – 61 стр.  Белешке о ауторима 455 –  458.  Напомене уз овај избор , стр. 459 – 461. –  Једна од оцена ове антологије : Васа Павковић, Врхови генерацијских кругова, Борба, Београд, VII 1992, 14.

7. [ Приредио и пропратне текстове написао ] Михајло Пантић, АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПРИПОВЕТКЕ ( 1945 – 1995) ,  Завод за издавање уџбеника и наставних средстава, Београд, 1997. – 407 стр.

Сви аутори су заступљени са једном прозом. /  Предговор, 5 – 17 стр. Белешке о писцима : 399 – 406.

Иво Андрић, Милош Црњански, Владан Десница, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Бранко Ћопић, Бошко Петровић, Слободан Xунић, Воја Чолановић, Антоније Исаковић, Момчило Миланков, Александар Тишма, Данило Николић, Павле Угринов, Мирослав Поповић, Милорад Павић, Миодраг Булатовић, Борислав Пекић, Драгослав Михаиловић, Светлана Велмар – Јанковић, Живојин Павловић, Данило Киш, Филип Давид, Војислав В. Јовановић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић, Радован Бели Марковић, Радослав Братић, Давид Албахари, Светислав Басара, Радослав Петковић, Милета Продановић, Немања Митровић, Владимир Пиштало, Горан Петровић

„Српски приповедачи, – како пише Пантић – максимално користећи креативне потенцијале свога језика и духа своје и европске традиције и културе, а сагласно свом немалом дару и инвенцији, смишљају и пишу, као и њихови давни непосредни преци, приче које ће, сигурни смо, читати и будуће генерације.

Ова књига јесте антологијски избор тих прича и, не у мањој мери, тих приповедача. У њеном састављању аутор се руководио  комбинацијом два критеријума. Први  од њих је критеријум индивидуалног укуса, читалачког афинитета и критичарског увида ( а такав критеријум, нужно, претеже у пословима наречене врсте), док се други критеријум заснива на објективизованој слици до које се дошло прегледом књига сличне намене, природе или проблемског садржаја, дакле, не само антологија, зборника и панорама савремене српске приповетке, већ и критичких студија забављених истом темом. Мада је „страсна мера“, да употребимо једну синтагму нашег великог песника Ивана В. Лалића, у критичарским пословима само идеал којем се нужно тежи, али који није могуће стварно досегнути, аутор верује да је, садржајем ове књиге, успоставио подношљиву равнотежу измељу сопствених естетичких и критичарских преференција и онога што се  у нашој актуелној мисли о  књижевности већ успоставило као релативно поуздана слика савремене српске приповедачке  уметности  (подвукао М. Л. , стр. 16)“

а)  „Иако уопште не изненаљује, иронијски делује чињеница што управо Михајло Пантић потписујући овај антологијски избор тачно обелодањује меру, и намеру, у којој је Александар Јерков антологичарски злоупотребио оквир свог теоријског истраживања генезе постмодернизма у савременој српској књижевности. Стога појава Пантићеве Антологије има двоструки значај у актуалном књижевном тренутку. Она, де фацто, обеснажује Јерковљев једностран и поетички искључив приступ најновијем раздобљу српске прозе пружајући, у исти мах, неупоредиво шири, објективнији и суптилнији увид у новију еволуцију приповедног жанра, у стилско и тематско обиље поетички раслојене епохе и индивидуална обележја бројних мајстора приповедачке речи.

Пантићев избор утемељен је, према његовим речима, на „комбинацији два критеријума“, то јест на компромису измељу ауторовог „индивидуалног укуса, читалачког афинитета и критичарског увида“, с  једне, и већ „објективизоване слике“ о приповедном жанру епохе, с друге стране. Пошто се наречена „објективизована слика“ не тиче појединачних наслова већ само већег броја афирмисаних имена, то се и одлучујуће концепцијско питање, и проблем естетичке перспективе Пантићевог антологијског избора постављају у великој мери слободно – као ствар књижевних преференција састављача….“

б)  „Остаје, мељутим, питање да ли су у назначеној верзији селекције сви уврштени приповедачи представљени својим најуспелијим или бар најсвојственијим остварењима. Већина, несумњиво, јесте : Тишма, с приповетком Без крика – јунак овог избора, затим, Десница, Миланков, Угринов, Павић, Николић, Михаиловић, Стевановић, Албахари, Киш, Пекић  и многи други, али не и Андрић, Ћопић, Б. Петровић, Булатовић, Јосић Вишњић, Савић и  Братић. С друге стране, Пантић демонстрира строгост без ваљаног покрића заобилазећи дела убедљиво осведочених приповедача : Мирка Ковача, Славка Лебединског, Милице Мићић Димовске и Јована Радуловића, или препуштајући књижевној маргини истински самосвојан приповедачки глас Мирјане Павловић, на пример…“     ( В. Марко Паовица : ПРИПОВЕДАЊЕ У МОЛСКОЈ СКАЛИ, КН,  976 / 15. јун 1998, стр. 10 )

*

Кад се све у свему сабере, број антологија прозе у српској књижевности је скроман и ниједна од њих се није приближила визији једне интегралне антологије српске прозе. У много чему, већина  антологија прозе објављених у послератном периоду у нечему храмље, понешто фалсификује, понешто фаворизује, да би понешто изоставила истовремено, гурнула на маргину. Већини је смисао да заглупе понављањем.   Један од најзначајнијих послератних писаца, Данило Киш, своје властито дело видео је као „свој властити пораз“, видео га је у правим оквирима – провинцијским, „где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни  пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне пронвинције изиље, митосом , темом и поступком“.

Ако је, дакле, Киш један од бољих писаца послератног периода, видео тако, видео прилично објективно у најдословнијем смислу овог израза – како то да не виде они који су тобож позванији : критичари и антологичари?                 Водоношама са извора, критичарима, није увек била на првом месту она једина ствар – вечни проблем Форме, јер да јесте, пуцао би им прслук за школе и неважно, ванкњижевно и идеолошко, за мистификовања и стварање енигми о некаквим правцима, о некаквим хијерархијама.   Тамо где је Форма могла да да и где је дала нов садржај таштини писаца, Форма је учинила немогуће : изнела је извесна дела изван домашаја мрака и таштине, и пребацила их преко  Лете.  Таквих дела  је мало, могла би се набројати на прсте обе руке…

Тачан Кишов закључак, много  је ближи истини : да је послератни „развитак српске прозе“ био  „споро мицање и болна конвулзија“ , „случајан и спорадичан блесак неког талента,неке књиге ; као лагано мицање и отварање ка Европи, ка свету…“  Послератна „књижевна клима“ није била погодна да се у њој развије  „широка лепеза књижевних проседеа у оквирима прозног жанра“ ; књижевна критика је била или недорасла или  гробарска. ..

Кад погледате, на пример, измељу осталога,  разговор САВРЕМЕНА СРПСКА ПРОЗА – ЕНИГМА ПОСТМОДЕРНЕ И ПОСЛЕ ( в. у Летопису МС , 1993, фебруар – март) , та силна упињања да се дефинишу, опишу и одреде постмодерна и оно што је у вези са њом – то је било само пре неколико година – ви видите да свако наводи воду на свој млин, да се  нико не труди – и кад се чини да то заиста свим умним снагама настоји –  да баци целовитији поглед на српску приповедачку уметност друге половине века. Сви већ имају своје хијерархије, псеудо – хијерархије… Сви се држе, као пијани плота, псеудо – хијерархија…Личних преференција.  Пантић ће одвалити једну  заиста дубокоумну мисао :              „Постмодернизам је уметничко стање, трајно заустављена садашњост“ (стр. 406).

Шта то значи? Толико је потрошено речи на „специфичности  српске постмодернистичке прозе“, а нико да наведе барем једно такво дело које је преживело, које се поново и поново чита….итд.

Препаметни Јерков ће изрећи :   „Сад долази други воз који се назива постмодерна и наједнапут гомила људи, писаца и критичара, скачући са својих места, хватају своје кофере и журе да ускоче у овај нови воз, али да при том понесу сав пртљаг. Иако не мора бити да овај воз уопште иде ка светлој будућности њима се чини да и у њему морају заузети најбоља седишта…“ (исто, стр. 412)

Ах, ти возови, баш су то солидни термини књижевни!   Али, рецимо, који су то писци који ускачу у те Јерковљеве постмодерне возове?

Ја сам, подсећам у шињелу „пишчевих издања“ објавио роман Дневник за Сенковића, 1983. године, док су „постмодернисти“ штампали своја дела код…  Спадам у оне писце који мало дуже памте и који не подцењују вечни проблем Форме. Била би срећа, заиста, да српска постмодерна заиста раствара књижевноисторијске супстрате, теоријску евиденцију, сваку појмовну извесност, да доводи у питање „легитимацијски дискурс“. Да се она заиста рађа „управо из тога што доводи у питање легитимитет као такав“…   Игноранција, дела које нису написали њихови пријатељи и следбеници, тзв. критичара „постмодерниста“ , обиће се њима о главу – к р о з   в р е м е…

(……………)

ЛеЗ 0008247 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s