Поговор 8. издању „Несебичног музеја“ (Пожаревац, 2009)

ИЗЛАЗ ИЗ ЛАВИРИНТА или Увод у превредновање

  • Читајући антологије које су имале амбицију да представе тзв.
  • модерну српску поезију 20. века, антологичари, још више књижевни
  • историчари и књижевни критичари, бавили су се фрагментарно и
  • теоријским проблемима те поезије; међутим, да ли је при том уследила
  • и пожељна књижевнокритичка синтеза?
  • Ова антологија, представља – примере песништва трагичног
  • људског постојања и утопија. Догађају се многе несреће. 20. век њима
  • обилује. Али несрећа и трагизам живота (како на једном месту рече
  • Гете), обликује човека и присиљава га да упозна самога себе. Руски
  • мислилац Соловјов указао је на судбоносну грешку „у руском сребрном
  • веку: пророци трећег завета, људи изузетно тананих духовних потреба
  • – Берђајев, Мерешковски, Розанов, Вјач. Иванов – трагали су за
  • својом посебном речју да би пророковали, а Господ им је није давао, и
  • отуда задах трулежи бије из њихових страница, као да се листови грче
  • у невидљивом огњу.“

„Душа другог човека и јесте откривење Бога о њему, и нама је дато да то откривење саслушамо и пренесемо другима.“

Соловјов је неправедан према Берђајеву, када каже да и из Берђајевљевог дела бије задах трулежи!

„Постоји још једно знамење 20. века. Свака реч се може извргнути, погрешно протумачити, опредметити – али слух се не може подвргнути опредмећењу. Тајно је јаче од јавног, слух је јачи од гласа. Лик Бога, дат откривењем, показао се хуманистички „превазиђеним“ и чак атеистички „одбаченим“, укључен у културу као њен „религиозни“, бескрајно багателни део. У ствари, тајно је сачувало своју снагу управо остајући неодгонетнуто, па макар било и у облику откривења. Ето зашто оно, са чиме се саодноси религија након атеизма, више није неки оспољени, самоисказни глас, него свеупијајући слух. Ми смо у њему, али је више од тога он у нама…“

„…Оно што изводи из Лавиринта, то је антрополошки пут – “ једини пут сазнања васељене“.

„Тај пут претпоставља изузетну људску самосвест. Само у самосвести и људском самоосећању се откривају божанске тајне“, каже Берђајев. Српска култура и поезија 20. века обликовала се на Отпаду и Ђубришту, ушавши у Лавиринт, из кога је врло мало, врло мало стваралаца сматрало да вреди да изађе на видело, и можда је то пошло за руком (не до краја) само неколицини?…

Можда ће се једном броју читалаца ово издање учинити врло строго? Мени се чини: да сам био строжији, књига би морала бити двоструко мањег обима!

„Неке књиге треба окусити, друге прогутати, а само неке сажвакати и проварити“, писао је Бекон. Ову књигу треба не само окусити, него и прогутати и проварити… Евентуалним читаоцима, истраживачима, заинтересованима, предлажем да консултују сва претходна издања и антологије Несебичан музеј, и Антологије ФЕНИКС (стицајем околности, известан број различитих издања обе антологије доступан је на интернету)*.

Ни ово коначно издање није идеални облик једне идеалне или сањане антологије.То ће, можда, моћи да се уради кроз две-три деценије касније?…Ово издање је селективно, али не престрого. Можда ће бити од извесног утицаја на песничке генерације, које долазе, које ће тек доћи? Биће дакако од користи и многим савременим сујетним ауторима…

__

* Антологији ФЕНИКС, 4. издање, може се преузети са једног од сајтова „Заветина“ – без надокнаде. Антологија ФЕНИКС, 5. издање, публикована на Веб сајту https://sites.google.com/site/velikazavetina/antologije-poezije/antologijefeniksopalogliscanesebicanmuzej  може се преузети (као поклон). 6. интернет издање Антологије ФЕНИКС на интернет адреси http://zlatnirasudenac.wordpress.com/ , доста измењено у односу на 5. Ово издање, може се слободно прегледати и преузети…

1

Поновићемо неке истине, дубоко потиснуте:

Гресима и пороцима човек ствара свој вечни пакао, и већина

српских уметника речи је проживела свој живот у изгубљеном рају.

Уредници су одбијали књиге које нису биле у духу поднебља,

времена и моћника из таме.

Да ли је ико ишта знао од њих о религији поезије?

О мистицизму? Симболизму? Због чега је наша народна

душа послата у овај загонетни живот? Како треба да живи?

Зашто се данас нико, од оних који су још увек живи, не покаје

због европског фетишизма и културног људождерства?

Купљени су јефтино, јефтино.

Многи су христоборци, писци демократе, и средњаци добили

изабрана и сабрана дела, а Винавер? А Растко Петровић? А Срба

Митић?

Поновићу још једном: постојали су књижевни салони

богобораца; ко није прошао кроз њих, нису му објављивали књиге.

Уместо да се покају, неки српски песници се и под старост хвале

посетама тим салонима. И не само песници…

Овде многи заслужују презир…

Најистакнутији српски писци друге половине 20. века

учествовали су у нечем веома срамном : потпомогли су релативизовање

вредности, да би понеки од њих били наметнути за највеће и врховне.

Зар они књижевна елита? Они који су ратовали до

истребљења већ дубоко запретаног жара зачетака српске књижевне

елите?…

Њихова Истина је потиснула друге истине…

У српској култури и књижевности 20. века – не постоји

хијерархија бића, ни хијерархија вредности.Наметнута је хијерархија –

шљаконосаца.

Тобожњи хуманизам се извио у атеизам, анархизам, завршио

се нихилизмом…

Сви уредници, они живи наравно, данас, треба да траже

опроштај.Нису они омогућивали богочовечанску, православну

културу.

Нису омогућивали објављивање књига у којима се остварује

идеална равнотежа и хармонија између Бога и човека, ствараоца…

Нема таквог ни једног…

Фаворизовали су помодне тзв. писце демократе у чијим се

делима Бог потцењује на рачун човека…

Омогућивали су Лаж.

А какве лаж има везе са књижевном елитом?

У ком опусу, ког српског песника, у 20. веку, стоји Богочовек

Христос, као осовина око које се окрећу сви светови, горњи и доњи?

Утицајни уредници и преводиоци преводећи једном руком

велике европске и светске песнике, другом руком, као уредници,

објављивали су домаће песнике вавилонске куле… мутанте.

Нису они једини, који нису схватали да је човек велики једино

Богом. Много је оних који су деловали у сенци вавилонске куле на

чијем је врху био надчовек…

Ко је то од српских уметника речи 20. века био свестан,

дубоко свестан – у чему је сила српске душе?

Многи истакнути српски писци 20. века радије одлазе у

комитете и на састанке кружока, а мање у храм.

На путевима српске културе, поезије и књижевности 20. века

много је распућа, прекида, ћорсокака, клопки које су као смрт вребале

књижевну елиту из заседа историје и разисторије, лукаво спремљених

и вешто маскираних…

Ко може објаснити зашто су одбијали рукописе књига које

су, доиста, биле окренуте неприкосновеном величанству човека?

Њихова људска, уредничка логика – тврдим – није била у

стању да замисли крај ономе што је невидљиво, то јест бескрајно.

Нико од њих није веровао да овај видљиви свет стоји и постоји

на – невидљивостима којима нема ни броја ни краја.

Веровали су у нешто друго.

Искључивали у име нечег трећег.

…Богослови знају: да су космос, земља и човек, само

пројекција невидљивог у видљивом.

Не сви српски богослови. Нити у њима треба тражити

представнике српске књижевне елите. И Српска црква није оно што је

била, и она је ровашена временом, а нарочито у 20. веку.

Али најпобожнији и најумнији људи цркве знају да је свака

ствар у свету РАМ, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све

ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од

ствари до ствари ми идемо од једне мисли Божје до друге. А идући

од човека до човека ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док

је Бог у ствари урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој,

икону своју…

Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и

ствари, изнад свих Анђела и Арханђела, диже и уздиже до самога

Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог…

Зашто се српским уредницима, критичарима и другим

типичним јунацима свога времена, богоборцима, осладила улога

цариника?…

Баш зато што је сваки човек богоносац од утробе своје мајке,

треба га уважити, лепо дочекати.

Сваки је човек по природи христолик, по природи христоносац.

И они које критикујем су као деца, можда, били такви. Али су

се у младости искварили лошим примерима.

Тако је мало у свету књижевности 20. века људи, стваралаца

који покушавају да обнове свој прави лик који је иструлео у страстима.

Чак ни у старости то не покушавају.Оболели су од неизлечивог

самољубља, сујете. Наши чувени литерати и лауреати…

Била би то заиста неподношљива иронија доказивати да ми

данас имамо књижевну елиту.Више има нечег другог; лажи; сујета на

претек.Сујета смешнијих од ћуранских.

Ми још увек немамо, дакле, достојну књижевну елиту.

Имамо, у ствари, разне „елите“ из разних времена и режима.

Најдоминантнија је на крају другог миленијума она најгора

„елита“, коју је формирао и васпитавао тзв. демократизам српских

писаца.

У другој половини 20. века у српском друштву, култури,

књижевности лик Божји је у ствараоцима и уредницима затрпан муљем

сласти и струготином страсти, глибом грехова и коровом порока.

Хришћанин уметник, ако то заиста јесте, све то са лика Божјег

у души човековој треба да скида, да скине до краја, да би тај лик

поново заблистао својом божанском красотом…

Прави припадници књижевне елите немају предрасуда према

густим копренама видљивог иза којих се протежу бескрајности

невидљивог. Правим припадницима књижевне елите, која ће доћи, која

мора доћи, стрпљиво и с временом, обдарени боголиком душом,

представљајући у маломе свет божанских вредности, биће на првом

месту:

Божанско величанство и божанска неприкосновеност

човечије личности… најскупоценија истина у нашем човечанском

свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни брат, јер

сваки човек има лик Божји у души својој и самим тим има вечну,

божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за

материјал, за средство, за алат…

2

Реквијем много чему. А пре свега званичној

српској књижевности 20. века и насиљу свесног стила

Збогом песници Наметног века, зауста великог а умећа

малог! Збогом, грлени, самољубни, љубитељи заједничких

ритмова. Само ви препевавајте зборнике за живот и обичаје! Говорите

себе туђим дахом. Нисам вам пошао у сусрет, бојећи се да ме не

надлукавите. Нисам пошао за вашим животним следом, јер је судбина,

стваралачки развој удесио другачије.

Српска поезија 20. века поделила је судбину српске културе –

Наметног века.

Није ме узбуђивало да говорим себе у податном одзвону

туђем, или ничијем; туговао сам и писао годинама, деценијама – далеко

од региона официјелне српске литературе и критике, као прави српски

европејац. Шта то значи?

Када погледам на Растка Петровића, Црњанског, Душана

Матића, Оскара Давича, Васка Попу, Миодрага Павловића, Ивана

Лалића, Зорана Мишића, Светлану Велмар Јанковић, Матију

Бећковића, Љубомира Симовића, на књижевне часописе друге

половине 20. века, на листове „Политика“, „Борба“ и друге, европским

погледом, чини ми се да су они, „опточитељи сигастих дана“, нећу рећи

– чудовишта, монструми. Јер чим погледам на све њих, именоване и

неименоване српским погледом, испада да су нешто друго. Да нису

никакви монструми, већ – крупна имена новије српске књижевности…

Вампир воли пуста и мрачна места, и он је пронашао свој

завичај на Балкану и у Наметном веку он је многим српским писцима,

пре свега у писцима демократама, писцима представницима

демократизма, дао куражи, која је врло често надокнађивала

недостатак дара. Овај писац који је често живео под виртуелном

звездом, не првог бала Наташе Ростове, већ бала српских вампира, не

каже, кад је већ реч о стварној критици књижевности Наметног века,

о томе како су понеким писцима вампири пили крв. Пекић није изишао

на крај ни са својим вампиром ни са светом; јер он није богоносац.

Пекић је права мустра. А тек његови тумачи и критичари! (…)

У 20. веку – Наметном веку – Србин је притеран у ћошак,

изможден, сјебан – као и Рус. Многи српски писци – у том веку – у

својим провинцијским оквирима – и не сањају да се њихова мисао

заврши Богом; као да се боје тога; као да се боје мисли. Не изашавши

на крај са светом, са својом мишљу, са својим страховима и тескобама,

они га радикално неисточно и самобитно погане.

3

Нико – када је реч о српским песницима Наметног века – није

испунио своју основну и најважнију дужност. Треба ли то доказивати?

4

Демократизам српских писаца, нарочито оних послератних,

био је наметнут; дошао је из правца мрачних региона – богоборства,

христоборства. Интелигенција, којој су припадали и песници, воли

каријеру, успех. Павловић је започео са осамдесет и кусур песама, а завршио

са деведесет и кусур књига.Наобјављивали су се наши „модерни“ послератни

песници својих књига! Револуција им је помогла, али – нећемо више ни једном

споменути револуцију, јер где она делује, делују и свиње. Србин ће продати

душу за добар успех.

Нисам одушевљен овом улогом која ми је додељена на крају,

на крају Наметног – Пропуштеног века. Волео бих да неко други дуне

у пиштаљку.

Туђинац, Вођа, уз асистенцију Стаљина, дао је гол српском

друштву и култури. Најистакнутији песници играли су у његовом тиму

– као уредници – Попа, Раичковић, Павловић. Играли су у том „тиму“

и Р. Зоговић, Ђилас, М. Богдановић, В. Глигорић, Д. Поповић,

Марин Франичевић, Бора Дреновац, али и О. Давичо, Д. Матић, Д.

Ћосић, П. Палавестра,М. Егерић, П. Зорић, Љ. Јеремић, Д. Јеремић,

П. Џаџић, М. Перишић…..

У том колу ђипала је и новија српска књижевност, у којој је

била тако слаба струја и танка нит: књижевност критичког

незадовољства и отпора. (Најблаже речено!). Ђипао је

социјалистички естетизам, социјални ескапизам. Ђипала је књижевна

критика, књижевна историја. Ђипали су „градски писци“ и дрипци.

Ђипало је савремено бешчашће и проклетство власти, и појединачно.

Ђипале су антологије, подлаштво, небаждарени кантари, или

баждарени од оних који нису имали апсолутне критерије …Нигде се

није тако шутирало као у српској „култури“ друге половине Наметног

века, тј. тако су још само Руси шутирали…

Да, штампали су Кашанина; цитирали га; али су волели да

шутирају; пре свега – оне песнике који нису припадали њиховој Тајној

ложи.

Песници друге половине Наметног века нису били главни

носиоци културног живота у Србији, нису, дакле, били на нивоу својих

далеких предака.

5

Генерације које су прошле кроз богонапуштеност, кроз

унутарње богоотуђење, безбожнички атеизам, пример су језивог

српског живог средњовековља. Бајатост је њихова конституција.

Мољци су прогризли њихове књиге, које су им објављивали њихови

уредници, као плишане јастучиће. Запуштена, ретардирана Србија, она

коју никада нико није проветрио (па ни Наметни век – тоталитарне

идеологије, фашизам, комунизам) – оглашава се гласовима оних који

нису разумели логику ни свога развоја, ни развоја српске поезије –

колико ту стварно има песника? Богоборци су смислили

демократизам писаца, тиме су испирали мозак генерацијама.

Књижевници и фарисеји су Србију повукли на дно…

И овде као у Русији, догађа се нешто гротескно:

„Средњовековље без средњевековних симбола вере,

оваплоћено у ликовима некоме веома блиских људи, не узима се у

обзир приликом разговора о држави, где се шепуре, на француски

начин обасјане, фасаде стаљинске архитектуре, које усред

савремених насеобина делују као неки италијански град“.

Српска поезија после Винаверове смрти (шеседесетих), до те

мере је лишена иницијативе, приклонила се нестваралачким

илузорностима и, неспретности, несабраности, ситним душама,талентима и

обожаваоцима.

…Погледајте све те антологије, не само антологије удворичке

поезије – све су то егземплари, јунаци из бајке. Митско – бајковита

димензија Србије Наметног века је – страховита. Загребите било ког песника

српског Наметног века, и оне такозване највеће, и наћићете – Циганина, који

хвали свога коња, каријеристу, повијену кичму.

Ко је од њих отворио вене шизофреној Србији Наметног века,

српској поезији? Ко је од њих рањен или задобио барем неку чворугу

на линији прскања Наметног века и епохе Хокус – покуса? Свако од

њих има своју њушку, или ако је нема – потрудио се да је стекне,

и у томе успео. Једино и понајвише у томе је успео!…

Када се то и где Србија расипала памећу и осећањима у току

Наметног века? У том мутљагу који називају српском културом 20.

века,талентоносци су се давили, или били придављени. Најистакнутији

представници у поезији Србије Наметног века су глумци

трећеразредних улога. Један је од њих предложио да се играју жмурке,

неко ко је био дух овог гњилог поднебља – не Пушкин, Достојевски,

већ – партијски магарац, догмат првог реда. Не – дух. Не – шаман.

Нертикулисан човек, љубитељ жмурки. Модерна српска поезија

(„надреализам“, „клокотризам“, будализам,…….) – то је гроктање; ко

грокће, он је модеран. Ко не клокоће, нема ту шта да тражи…

6

Земаљска Србија Наметног века и њена „поезија“ је – егзотика.

Царевац је био убедљивији уметник извођач, од понеких „песничких“ виолина на

самом крају Наметног века.Зашто се у српској „култури“ и поезији

Наметног века боје, као Руси Јевреја, оних песника са маргине?

Нетрпељивост према талентоносцима и онима који цепају пањеве

са чворовима као лозинка обједињује многе српске песнике, оне

успешне.

Ко каже да су они глупи? Промућурни су. Пију крв истинске

српске поезије. Поезија и песници Наметног века сувише су огрезли у

близинама власти, корумпираности. Свако је од њих у своје време имао

плодотворне сусрете са ђаволом и са правим живим властодршцима

(дебејцима).

Сећање ми није кратко. Сећам се толиких књижевних вечери,

толиких надрканих песника, бардова и њушки, ћурана који се

оглашавају, као лецедери. Додијали су ми бардови у позоришним

костимима паланачког тријумфализма.

7

Драги Лукићу, ви не знате како је било! Ви не познајете живот,

околности…Заратили сте против свих; створићете многе непријатеље,..

То је најјаче место филозофије живота Наметног века, које је

В. Јерофејев с правом назвао сочно „докурцизам“…

Обично ми наводе како је живот добро упознао Драгослав

Михаиловић,Добрица Ћосић, Гојко Ђого, Љубомир Симовић, и туце

других српских писаца који су одавно добили своја изабрана и сабрана

(не)дела! Иза тих тобож добронамерних савета је: поганлук, гадост,

ћифта, песница у нос, одбијање рукописа, подлост са свих страна.

Најмудрија ставка националних ћифта је укопавање у дубок ров пуке

самоодбране, јер се ишчекује очекивани ударац у потиљак. Зајеби, онемогући

другог, да он не би тебе! Зајеби ако треба пријатеља, рођеног брата, оца!

Досадно је међу ауторитетима и надуваним величинама

Наметног века – нема расапа мозгова. Нема искрености.

Афирмисали су их они најгори. Они што су методично истребили

оне најбоље међу Србима, или их екскомуницирали за сва времена,

или их сатерали у злогласне логоре. Поверовали су у модерну

поезију која лаже повлађујући свим својим измишљотинама.

Дошло је време да богови и полубогови Наметног века, политички

бандити и тзв. песници оду у пензију!

8

Титоизам је пружио изванредну прилику за огледање људима

окрутним, каријеристима. И сви су ишли за својим интересом и

каријером. Куленовића је у „Просвету“ довео партизански првоборац

Б. Ћопић; Раичковић је довео М. Павловића… Ту почиње замршена

митологија тзв. модерне српске поезије друге половине Наметног

века. (Нико од споменутих није ни покушао да призна дубину свога

пада. Бавили су се до краја живота илузорним издаваштвом, илузорним

стварима – илузорном позицијом ; зар је из тог илузорног света могла

нићи друга опозиција, до илузорна, Србијо међу шљивама и трулим

краставцима?)

9

У потрази за праведношћу и лепотом – истраживачи српске

културе и поезије Наметног века, солидни познаваоци, непоткупљиви,

антологичари, песници – критичари (говорим о идеалном, тј. пожељном

песнику – критичару – а такви су ретки!), морају се питати:

Да ли је у српској култури уопште и почела модерна

поезија?

Баш зато што међу истакнутим песницима и критичарима

Наметног века, као и код оних који су омогућили њихову афирмацију,

наметање, постоји: гордост сопственог безумља и илузија сопствене

величине.

10

ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике. То смеће треба

уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници –

критичари.

Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене

кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су

били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им

је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису

у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској

савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању,

мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански

акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на

путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер

– нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља

изводи на путеве срца лишених љубави рачунxијског утилитаризма,

практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже

опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је

начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и

очишћује религијски акт који јој је задат…

11

Сваки истински песник и сваки народ Богу служи како уме –

читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем

својим. Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други –

нестваралачки, и духовно куња.

„Постоје и такви народ који престају да служе – како пише

руски филозоф из круга Берђајева, у Швајцарској, после Другог

светског рата – и постају ШЉАКА ИСТОРИЈЕ; постоје и такви

који се у свом малом и оскудно – беспомоћном служењу гасе, не

достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу

да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији

народ…“

Ко размишља о будућности српске поезије – поезије која би

требало да дође и да се пише у 21. веку, не може да прескочи

концепцију будућности Србије, њене економије и културе, не може а

да не заплеше, као Грк Зорба, сиртаки на леду, у неславним

рушевинама српске културе и поезије Наметног века…

12

Српску поезију 20. века, елем, видео сам својим очима.

Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20.

века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век

(комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума,

од класних мерила, од безбожништва, од „дијалектичког

материјализма“, од погрешних погледа на отаxбину, породицу, културу,

науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и

ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није

догодило. Сви ти најистакнутији актери, тзв. највећи и најистанутији

српски песници, да не говорим о свим њиховим пришипетљама! Сви су

уситњавали теме и садржаје савремене поезије; и њиховом празном

расуђивању, разузданој уобразиљи и хладној вољи велики предмети

никад се нису давали.

Највише похвале добили су они који су се поклонили ђаволу,

и не само поклонили већ га пољубили (нека ми опрости читалац) у –

задњицу! Многи су се у другој половини 20. века предали – не

стварању поезије, већ стихотворству (талентовани су импровизовали по

узору на стране песнике или на неке домаће с почетка и средине века,

а неталентовани су писали на силу); предавали су поезију насиљу и

порузи. Колико је то било поезија, колико словослагарство, врло често –

отворена лабораторија књишких експеримената, о томе се ћути. Многи

тобож велики српски песници друге половине 20. века и њихови

следбеници, испочетка су били поткупљени и изиграни, и тзв. српска

модерна поезија, која у правом смислу вероватно и није ни започела,

кроз другу половину 20. века се замарала, изрођивала, гасила и

нестајала. При том су, њени актери добијали почасти, сабрана и

изабрана дела, постајали чланови САН-у. Песници друге половине 20.

века, на жалост, нису изгубили приступ к Божанственоме; они су га се

одрекли; бавећи се само човечијим доменом; одатле је већина почела и многи

су се приклонили чулном еротизму. Утрли су пут поетичком ћорсокаку.

Нико од критичара није се нашао да им то каже јавно, и многи су и

умрли са најблиставијим заблудама!

13

Истражујући српску културу и поезију Наметног века, нисам

могао не видети да је она ницала као мртве коприве на путевима

безбожништва, несавесности, несреће и ђавоље лажи: на старим путевима,

на територији ђубришта. Оно што се хвалило као велика поезија

Наметног века, на жалост, пагибељна је лаж. Заблуда. Нема у тој

поезији оног што је неопходно – дубоке обнове душе, и то је већ т р е ћ е

издање антологије Антологија ФЕНИКС к о н с т а н т о в а л о,

регистровало недвосмислено…

14

Истинска српска поезија ће бити обновљена, кад у српској

души запева њена потоња дубина, која ће указати песницима нове,

дубоке теме, и даровати истим темама своју форму, свој ритам, метар,

и праве тачне речи. При том, све време не мислим на поезију

римованих строфа, ритмичних и римованих строфа, већ на поезију која

тражи нешто сасвим друго, далеко више, распевано срце (најгрубље

речено). Јер суштинска, исконска поезија захтева целог човека, а пре

свега појствено срце. Такву поезију су имали Руси у 19. веку, и њен је

најизразитији представник Пушкин, који је био „као с неба бачен

поетски огањ, од којег су се као свећице запалили други, самосвојни

песници…“

Поновићу стару истину, због које ће се можда неки данашњи

песници и тумачи смејати : Има ли друге поезије осим оне коју ствара

срце?

15

Много има тзв. „поезије“ која је „прозаична, сува, мртва“, и

која нема никакве везе са правом поезијом… Поезија увек изражава

нешто друго. Јер њој је суђено од памтивека да „увлачи у живот

осећања (срца) – и вољу , и мисао, јер је поезији својствено да жуди

до успламтелости и да мисли до најдубље дубине. Али, најважније

је и главно је појствено срце: све песникове снаге и способности

морају се њему подчинити и проникнути његовом животодавном

струјом, његовим појством, његовом мелодијом“ (И. А. Иљин, стр. 205).

16

Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена –

механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним

материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем

филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части,

изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања

или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за

Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани

најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови

академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија

Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице

Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких

хвалоспева! Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни

социјализам је укинувши приватну својину и приватну иницијативу

зацарио монополну својину државе, тј. монополску иницијативу

јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим

новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић,

Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина : феноменолошки

гледано, заиста је реч о великанима јединствене чиновничке књижевности.

Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног

издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну

зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема

нити ће бити правог покајања.

17

Кад у политици има доста конспирације, онда у друштву врве

лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је

надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и

природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент,

са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског

Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу

пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене

догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам

био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и

као романописца и као песника још више, спасла од политичког

разврата!

18

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их

има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити

књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има

где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који

је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се

аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим

ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад

траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари,

к њ и ж е в н е л у т к е .

„То може само један дух који тако рећи у себи

садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су

се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога

стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао

метафизичких склоности и побожности, то је била и остала

теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит

поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна

мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго,

самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски

тиквани…творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни

кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно

потомство…

Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве

од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су

анонимне и њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у

мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу,

Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или

можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…

Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не

беху дорасли том освајању кроз читав ХХ век!

Сада, када предајем коначни облик ове антологије култури и

књижевности народа коме припадам, а преко српске културе и

књижевности, и европској и светској уметничкој баштини, молим да ми се

опрости (ако сам у потрази за праведношћу) изрекао неке ствари

оштријим тоном и речником ужег наследства епохе Хокус – покуса и

Наметног века…

Уметник не може бити неутралан, никада није ни био; ја се

лично не могу присетити оних уметника, вредних спомена, који су били

на страни победника…Код нас је било много „уметника“, нарочито у

другој половини ХХ века, о којима су временом објављиване студије,

монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати на

својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будућу читаоци, они

који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не можемо

знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити заборављени,

па чак и они који су до пре неколико година, или деценија, или

данас, носили епитет великих уметника.

Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не

пресуђују издавачи и књижевна критика, већ читалац1, то јест

генерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије

створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у

деценију, из века у век, као што је случај са ИЛИЈАДОМ и

ОДИСЕЈОМ, или са БИБЛИЈОМ…

То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија…

Белешке:

1 У потрази за праведношћу у Србији се стиже – до урвина, опасних

гмизаваца, камелеона, чудовишта и прилога за биографију ђавола. Парохијски дух

српске књижевности ограђен је трулим тарабама, убогим песницима, којима је најјача

страна „ташта преосетљивост спремна увек да саму себе саблазни. А умећа,

кадрог да самом себи буде водич, мало. Мало.“ Довољно сам о томе писао на другим

местима, да би то понављао опет.

„У унутрашњем, грађанском рату, што се у сваком писцу води, између

рационалног и ирационалног, наученог и доживљеног, преузетог и подметнутог,

можда лажног али можда и истинитог, личне и књижевне савести, грађанског и

уметничког морала, слободе и циља, мојег и општег, инспирације и плана, рату

између стварности која у вама најчешће стоји, а изнад свега неспоразума између

уображења свемоћи и стварне беспомоћности да се изразите, добра књига је дар

случаја“, Борислав Пекић: ЗАМКА ИДЕОЛОГИЈЕ, у зб. НОВИЈА СРПСКА

КЊИЖЕВНОСТ И КРИТИКА ИДЕОЛОГИЈЕ, САН ; Градина, Београд – Ниш,

1998, стр. 61. – Пекић, говорећи на основу свога искуства, пре свега када је реч о

роману о вампиру, мисли (да ли је са тим мислима и отишао са овога света? –

сумњам!) да је „овде, у природној, па и недовољној хијазми уметности и идеологије,

уметности и политике, уметности и повести, вољном али и неизбежном

укрштању уметности и стварности, и уметности и морала, на најтежем

испиту једне зреле европске и балканске литературе, српска новија књижевност

нашла један веома , веома значајан, али не и једини пут од свих којима она

заједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо

се да то неће морати бити увек. Јер ако стално морамо критиковати неку

идеологију, поготову исту, добро бити неће“, исто, стр. 63.

Треба понављати Реквијем сухом и јаловом рационализму, замкама наше

званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од

бирократије – „бирократија има своју смешну кочоперност и туробну

несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се

укроћују насиљем свесног стила “ – Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, ч. XX

ВЕК, бр. 10, децембар 1938,стр. 665

Зашто? Због оних који су избегли песнички лавиринт. Винавер је знао, зато

га не прештампавају, знао је истину: “ Наши најбољи људи избегли су напор духовни

и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од

реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од

стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после

очајних пораза.Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти

најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније када

је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према

задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према

задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални. Данас

морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне

дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сву драж

новине и оно мучно па донекле и смешно трзаање збиља живих нерава, збиља

сапетих спрегова. – Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем

друштву да би се омогућио – ако ништа а оно бар то – наш унутрашњи живот

и наша изражајна помоћна средства“.

Српска књижевност 20. века, и уопште, живи заправо у анегдоти!

Анегдота је – причица – о неуспелом животу. Овде су писци, имали успеха, о – хо

– хо! Неанегдотске књиге о тим њиховим силним успесима тамне и бришу се брзо.

ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, 10: амблем тајног писма света: антологија је

неанегдотска књига.

Анегдоте треба истраживати, скупити; ако ни због чега другог а оно зато

што мире са стварношћу…Овде још нико није сакупио све анегдоте о – томе : како су

објављивани или одбијани рукописи књига, како су се делиле шаком и капом књижевне

награде, привилегије. како се улазило у САН, етц.

Највећа анегдота – то је српска модерна поезија Наметног века! То је читава

збирка анегдота!Како је српска култура била покрадена 1938. године. Или 1945.

године. Или 1960. и неке?… Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и

да одлепљујем модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од

своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију 20.

века.Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби

песници, па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона

бесмртних заблуда. Понекада ми се чини да су, понеке моје књиге (Архив у оснивању,

1 – 5, Несебичан музеј, или Антологија ФЕНИКС – сва издања) започеле излазак

из блиставих заблуда широких размера, зато се о тим књигама ћути, зато се ћутало! Тзв.

модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска)

кожа која се може предати у неки од музеја, пошто овај народ нема Музеј

књижевности и воштаних фигура…Нису схватили, нису чак ни покушали : усуђујем се

рећи – нису чак ни прочитали! Јер су, изгледа, са ВОЗА УМЕТНОСТИ, сишли на

некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили

се у бари на некој успутној постаји…

Уместо уводне напомене. – „Ви сами, ма ко да сте, знате или ћете

сазнати, путеве сазнања уметности, или – ако хоћете – истине – енергију

сазнања; енергију која обрађује камен, плетење игли чипком у ваздуху, зато што

овде нема хеклица; ово су ствари од нити, од камена, од успомена и прекора, из

чежње. Нема лаког пута за човека – није пут потребан, потребно је посматрање,

вишеструко, разнолико, бесмртно – знање осваја свет. Бесмртне су заблуде, оне

украшавају и узвисују живот“ (В. Шкловски, ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ, Београд,

Просвета, 1985, стр. 329, поглавље „Још једном о почецима и завршецима ствари –

дела; о сижеу и фабули“)

Прештампавања књига нуде аутору могућност дотеривања, поновног

обделавања и стапања материјала. Паунд је имао на уму да то уради приликом

прештамавања „Cantosa“, али до тога није дошло. Није стигао? Паунд је, по

Елиотовом признању, најодговорнији за преврат у светској поезији 20. века. Његови

дужници су многи: Елиот, Јејтс, Камингз…Па ипак, коначни суд о „Cantosu“ није

изречен (да ли се још увек ишчекују плодови зрачења овог подухвата на развој

поезије?). Ако песници Наметног века, или тумачи, нису стигли да дају коначне

судове о споменутој Паундовој summi poundiani, зашто би неки други песник, словенски,

руски, српски, или француски, румунски, шпански, очекивао за себе више? У том

смислу, када је реч о свим антологијама,које сам саставио, па и о овој, треба бити

стрпљив и ствари препустити времену…

____________________

ЛеЗ 0008238 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s