Предговор првом, другом и трећем издању „Несебичног музеја“

РЕГИСТАР  I. Увод у  Уметност  махагонија

Предговор трећем и коначном српском издању

Увод у  Зоне преливања : српске културе и поезије 20. века

1

Случај Комедијант, Судбина, или Бог, удесили су да се треће издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА  појави, ево,  годину дана после другог :  и оно је замишљено, као оно најављено, четврто – коначно издање ове књиге.

Не треба много да причам и образлажем. Учинио сам то у претходним текстовима. Покрећући нове књижевне часописе „ЗАВЕТИНЕ Плус ултра„, „Уметност махагонија“ и  „Дрво живота„, мислио сам да у њима објављујем  део грађе – Додатак за четврто и коначно српско издање ове антологије, што сам и учинио у „Заветинама…“ и „Уметности махагонија“. Исто тако, мислио сам да у зборнику „Велика магаза“ ( наставку Аламаха за живу традицију, књижевност и алхемију) објавим један обимнији Додатак – Другом допуњеном издању НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.

Сада, када зе појавила изгледна прилика за треће издање, ја сам се прихватио да га урадим; а да у споменутим часописима наставим истовремено да објављујем онај део грађе који неће моћи да уђе ни у треће коначно српско издање ове антологије. То је посао који ће потрајати низ година, као и рад на састављању   Нацрта Кратке историје српске поезије 20. века.
Прича се, да тако кажем, не завршава објављивањем  трећег издања ове антологије поезије српске 20. века ; њен најузбудљивији део, чини нам се, тек отпочиње њеним објављивањем.

Ова антологија, морам то да кажем одмах, није канонска : оне не устоличава, она открива, она је откровењска и васкрсењска.

Није антологија религиозне поезије, јер да јесте морала би бити знатно краћа. Ова антологија је једна од оних пожељнијих, дубоко верујем у то, јер је као ни једна пре ње, ушла у оно најтеже и најсложеније, у  тотални пресек српске књижевности 20. века.

Она ће, верујем,  бити од  велике помоћи и  користи, свима онима који  буду долазили и надолазили  после, да се окушају у сличним подухватима. Биће увек више од сигурног подсетника. Биће подстицај, незаобилазни књижевни полен за све пчеле века који је отпочео.

И то је она највећа награда за њеног аутора – кроз време – за све оне године, дане и бесане ноћи које је пробдео над стотинама песничких књига, антологија, опуса… Биће драгоцена преводиоцима српске поезије, проучаваоцима, баш зато што је створила и оличава једну светску представу и слику о српској поезији  20. века. Ова антологија ће бити од непроцењиве помоћи  будућим младим песницима, јер у њој бруји  предивна различитост најособенијих гласова  српских песника.

Као и друго, и ово треће издање, коначно, рађено је у духу првог издања. Структура антологије је остала, као и у првом и другом издању, само што је допуњена новим гласовима песника (1900 – 1938), као и гласовима савремених песника, који, из ових или оних разлога, нису ушли у два претходна издања.

Дух овог издања – шта то значи? Празну флоскулу, изговор за највеће могуће произвољности и пристрасности антологичара? Или нешто сасвим конкретно?

Образложење ће бити дато, што је могуће краће, и овде, али и на другим местима.

Близак ми је онај дух истинске културе, у којој се духовни живот не изражава реалистички, већ симболично.

„Сва су културна достигнућа, по својој природи, симболична; у њој су нам дата не последња достигнућа постојања, већ само његови симболи – знаци. Таква је и природа култа који је пралик остварених божанских тајни“ (Берђајев, ФИЛОЗОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ, Београд, Досије, 1998, есеј  О култури, стр. 288).

Берђајев је био у праву : “ Култура увек иде одозго до доле, њен је пут аристократски, цивилизација иде одоздо навише, њен је пут буржоаски и демократски. Култура је дубоко индивидуална и непоновљива појава, цивилизација је нешто што постоји свуда, што се свуда понавља…“ (стр. 289)

То важи и за поезију,  па и за поезију древних народа, која је на „својим најранијим ступњевима развоја, сасвим оригинална и  непоновљиво индивидуална“.

Ја као да сам то одувек знао, и када сам радио на овој антологији, нисам прецењивао  српске песнике 20. века, за које би се на известан начин могло рећи  да су веома модерни, песници  озрачени великим минулим цивилизацијама, или данашњом цивилизацијом.  Препознавао сам песнике који више држе до културе него до цивилизације.

Данашња цивилизација не полаже много на континуитет, занемарује гробове отаца и предака, па у њој има понекад  и грубијанства. Данашња цивилизација је, ма колико то парадоксално звучало, помало супротна истинској култури.  зато што је данашња и нова, скорашња култура, она, рецимо, између  два рата и после рата скоро до краја  20. века, није се осећала неугодно због тога свог стања.  Данашња цивилизација и култура „не тражи древне и дубоке изворе, она се поноси изумима садашњице, она нема предака, она не воли гробове; цивилизација увек делује тако баш као да је настала данас или јуче. Све је у њој ново новцато, све је прилагођено за употребу данас. У култури се води велика – веома велика – борба између вечности и времена, одвија се велико опирање рушилачкој моћи времена. Култура се бори против смрти, иако је немоћна да је стварно победи, њој је драгоцена вечност, непрекидност или континуитет, постојаност културних делања и споменика. Култура која има религиозну дубину, увек стреми васкрсењу и у том смислу највеличанственији и најлепши образац је култура старога Египта…“ (Берђајев, исто, стр. 289)

Оволико је, чини ми се, довољно  да се појми чему је тежила оваква једна антологија, која ће вероватно бити доживотна ноћна мора свих оних културних посленика  заробљеника данашње културе и данашње цивилизације. Другим речима, ова књига, верујем, успоставља нешто ретко и драгоцено, тако пожељно за  будући развој српске поезије.  Успоставља веру у  – берђајевљевски тачно речено – “ чврстину културе у овом свету, у могућност  достизања савршенства и лепоте културе у цвату“, јављајући „незадовољство овим светом и чежњу за другим световима“.  Јер ова је антологија највиши израз  српске књижевности и културе 20. века – културе  која “ изнутра сагорева“, и у којој се ствара материјал за нови свет, у којој се припремају нова откровења, нов долазак.

То је она највиша мера културе и састављања антологија, поготову, која  је свим српским антологичарима претходницима некако измицала.

Састављач, као  већ формиран писац са импозантним књижевним опусом и образовањем,  спретно је заобишао изазов културтрегерства, идолопоклонство према европској култури – треба и то да се каже , да не би било касније између редова недоумица –  баш зато што је као човек и песник и писац осетио опасност  ужаса унутрашњег варварства европске културе : томе унутрашњем варварству је ( према пророчким увиђањима Берђајева) европска култура била изложена у револуционарном, демократском, социјалистичком и анархистичком покрету. Из њих није долазио никакав „доток култури, која је по својој природи вечна, доток свежих сила, моћних животних стихија из недара бића, сила и стихија још неистрошених у својој природности, сила окренутих ка светлости…“ ( исто, стр. 296)

2

Прво издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА пропраћено је врло ласкавим оценама.

1. В. П. М. : ПОУЗДАНО ЧУЛО ЗА ПОЕТСКО И ЕСТЕТСКО, „Данас“, Београд, бр. 612, петак 12. март 1999, стр. 12.

2.  Тодоровић, Мирослав : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, „Борба“ (Свет књиге ИИИ), Београд,  8. јул 1999.

3. Мандић, Зоран М. : АНТОЛОГИЈА АНТОЛОГИЈА, „Дневник“, Нови Сад, 25. август 1999, стр. 15.

4.  Гароња – Радованац, Славица: ДВЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ РЕЛИГИОЗНОГ ПЕСНИШТВА (…) , „Школски час“, Београд, 1 / 2000, стр. 104 – 108.

Примедбе критичара. Мандић : “ Коначно ова Лукићева антологија се може читати и као антологија антологија са могућношћу да се и у њој с временом креативних „дотеривања“ изврше нови радикални резови, можда најближи оним преко којих су у Лукићев музеј доспели : Јовица Аћин, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Леонид Шејка, Никола Милошевић, Драгослав Михаиловић, Меша Селимовић, Видосав Стевановић, а изостали неки као Саша Радојчић којем је место уз Д. Ј. Данилова и С. Јеленковића…“

Славица Гароња – Радованац: „…Врлина ове књиге је много непознатог (нових имена и поема), али и правих открића у новом контексту читања код добро познатих песника. Сем свежине и првотности идеје, подухвату М. Лукића се мора узети у прилог и то што је српску поезију поставио у контекст (обиљем материјала), који би се тек у таквом кључу теоријски морао разматрати. Лукићеву антологију  прати и огроман и исцрпан научни апарат : предговор ( Увод у кратку историју српске поезије ХХ века  (на 40 страница!), азбучник (библиографија уврштених писаца) и регистар : неуврштених песника у овај избор, као и готово невероватан број прегледаних антологија објављених после рата ( 1944 – 1994), које су овде све педантно побележене, чак са садржајем свих песника у њима! Овај својеврсни апендиx , са неким прекомерним коментарима о појединим (уврштеним) песницима, квари општи утисак књиге. Да се свео на коректне библиографске податке ( без искључивих и пристрасних коментара, које руше озбиљност и захват овог пројекта), књига би само добила на квалитету. Примедбе овој антологији дакле, (за неко будуће издање, јер нажалост, прво издање је објављено у свега 300 примерака, од којих је већ  сваки раритет), тичу се дела Предговора састављача, као и мере у одбиру властитог  песништва у самој књизи. Предговор би добио на већем ефекту и објективности да је био краћи, наиме, тек на крају „казује главну  идеју“ антологије – њен метафизичко – религијски смер;  увод са бројним цитатима, као и нескривеном тенденцијом за прекрајањем српског песништва нису морали битно да објашњавају – то се види из саме књиге, и она аргументовано и најефектније постоји у прилог томе. Такође, и мала примедба на рачун уношења великог броја сопствених песама као и песама Александра Лукића – у мањем избору од понуђеног, место оба, иначе одлична српска песника средње генерације, било би ефектније узглобљено у ову књигу, него прекомерност која озбиљније прети да наруши и читав концепт ове књиге, (моје истицање – М. Л. ) иначе по свему, поновићемо, капиталне по замисли, по садржају и остварености…“

Аутор је покушао, колико је то било могуће, да отклони оправдане замерке критичара. Уврстио је у друго издање избор стихова С. Радојичића, али и  Р. Соколовића и Р. Станивука, и неке од аутора који више нису живи ( М. Ракић, И. Секулић, Б. Ђурђулов). Смањио је у другом издању  број својих песама, као и број  песама А. Лукића, али је код неких аутора и придодао нове песме ( Б. Милидраговић, Ј. Пејчић, М. Тодоровић, Б. Томашевић…).  Кад је реч о другим примедбама – тј. о  уводу  у антологију, састављач га је поново прочитао, прегледао, исправио погрешке, не скраћујући га битно.

Овом аутору није стало до „ефеката“, већ пре свега и упркос свему до – књижевне истине.  Где год је било могуће, аутор је у  трећем делу  ове антологије, настојао да отклони   прекомерне „коментаре“ и оно што можда није „коректно“.  Прво издање  НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, у ствари, схваћено је по важности и утицају који ће имати у српској књижевности кроз време, међутим, аутор се прибојава да још није схваћена суштина ове антологије.

Састављач није састављао антологију антологија, нити  антологију религиозне поезије. Суштина ове антологије – ако то није патетично – изречена је у прологу  једне друге  наше антологије : Антологије ФЕНИКС  (Заветине, Београд, 1999, стр. 3 – 10) – једне од скривених антологија у оквиру НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.

Због тога, преносимо тај текст у целини овде.

3

[ ПРОЛОГ. – ЗАМИСЛИМО једну немогућу, готово хипотетичну ситуацију: да је покојни француски песник Пол Валери у улози једног од рецензената  Антологије Феникс. Верујем да Валерија не би запањила, задивила и можда бацила у недоумицу опсежност тога Рукописа.

Валери би, вероватно (нагађам, претпостављам) , поставио као једно од првих питања:

Може ли се саставити једна антологија која игнорише уобичајену (устаљену, условну) разлику два различита типа Поезије и Прозе?

На једном месту, ту разлику Валери тумачи појмовима Ход и Плес, везујући Ход за прозу, Плес за поезију. Тачно је да се проза и поезија – како пише Валери у подужем есеју Поезија и апстрактна мисао – „служе истим речима, истом синтаксом, истим облицима и истим звуковима или треперењима, али друкчије усклађеним и подстакнутим. Проза и поезија разликују се дакле на основу разлика између извесних веза и једињења која се стварају и растварају у нашем физичком и живчаном организму, док су међутим елементи тих начина дејствовања међусобно истоветни (моје истицање -М.Л.). Зато се о поезији не сме размишљати на исти начин као о прози“.

Валери, разуме се, термин Поезија употребљава у модернијем, нововековном значењу тога појма, који се усталио у западноевропским или у руској књижевности најмање стотинак година уназад. А Састављач  Антологије Феникс  овај термин користи у првобитном, старинском, изворном или античком значењу речи. Поезија, дакле, као  творилаштво.

                Ричард Бергин упитао је једном приликом Борхеса: „Сматрате ли да сте надаренији за прозу него за поезију…“  „Не мислим да сам уопште надарен -одговорио је скромно Борхес и додао – Али поезију и прозу не сматрам различитим врстама или пословима (моје истицање – М.Л.). Понекад моје мисли или моја машта узимају облик стиха, покаткад облик прозе, а понекад то може бити прича, исповест или мишљење. Али, не сматрам их различитим. Не размишљам о њима као да су изоловане једна од друге, и мислим да је чиста случајност да ли ће моја машта или пак моје мишљење пронаћи свој пут у прозу или у стихове. Те ствари нису суштинске…“ (в. у књ. Р.  Бергин, РАЗГОВОРИ СА БОРХЕСОМ, Горњи Милановац, 1981, стр. 100)

Поезија и Проза се могу раздвајати , као што се може говорити о томе да ли нека књига има црвене или сиве корице. Та ствар није суштинска.

Да ли би био грех саставити једну антологију у којој  би била „помирена“ становишта о Прози и о Поезији  Валерија и Борхеса?

Једну антологију у којој би били сами врхови песништва писаног на српском језику у периоду 1938 -1998. година – све оно што је најбитније и највиталније у нашој књижевности?

Једну антологију која би била прави  и н в е н т а р  поменутога периода? И више од тога : књига која би својим богатством, свеобухватношћу и информативношћу импоновала?

Једну антологију чије би састављање водио непоткупљиви дух који сабира она остварења песништва по њеним најдивнијим и најдубљим својствима?

Једну антологију у којој се не губе мерила и критеријуми, која би била неизбежни коректив (поред свега осталог), али пре свега књига узбудљива како за обичног читаоца, тако и занимљива за нашу књижевну критику и науку о књижевности, за све катедре славистике у свету?

Једну антологију која би била добар подстицај  за састављање многих других антологија, као и Енциклопедије песништва на српском језику од памтивека до данас?

Једну антологију против које би били (унапред), како одређене песничке или идеолошке котерије тако и  учмали и учахурени духови наше књижевнонаучне мисли?

Једну антологију која би изашла из једног хаоса и једног лавиринта, који у себи садржи много шта?

Једну антологију која би узела у обзир онај Вујићев захтев изречен још пре пола века ( „Време је дошло да се у историји српске књижевности учине потребне ревизије ; знаци времена су ту и читају се по чешћим појединачним покушајима да се овај или онај писац , ово или оно доба, сагледају са других становишта и осветле другим низовима мисли, да се осветле другаче но што се до сада осветљавали, да се уведу у живот друга начела, било психолошка било идеолошко-социолошка. Ти покушаји јасно показују да се цео комплекс питања из историје наше књижевности налази пред потребом ревизионизма и да се дуго одржавани начини посматрања не могу више  одржавати. То је знак да се клише излизао и да више не покрива потребе и осећања новијег времена ; то је знак да се оно што је било некада дух и садржина сада претворило у слово и облик који је штур ; то је знак да је оно што је  некада било органско сада постало механичко. А када наиђе то осећање, нека се животност осети као клише – знак је да смо пред ревизијом. / Овим расматрањима не иде се на то, да се тај потребни ревизионизам некако плански уреди и да постане на неки начин „диригован“. У области духа нема, нити може, нити сме то бити „дириговање“ делатности. Али, оно што се пред снацима времена може учинити, и треба учинити, јесте једно расматрање општег карактера; оно иде за знацима времена и , ослушкујући нове речи и нове тежње и напоре, синтетише ревизионистичке покушаје испитујући истовремено оно што се преживело и оно што надолази. Недовољност старијих мерила и жива потреба духа за новијим – већ својим постојањем, указују да су таква општа расматрања у духу ревизионизма потреба данашњице. /  Да се одмах отклони могућни неспоразум – ревизија о којој говорим не значи подвргавање свих вредности из области наше прошле књижевности неким „социално-класним“ мерилима. Није реч о томе да се примени  материалистичко-диалектичко гледиште на појаве духа и да се вредности о којима је реч  утегну у догматику једнога система, који је у области духовнога увек, нужним начином, давао само жалосне резултате. То би била ревизија подложна догмама једне, уосталом застареле, метафизике, којој нема места онде где се баш хоће и жели отресање сваке застарелости. Било је, и има још, таквих покушаја: и наша народна поезија и наши поједини писци били су стављени под мерења и процењивања „класног становишта“ ; неће бити нарочито потребно подвлачити каквим су све жалосним и смешним плодовима уродили такви покушаји.(….) “  – Владимир Вујић, За ревизије у историји српске књижевности, ч.  ХХ ВЕК , Београд, I/ 5 (1938), стр.72-73 )?

Једну антологију која би била ЈЕДНА НЕМОГУЋА КЊИГА?

Не, не би био грех саставити такву једну антологију.

Састављачу се чинило да саставља такву  књигу, састављајући Антологију Феникс.

Зашто Антологија Феникс?

Поред састављачевих аргумената, вреди навести и аргумент Валерија (зато што је најсажетије изражен). Песма не умире, каже Валери, „што је живела : она је намерно направљена тако да се рађа из свога пепела и да би поново постала оно што је малочас била. Поезија се препознаје по том својству што жели да се поново оствари у својој форми : она нас подстиче да је обновимо на истоветан начин. / То је једно од најдивнијих и најкарактеристичнијих својстава“.

Није ли повољна околност да је Антологију Феникс  саставио састављач који је по даровима песник, романсијер и есејист, по образовању професор књижевности и библиотекар, који се у овај мукотрпан, ризичан посао  упустио у својим најбољим годинама (као четрдесеттрогодишњак)? Одлучивши се да састави једну антологију, при том међу свим раздобљима, изабравши песништво ( у најширем смислу речи) друге половине 20. века, због његовог богатства и домета, због тога што је поезија „можда једина која усклађује највећи број независних делова или функција : звук, мисао, стварно и имагинарно, синтаксу и двоструку инвенцију садржаја и форме…“

Антологија ФЕНИКС је само једна, од тридесетак скривених  антологија у оквиру  НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА!  Антологију ФЕНИКС треба читати, можда, упоредо са НЕСЕБИЧНИМ МУЗЕЈОМ, јер је  у тој првој антологији сва потребна „апаратура“, подаци и о песницима, итд. Али, неће бити на великом губитку онај евентуални читалац који не послуша мој савет и не прочита НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.

АНТОЛОГИЈА ФЕНИКС је  изведена књига : изведена је из моје обимне антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.

(…)

*

Иако испада да сам рад на састављању Антологије Феникс започео после Богојављења 1993. године,  када и рад на НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ, после потписивања Уговора са директором ЗАВЕТИНА  ( у којем је била изричита клаузула : „Састављање једне антологије , или колекције ФЕНИКС – Азбучника трагедије постојања и утопија. Сфера мистике“  и одређење (услов) : “ Колекција или Антологија ФЕНИКС не сме прећи обим 100  шт. табака, односно 1600 стр. Азбучник ће представити  трансфер из  Складишта наше послератне књижевности (1944 – 1994).  То треба да буде Књига ситног инвентара МАЛЕ МАГАЗЕ, сектора 1, поезија (у најширем, првобитном античком значењу речи). Састављачу се даје пуна слобода у погледу избора и оформљене функције такве једне књиге, која може послужити као први корак у изради Мале енциклопедије српске поезије“) , мени се чинило да сам рад на томе започео скоро деценију пре тога, фебруара 1984. године, када је „Књижевна реч“ објавила на насловној страници две песме румунског песника Никите Станескуа :  Аутопортрет  и Птица феникс Србије.  Станеску је те песме написао у Београду, 27. октобра 1982. године, непуну годину дана пре своје смрти (1983).  Адам Пуслојић је Станескуове песме превео д о с л о в н о.

Самотан, или од бола, / кад не бих мислио / трен један, / у прах би се претворила  / природо свих ствари.  //  Постоји ме и немој ме постојати!  // Певај ме и ћути ме! Можда су два последња стиха непреводива, али њихов смисао је у томе:  Учини да постојим и да не постојим! // Певај ме  и ућуткај ме!  Станеску, односно птица феникс (Србије) , обраћа се природи свих ствари и захтева нешто од ње што је немогуће. Како разумети ову кратку песму? У другој Станескуовој песми, која је објављена као прва, дакле, у Аутопортрету , песник опет вели нешто необично :  Родио сам се / после моје смрти. / После моје смрти / мене је реч посинила. / Ја. /  Који Ја?  Не помаже ли на известан начин бољем разумевању оне прве цитиране Станескуове песме ова његова друга песма?  Песник је наслућивао своју смрт и свој скори животни крај, као што је предосећао да неће умрети са својим телом. Као што ни Србија никада неће умрети ако сачува своју душу. На оном свету Станескуа је, заиста, реч посинила.

       Опробајмо нешто што је већ опробао Ф. М. Достојевски – савладавање очигледности (како би рекао Лав Шестов). Упознајмо се са сном – сном ружног пачета које жуди да се преобрази у дивног лабуда. Достојевски је тај сан сањао до краја живота. Пред смрт, када је у Пишчевом дневнику  писао да је  „човечанство имало само једну ИДЕЈУ – идеју о бесмртности душе“,  Достојевски је само понављао речи свога књижевног јунака из подземља. (“ Изјављујем да је љубав према човечанству чак сасвим незамислива, несхватљива и сасвим немогућа без заједничке вере у бесмртност душе“.)   Сањајмо да бисмо били сањани. Јер све што постоји сања. Сања, чак, и последња прашина. Сања пепео. Сањају мртве гране. Сањају пирамиде. Сањају библиотеке. Сања чак и Ништа. Сањају пећине и гробови, пустиње и храмови, логори и Време. Зар Време може сањати, и шта? Борхес вели :  грозну ствар.  И још :

„Сањало је извесност, која пали крсташке ратове и ломаче. Сањало је уништење Картаге, у пожару соли. Сањало је мач, чије најбоље место је стих. Сањало је реч, тај трвдоглави и крути симбол. Сањало је срећу коју смо имали или коју сада сањамо да смо је имали. Сањало је етику и метафоре најчудноватијег од свих људи, човека који је умро једне вечери на једном крсту. Сањало је како су татари певали у биткама. Сањало је музику која може прећутати простор. Сањало је уметност речи, још тајновитију од уметности музике, јер обухвата и музику. Сањало је књигу, то огледало које нам увек открива друго лице. Сањало је лица твојих мртвих, који су сада замагљене фотографије. Сањало је Волта Витмена, који је одлучио да буде сви људи, као Спинозино божанство… “

Борхес је сањао. И други сањаху Борхесове и своје снове.

Будећи се из кошмарних снова, Борхес је сумњу потискивао надом :

„Можда сам застанио од страсти и страха, али се бојим да је људски род – једини који постоји – близу своме крају, док ће БИБЛИОТЕКА остати вечито : осветљена, самотна, некорисна, непокварчива, тајна. Та слатка нада доноси ми утеху у мојој самоћи“.

Све више ми се чини да су Антологију Феникс зачели колико Борхесов Сан времена, Никита Станеску, толико и једна управо процветала шљива у Београду у близини шеих Мустафиног турбета, Библиотека у којој радим годинама, у којој су сачуване Речи, записане.

Бећковић је у једном тренутку крикнуо :  “ Доста је било римованих песама! /  Упрљајмо се речима као деца трешњама. / Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити. / Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена / И избављена из речника и писаћих машина…“

Чак и ћутање песника , понекада, уме да буде потресније и речитије од говора : “ Поново имам потребу да ћутим, / Поезију нико више неће писати (Све што је било предмет поезије / Устаће против ње и њеног кукавичлука! /  Ствари ће саме изражавати нешто од онога што се нису усудили песници…./  Песници неће имати језика на коме би певали. / Између поезије и песника неће бити никога. /  И песме ће тада напасти песнике, / Тражећи од њих да испуне обећања. / Песници ће покушати да измакну испред оног што су рекли, / Али ће их стићи оно што су измишљали и предвиђали. / Поезија ће тражити њихове животе / да би њене метафоре биле потврђене …“

                Тај непознати Бећковић, као песник је у много чему у праву. И тај његов глас  из књиге  Тако је говорио Матија (1964), као да је најавио бунт једног другог млађег песника, Александра Лукића, двадесет година доцније. Бећковић је знао да „у новим генерацијама“ „Нико по ту цену  (изузетне личне храбрости)  неће хтети да буде песник, / А ПЕСНИК СЕ НЕ МОЖЕ БИТИ ДРУКЧИЈЕ У ТОЛИКОЈ  ЛАЖИ…“

*

Правде ради, треба се подсетити и Уводне речи за једну необјављену антологију  Милована Данојлића (в. „Књижевну реч“, бр, 181, од 25. јануара 1982).

„Песничка уметност нашег језика разуђена је, данас, у више националних култура –  пише Данојлић.  Професори су је разврстали по раздобљима и усмерењима. Јаз између модерног духа и традиције понекад нам се чини непремостив. Мој избор се трудио да назначи  јединство  (сва истицања су овде, и даље, моја – М. Л.) . Он, због тога не поштује ни временске ни просторне границе. (…) Ево песама које волим, и које бих и пред најстрожијим судијом могао бранити. /  Овде су се сусрели песници који су, у два непуна протекла столећа, певали језиком којим ја данас говорим и пишем. Језиком који разумем. / Песништво се може делити по различитим основама. Нема сумње да га битно омеђује и обележава језик на коме је написано. Мој језик има нејединствено име, али једну, и јединствену, душу. На модерном српскохрватском језику створена је лирика која се може разматрати као самостална, целовита културна чињеница. Припадност њених стваралаца разним народима, епохама и опредељењима не умањује основну повезаност, не доводи у питање братство по говору. Очигледно је да свако сваког ту разуме, и онда кад га не слуша, па и кад не жели да га слуша…“ Данојлић је, вели, за себе, сачинио  ЗБОРНИК од стотину лирских песама. „У њ сам унео оно до чега ми је посебно стало , што одавно волим, или чему се дивим. Песме сам бирао према својим знањима и искуствима. Хтео сам да сачиним Књигу драгоцености, поклон који се мирне душе сваком може уручити ; сваком, а младом човеку пре свих. Младом, или неупућеном читаоцу, књига би, снагом одабраних примера, могла дати основу за изграђивање бољег укуса у разумевању поезије . “   Иако је намењен младима , Данојлић тај свој избор није прилагођавао  „млађем узрасту. Свака обзирност те врсте упућивала би на мање вредне, или приступачне песме, а то би се, делимично, свело на замењивање правих вредности другоразреднима. Није мудро препоручивати неком слабе песме само зато што су јасне. Што је неком нејасно данас, може му се колико сутра расветлити, али што је данас лоше, неће никад постати добро“. Данојлић зна да је поезија „строга дисциплина, племенита вештина, узор мајсторског коришћења језика“.  Зна да је  поезија “ тачка високог зрачења свести, један од облика чистог мишљења. Она је вид спознавања и духовног заједниковања, а не средство за преношење поука, ма колико оне значајне и важне биле. Она је, још, крајња јасноћа ствари. И њезина нејасноћа је, по Ујевићевој речи, сунце од јасноће. Са произвољношћу и збрком, са баналношћу и површношћу, лирика нема везе. / Уживање у ваљаној песми долази од радовања тачној речи и срећном изражавању душевног. Тачно представљање финих покрета и прелива доводи нас до усхићења“. Разматрајући врлину добре лирске песме Данојлић пише: “ Лирска песма је посебна обликована језичка творевина коју одликује снага доживљаја, велики духовни узлет, откривалачка визија, и савршенство изведбе. / Највиша мера наше лирике стоји у ономе што је у прошлости освојено. Њену су висину утврдили Лаза Костић и Ујевић. Данашњи песници се тој мери ретко приближавају. Везе између модерних и старих, живих и мртвих, ипак се могу пратити и утврђивати. У новијем, и најновијем песништву, нашао сам двадесетак примера који настављају основно, велико опредељење.“  Данојлић је, вели, бирао  довршене песме , “ у мери у којој је савршенство код нас постигнуто. / Има вредних и занимљивих песника, истраживача и новатора, који таквих, до краја доведених песама, нису створили.. У историји културног напредовања једног народа, као и у историји развитка поезије, они се не могу заобићи. Мене та, објективна, културноисторијска мерила нису обавезивала. Прво сам гледао песме , па онда песнике. Стога се не треба чудити што неких познатих и важних имена у овоме избору нема. Њихов се културни и књижевни значај тиме не оспорава. Ја, једино, код њих нисам нашао песама  које би ме, у сваком погледу и сваком тренутку, узбуђивале“. Данојлић ипак признаје да би  „најзанимљивији пресек кроз песништво једног језика био онај сачињен од одломака, накнадно насловљених одељака, песама које то нису желеле да буду… Како је уметност ипак, и пре свега, борба за облик, упорна битка за испуњавање и превладавање формалних захтева, мислио сам да је паметније држати се  формалних целина које су тежиле савршенству, него одломака који за њ нису хајали. Под формом, дакако, не разумем никакав вечито утврђени, спољашњи оклоп. Форма је једна нарочиота врста одговорности за значај оног што се излаже, и свест о средствима којима се то најбоље постиже“.  А што се тиче кључа којим је ређао песме у својој Књизи драгоцености, Данојлић вели: “ Прво, именовање ствари ; онда, самосазнавање душевног и друштвеног живота ; најзад, искуство са надземним и неухватљивим. (…) Неке песме ће се младом читаоцу учинити чуден и неухватљиве. Друге, очито нелепе. Није искључено да управо те, у први мах најодбојније песме, једнога дана заволи. Велике љубави, понекад, почињу знацима опирања. / Ево књиге с којом се може почети. / Књига коју можете понети са собом, у живот. И враћати јој се, увек помало друкчијој, увек помало друкчији. ..“

Штета што Данојлић такву антологију, ипак, није објавио! Још је већа штета, ако је њен рукопис спалио! Сматрам срећном околношћу да сам  тај Данојлићев текст прочитао на време. Данојлићев текст предговора о једној необјављеној антологији је сјајан , одличан есеј, најједноставнији израз оне најдубље свести о сложеном послу антологичара.

*

Састављач  антологије  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  сачинио је листу од три стотине имена оних, који су у послератном периоду српске књижевности објавили једну, две, три, пет или више књига поезије, или нису стигли да објаве ни једну, и свако је од њих био у једном од боксова пакла  тзв. Лавиринта, Ђубришта, Складишта или Мале магазе. Почињући рад на антологији у Каналу ФИЛТРА, наметнула ми се  могућност да саставим антологију неантологијских песника. Толико је било аутора – Јовица Аћин, Бранко Алексић, Миро Главуртић, Мома Димић, Данило Киш, Мирко Ковач, Владимир Јагличић, Павле Угринов, Александар Тишма, Марија Чудина, Леонид Шејка… и много других, знаних, мање знаних и незнаних – чија имена нисам могао пронаћи ни у једној од објављених антологија послератног песништва.

Силуета Антологије Феникс почела се оцртавати као антологија Пакла или Ђубришта, занемарене поезије, занемарених песника, занемарених појава и узлета оних аутора које су претходници антологичари увршћивали у своје изборе. Било је , дакле, нужно у том Магацину прегледати све магацинске књиге, мада су сачуване књиге аутора  биле од веће помоћи и користи приликом сазнавања књижевног контекста и израде  Књиге ситног инвентара.

                Од користи је била, понављам, и последња прашина која је попала тај инвентар , као и толике лажи, лажи.

Песма, приповетка, одломак из романа, књижевни есеј – све оно што би засјало у том мрачном подруму сумрачног Складишта (који називам Мала магаза) , што се опирало власти и царству моћи и силе, власти научног материјализма, уметничког натурализма и артизма, све сам то почео скупљати као Данојлић у своју Малу књигу драгоцености, која је временом нарасла на три тома. Све оно што је дисало оним духом, духом свечовечанске везе и свеопште везе и хармоније између људи и свих бића, настојао сам да окупим на једном месту, иако је то био огроман посао који више приличи институтима књижевности, академијама наука и уметности, и одговарајућим катедрама на универзитету. Прво сам гледао текстове, па онда ауторе. Посебно сам испитивао текстове који су изражавали искуство са надземним и неухватљивим. Нисам се устручавао да посегнем за недовршеном песмом, фрагмнетом из романа или есеја, ако је изражавао битно, Истину… Неизбежно је у том раду, који није трајао месец -или два, већ знатно дуже, успоставити, не некакав ред, већ „евиденцију“, АРХИВ НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА…

Код нас је све такво какво је! Ми још увек немамо Музеј српске књижевности. Објавио сам  књигу  Музеј Немогућег Ратара (Београд, Заветине, 1996), покушавајући да сагледам степенице којима би требало ићи према оснивању Музеја српске књижевности, поред осталог.

Оснивање Архива Несебичног музеја било је корисна акција за састављача антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, али и за  састављача Антологије Феникс.

                Састављач  се не може ослонити само на своје памћење, ма колико да је оно развијено, чак и да се граничи са генијалношћу, као што му не могу бити од помоћи купусаре зване магацинске књиге, или историје књижевности. Нужно је толико тога преинвентарисати, превредновати. А то је нешто око чега  позвани круже данас, јуче и прекјуче и првих деценија ХХ века, као киша око Крагујевца!

Политика, заблуде и мистификације су начиниле  РШУМ.

Ршум је обликовао Отпад, Ђубриште, Лавиринт, из кога је вредело покушати  изаћи на видело… Антологија ФЕНИКС је, можда, престрога књига, претерано сужен избор – али само на први поглед! Аутори који су заступљени у НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ, а изостављени у Антологији ФЕНИКС, нека се не љуте на састављача!  Нека поразмисле о вечној истини мистике, од које је човеку и песнику могуће сакрити се само у небиће!

Нека се сете речи  Хермеса Трисмегиста :

“ Господар вечности је први Бог, свет је – други, човек – трећи. Бог стваралац  света и свега што он у себи садржи, руководи читавом том целином и потчињава је руковођењу човека…“

Генијални антрополошки увиди налазе се код највећих мистика – гностика свих времена. Астрологија је бесмртна по дубокој убеђености да су на човеку и његовој судбини одсликани сви слојеви космоса, све небеске сфере, да је човек по природи космичан. Једино се у мистичкој и окултној философији ( коју званични, формални и прагматични философи оспоравају), у њој и кроз њу, човек упућивао у тајну о себи самом! Једино су мистици добро схватали да све што се одиграва у човеку има светски значај и одсликава се на космосу.

„Они су знали да су људске душевне стихије – космичне, да се у човеку могу открити сви слојеви света, читав садржај света. (…) Човек није безначајан део васељене, није њено парченце, већ читава мала васељена, која у себи садржи све особине велике васељене, која се одсликава на њој и њу одсликава у себи“ (Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва : Ант – Логос, Београд, 1996, стр. 49 – 50). Можда је Антологија ФЕНИКС, избор који је чини, и  преширок, с обзиром на оно што је крајњи смисао стваралаштва?

Идеални облик Антологије ФЕНИКС, у којој би био избор из опуса оних аутора који већ препознају или су на путу да препознају природу човека као лика и подобија апсолутног бића, као микрокосмоса, као највишег средишта бића, који су прихватали суштинску философску антропологију и целину која почива на вишој самосвести човека – која пробија границе природног света : такав идеални облик Антологије ФЕНИКС садржао би избор из опуса српских песника, који једва да би могао обухватити   десетак имена. Навешћу само неколико : Дучић, Винавер, Миодраг Павловић, Васко Попа, Матија Бећковић, Александар Лукић…

Оно што изводи из Лавиринта, то је  антрополошки пут – “ једини пут сазнања васељене“.

„Тај пут претпоставља изузетну људску самосвест. Само у самосвести и људском самоосећању се откривају божанске тајне“, каже Берђајев.

А то бих и ја могао исто да поручим, како оним песницима који се нису нашли у Антологији ФЕНИКС, тако и  већем броју  оних песника који су се нашли у њој…    Почетком децембра 1998.“ ]

4

… Одавно је био сазрео тренутак да се српска књижевност ХХ века прикаже са становишта антологијског. Друго, допуњено и прегледано издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА је испунило ту високу сврху, верујем, и због тога је оно важно како за савремену српску књижевност тако и за све који се по свету  баве њеним тумачењем и богатством. У потпуности ће је испунити, надам се, треће и вероватно и коначно српско издање антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, које  обухвата читав ХХ век српске књижевности. :  Највећи део посла је урађен објављивањем другог и допуњеног  издања.                 Друго , прегледано и допуњено издање се квалитативно разликује од свих антологија српске поезије објављених током ХХ века : Поповићеве, Мишићеве, Михизове, Павловићеве, Комненићеве, Крњевићеве, Павковићеве, Тонтићеве, јер није платило данак своме времену и јер је, верујем, говорећи спортским речником, истрчало барем двадесетак корака испред времена свога настанка…

Прво издање доноси избор из опуса 178 аутора; друго, допуњено и прегледано издање представља  186 аутора;  треће – 243 аутора! Одлучио сам се да, састављајући  антологију поезије, игноришем  уобичајену  строгу и формалну поделу на песништво у ужем смислу речи и на прозу : сагледавао сам српску књижевност 20. века из угла полиграфа : из угла схватања  поезије у најширем, првобитном и античком смислу речи :  јер је тај угао отварао најшире видике на српску културу, књижевност и поезију 20. века.

Валери, Пастернак, Борхес – великани књижевне полиграфије  светске књижевности 20. века нису правили  строгу поделу Песништва на стихове и прозу.

О овом „феномену“ Пастернак је писао, у два наврата, ( у „Заштитној повељи“ и у  говору на Првом конгресу совјетских писаца, августа 1934).

Присетимо се  :

а ) “ Ми сликамо људе да бисмо их заогрнули атмосферским временом.  Атмосферско време или, што је једно те исто, природу – да бисмо је заогрнули нашом страшћу.  Свакидашњицу утискујемо  у прозу ради поезије.  Прозу увлачимо у поезију ради музике“  ;

б ) “ Поезија је проза, проза не у смислу збира нечијих прозних дела, него сама проза, глас прозе, проза у акцији, а не проза о којој се приповеда.  Поезија, то је језик органског факта, то јест факта са живим последицама.  И, наравно, као све на свету, она може да буде добра или лоша, зависно од тога хоћемо ли је сачувати недеформисану или ћемо успети да је покваримо.  Али, било како било, управо оно што је чиста проза у прекопираном, изворном интезитету, то је, у ствари, поезија“  (цитирано према књизи Борис Пастернак : ЛИРИКА, Београд, Рад, 1972, в.  увод Лирика Бориса Пастернака Миодрага Сибиновића, стр.  21 – 22 ).

Захваљујући томе схватању –  могло се више захватити и изнети на видело из неоткривених ризница српске поезије 20. века. Валери, Борхес, Пастернак, да наведем неколико имена, на неколико су места говорили о томе :  да пишу у оном жанру, који узме њихово осећање и мисао. Ови пастернаковски закључци и запажања, показали су се врло плодотворним у раду на овој антологији.

Треће издање је побољшано у много чему. Дат је списак свих  антологија српске  поезије објављених у 20. веку  са статистичким показатељима : објављених као књиге, или  у периодици;  дат је списак  антологија  српске прозе објављених у 20. веку, као и списак антологија српске поезије 20. века објављених на  другим језицима.

Учињено је и побољшање и проширење „Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА“; исправљене су уочене грешке; и још једном је бачено осветљење на места за која се чинило да су слабо осветљена. Лиризам је сам по себи први ступањ поезије, али ова антологија од првог до трећег издања – није то вредновала : вредновала је, условно речено, други и трећи највиши ступањ поезије, онај који стреми трансцендентном и религијском. То се морало објаснити, и објашњено је, надам се. На основу којих мерила је антологичар вредновао? То су ме стидљиво питали, и после првог и другог издања, чак и добронамерни читаоци, али већина њих је била прочитала само избор, не и оно што га прати : предговор и Додатак.

Већ у предговору првом издању, била су садржана мерила, као и у самом избору, имплиците;  али требало је то дати, и  експлицитно, па сам, поред осталог, и због тога, написао студију УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА – о српској култури и поезији 20. века, која се први пут објављује на крају трећег  издања антологије и која, поред отклањања свих могућих недоумица и неспоразума, надам се и верујем,  баца и извесну пожељну и отрежњујућу светлост на српску културу и поезију 20. века. Одлучио сам, да у овом трећем издању, поново прештампам предговор другом, и предговор првом издању, не мењајући у њима ништа, не толико из књижевно – историјских разлога, већ зато што они садрже неопходну арому књижевне истине, жестину  неопходне аргументације…

У Београду, 10. јула 2001.                                        М.  Л.

________________________________________________

Из Предговора  – напомена  уз (…) друго, прегледано и допуњено издање

Прво издање  НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, објављено који дан после Богојављења 1999. године, у симболичном броју примерака, поделило  је  судбину  језика на којем је објављено  и народа који њиме говори  године 1999. Један део тиража је стигао до читаоца;  други део је пропао неповратно, у зградама  које су бомбардоване; тако да је сваки примерак првога  раскошног издања, својеврстан раритет. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ је  дочекан неочекиваном подршком критичара, уз неизбежне мање примедбе. Понеке од тих примедби, изнетих  јавно,  аутор  је настојао да уважи.

Ово друго издање, допуњено је и  избором из опуса оних савремених песника, којих нема у првом издању. Та допуна је могла бити и обимнија, али овом приликом  из познатих разлога новчане оскудице она није могла бити могућа; биће времена ( ако Бог да и  треће издање). Дух првог издања није нарушен (више о томе  евентуални читалац може да погледа у  Поговору овом другом издању).  Ово друго издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА може се читати и као антологија   ЈЕДНОГ ВЕКА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ( ХХ). Међутим, ову обимну књигу треба читати, пре свега, не само као антологију религијског песништва, већ као фонд књижевних драгоцености, оних песника који су дошли до искуства и сазнања како је све трошно и пролазно, и подложно забораву. Књижевни самодржац Скерлић, и његови наследници у српској књижевности ХХ века, да могу да устану из гробова, разуме се, бацали би дрвље и камење на овакву једну антологију, минимизирали би је и прећутали, пре свега због  невеселих гледишта на свет и судбину човекову. Међутим, позитивисте треба подсетити на дубоку истину : какво је друго гледиште на овоземаљски живот могуће, ако човек уме да мисли и ако није слеп?  Нису овде  фаворизовани поједини „правци“, „струје“ и песници!  Више је дато простора оним ауторима који су не само осећали већ и мислили, и мислили зато јер су осећали дубље. Песимизму су наклоњени и песници с почетка, средине и краја века. То им се не може замерити; пред историјом  поезије они мирно могу понети своју одговорност…Додуше, ми немамо написану чак и Кратку историју поезије ХХ века. Шта је стварни модернизам у српској књижевности? Шта помодни и лажни? Поезија је израз песникових расположења на земљи и процене вредности овоземаљског живота на основи осећања – она је ствар овог света. Ова књига није књижевна старинарница!…

                У Београду,  уочи Празника Духова 2000.         М. Л.

 ________________________________________________

Предговор првом издању (незнатно редигован у другом)

Увод у Кратку  историју  српске поезије ХХ века

Фатаморгана НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА

Пут ка једној (не)могућој књизи

 I 

ТРАГЕДИЈА, морална победа зла, увек је могућа, сматра Лешек Колаковски (в. есеј Може ли ђаво бити спасен? – Београд, Видици, бр. 1-2, 1980, стр. 12-13). Колаковски је позајмио тему о ђаволу од Ђованија Папинија како би покушао да одговори на једно питање европске или светске културе : може ли космичка  и историјска драма да се тумачи као кретање ка коначном измирењу свих ствари?

Видећемо како на ово питање одговара Колаковски.

Пре тога, вратимо се В. Вујићу и ономе што је написао 1938. године, пред сам почетак Другог светског рата.

Вујић се залагао за „анти-традиционализам“, а оно што је уследило окончањем Другог светског рата, беше типична трагедија, или морална победа зла. Хтела се „пресећи“ и „пресечена“ је (донекле) „жива органска веза и непрекидност нашег духовног стваралаштва у области књижевности. Ми смо тобож „под новим условима и приликама“ , те нам проучавање минулога није уопште потребно : оно је само баласт, једно „антикварство“, љубопитљивост чисто индивидуална, у најбољем случају ствар извесних стручњака, које ваља оставити, да се баве до миле воље старударством. Наравно, онда нема никакве потребе вршити ревизије. Против оваквог радикалног кидања не буне се само стручњаци који живе од прошлости : оно што је минуло у духу једне заједнице не пропада у неповрат, оно је органски везано за садашњицу, као што је ова органски везана за будуће. Тај ланац може се само раскинути на вештачки, теориски , начин; обично га кидају они који неће никаква духовна наслеђа прошлости зато што онда не би неодговорно вршљали данас, искорењени, они који су изгубили тле и абдицирали на одређени живот.

Наше прошло књижевно , дакле духовно, стварање укључено је у целокупну нашу духовну прошлост, а ова је темељ на коме се зида даље. Потреба је духовна и културна, да се оно расматра стално коригујући наша гледишта о њему, не примењујући стара мерила , не примењујући тобожња нова, која су у основи стара, него идући за неодољивошћу времена. Када се слобода расматрања загуши теретом, старина, онда је најпречи посао рашчишћавање и ревизионизам.“

Наша историја књижевности стојала је после Другог светског рата, као и уочи његовог почетка, пред задатком који није решила.

Постојала је деценијама – како је записао један песник и критичар – „омиљена игра кријумчара-фантома – изградња бастиона званог официјелна литература“. У том царству кријумчара-фантома, бастиона „официјелне литературе“, сатрапске и реакционарне мисије монополисаних издавача, пригушеног зујања апсурдних апсолутних ауторитета, била је потиснута Алхемија (онако како је схвата Бела Хамваш : „Алхемија је и психологија,  и хемија, и физика, и друштвена наука, и морал, и физиологија и медицинска наука и уз то аскеза, магија и метафизика“,  в. есеј  Култ и култура, Кораци, Крагујевац, бр. 1-2 / 1993 , стр. 61).

Са алхемијом је било потиснуто и много шта друго битно, злато и камен мудрости, поступак алхемичара (“ Поступак алхемичара : сублимацио, десценсио, дестилацио, калцинацио, коагулацио, фиксацио, исто као и елементи: нису материјални феномен. Феномен се одиграва у материји, али има повратно дејство на душу и дух и на астралне равни, све до најдревнијих светова, до примарних спиритуалних сфера. Заједно с процесом, који се одиграва у материјалној природи, започиње процес у души и у горњим световима. Свака калцинација и фиксација допире до оних древних процеса који су били чисто спиритуални процеси у древном духовном стању света. / А злато и камен мудрости значе да циљ алхемије није, као што се данас верује, да се направи злато. Циљ: пронаћи начин прављења злата и свет поново претворити у злато – свет поново претворити у злато – свет и природу и човека вратити опет у златни свет, у златно доба.Злато није ништа друго до : аша. Блаженство, срећа, обиље, процват, светлост, знање, божанско бивство.Камен мудрости је оно магично средство којим се бивство опет може преобратити у злато. Ово магично средство опет није неки предмет, или знање, или чаробна формула, или поготово камен, него нешто што омогућава да се свако, неминовно (зато је камен) врати у рајско бивство“, Хамваш, исто, стр. 63).

У одсуству алхемије, ширило се царство социјалистичке метафизике, стварана је предметна култура. Она је имала своје јунаке, своје борце и првоборце. Циљ социјалистичке метафизике био је супротан циљевима алхемије. Алхемија помаже више од социјалистичке метафизике, науке и социјалистичке или конструктивне књижевности, помаже да би човек разумео шта су смисао људске делатности и њен циљ и природа, како у древном, тако и у савременом добу. „Делатност историјског човека се назива рад ; то је оно делање чији је циљ одржавање Ја, његово увећавање, моћ, његов иметак, слава. Тако је у историјском времену земљорадња, трговина, ратништво, државништво, васпитање, учење, обука било све рад, тако је постала рад свака делатност изузев једино уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности : остала је духовна служба која улепшава свет…“

                 Социјалистичка метафизика имала је, поред осталог ( када је реч о поменутом периоду српске књижевности, 1944. па на даље) , стварне полуге моћи – издаваче, а о тим издавачима је написано мало критичких редова. Оно што је написано о томе стоји негде на маргинама , и то су по правилу написали слободни стрелци.

                ( „Издавачи су најмоћнија полуга за остваривање литерарних монопола и санкционисање књижевног живота, за пружање гвоздене „продужене руке“ кријумчара. Издавачки монополи и пословање официјелних издавача, по својим коначним резултатима, представљају институционално утеловљење пословања официјелне критике и обухватају најдрастичније облике егзекутиве без којих ова критика, као ни официјелне литерате и њихова „делатност“ уопште напросто не би могли ни да постоје. / Сатрапска мисија монополисаних издавача реакционарна је у односу на сваку нову литературу и нову критику јер се одвија по свим рецептима ауторитативне критике (на изглед максималистичке, у ствари грубо минималистичке). Тако се штите јавни ред и поредак официјелне литературе. / Зато борба за нову књижевност, нову критичку мисао и облике издавања, против умртвљујућих, недуховних и осиромашујућих, увек обухвата један те исти фронт ; онај без чијег се постојања у литератури и култури уопште никада ништа ново не би ни догодило, већ би се  искључиво понављало једно те исто. Све би била само непрегледна, посвећена вечност мртвих облика и твари чији би се ред одржавао захваљујући пригушеном зујању апсурдних апсолутних ауторитета“, Срба Игњатовић, Текст и свет, Приштина, Јединство, 1982, стр. 12-13).

Ма шта причали о социјалистичкој метафизици, не заборавимо никада: резултат јој  је поражавајући.

Она има свој култ, али њој циљ никада не беше активна личност универзалног човека, ни успостављање изворног поретка света. Напротив. Ако је тако, а јесте тако, и није тешко доказати, онда је она прожета лажју, и – не либим се да употребим реч из једне друге области – ђаволска, дијаболична. Социјалистичка метафизика је једноумна, „култна“ делатност чији се резултати судбоносне забуне и збрке, лупају о главу човеку. Као делатност, социјалистичка метафизика је деградирана скроз на Ја-циљ, обезвређује и сама собом гаси у себи космички карактер. Мало је у читавом  послератном српском песништву било алхемичара : универзалних људи који нису желели да стварају предметну културу, него да подижу ниво заједничког блаженства.

                  „Заједничко блаженство је оно што  означава иранска реч аша, што алхемија назива златом, оно што разни митови називају сатја-југа, или рај, или еденски врт, или Елизијум. Оно заједничко блаженство је оно што човек треба да оствари. Тиме што своје способности, које је добио својом делатношћу, снагом, стваралачком енергијом, знањем, користи у своју корист : тиме одржава себе, повећава своје Ја.(…) Алхемија учи човека да стваралачка снага, знање, делатност не служе за одржавање и материјално умножавање, али чак ни за стварање предметне културе, него једино за оно како Иранци кажу : повећавање аше, или како каже алхемија: за прављење злата. Оно што човек чини у материјалној природи није ништа друго до бућкање путера у океану млека, то је оно што сваки човек, у сваком тренутку непрекидно обавља заједно с боговима.То је сакрална делатност.То је култ. То је смисао земљорадње, трговине, ратништва, васпитавања, учења, кувања. То је права алхемија. Оно што је човек изнутра изгубио, каже Сен Мартен, мора поново да прибави својом активношћу у спољњем свету.Оно што је изнутра изгубио, то је мир, вечни живот, владавина над земљом и блиставило божанског смисла ; то треба поново да прибави својом делатношћу у материјалном свету  (моје истицање – М. Л.). Свака делатност која поново прибави ма и само једно једино зрнце овог древног блаженства – подиже заједничко блаженство човечанства. Ова делатност може бити и одговор Сфинги; може бити и усамљена истина у пећини; може бити плетење корпе од врбовог прућа на обали реке; може бити орање, вртларство, битка, песма, васпитавање, кување, шивење одеће и владање народом . Ако је то таква делатност, онда је култ аше.Ако само ствара предмете, ако само изграђује машине, ако само одржава своје сопствено бивство, ако само умножава своје имање, онда није култ, није аша, не уздиже заједничко блаженство света, и зато је ова активност празна, бесмислена, узалудна, небитна : не ствара злато…“ (Хамваш, исто, стр. 69-70)

Цитирам , све чешће, аутора и човека који више није жив и којему је социјалистичка метафизика ускратила право на постојање, јер га је пребрисала, онемогућила.

Ово супростављање социјалистичке метафизике Алхемији, можда помало грубо и упрошћено саопштено, неопходно је како би се схватила шта је истинско биће човековог Ја, шта опсена. Социјалистичка метафизика је неговала на рушевинама  света велико вештачко море привида и опсена – вечиту и бесмртну и универзалну опсену човековог Ја. („Истинско биће није индивидуална него надиндивидуална, универзална личност“.)

„У хришћанској мисли, проклетство ђавола и представа о првобитном греху јесу најодређеније форме у којима се пориче условљени карактер зла, вели Колаковски. Верујем да је то порицање од највећег значаја за нашу културу, али и то да се у хришћанском свету може приметити снажно искушење за напуштање таквог становишта и пристајање уз оптимистичку традицију просветитељства која је веровала у крајње измирење свих ствари у коначној хармонији“. Разматрајући те две комплементарне идеје у самом срцу хришћанске културе , да је човечанство, у основи, спасено, Христовим доласком, и да је, од изгнања из раја, сваки човек у основи проклет, ако узмемо у обзир само његово природно стање а милост оставимо по страни – те две идеје требало би посматрати заједно само уколико се намерава осујетити или крајњи оптимизам или крајње очајање који би могли произићи кад би иступиле одвојено“, каже Колаковски. „Извесно је да је црква изричито објавила да је много људи било спасено, али никада није изричито објавила да је неко био проклет. Нема ничега у хришћанском учењу што јасно искључује могућност да је пакао празан, али и ничега што дозвољава претпоставку да пакао уистину не постоји. Присуство ђавола недвосмилено потврђује да је зло непролазни део света, да се никада не може сасвим искоренити, и да се не може полагати нада у свеопште измирење“. Бавећи се основном идејом Трентског сабора, „која, изгледа, природно произлази из доктрине о првобитном греху“; лажним производима исте теодицеје и импликацијом  оног веровања да космичка историја не оставља отпатке иза себе, Колаковски пише: “ Веровање да ће се свеопшта синтеза извршити у Омеги тачки укорењено је у самом појму једног Творца. Ако једном схватимо да се суштина, постојање и љубав савршено стичу у праисконском божанском бићу, како можемо избећи закључак да је све што се догоди на свету сводиво без остатка на тај исти јединствени праизвор енергије, да све то објављује исту поруку првобитне љубави? Како би та иста енергија могла бити скренута са свог природног тока и усмерена против Бога самог? Како неко проклетство може да буде неповратно, нечија исквареност вечна? Заиста, како неко може веровати у ђавола? Традиционални одговор одређивао је зло као чист негативитет, царентиа, одсуство добра, као, једноставно, рупу у компактној маси Бића. Тај одговор, међутим, тешко да задовољава. Још увек је потребна негативна енергија да буши ту рупу, па одакле, заправо, она долази? Једини одговор намеће идеја о једном творцу : негативна енергија мора потицати из истог извора, око које мотри на свет са гледишта тоталитета може открити свеобухватну божанску љубав чак и у очигледним монструозностима, оно ће опазити милосрђе и окрутност, хармонију у сукобу, наду у очајању, успон у паду.“  Не вреди много , сматра Колаковски, ни проналажење спасоносних изговора у порицању реалности зла.

Треба поново размишљати о судбини хришћанства. “ Хришћанство је део нашег заједничког духовног наслеђа – пише Колаковски; бити у потпуности нехришћанин значило би бити искључен из те културе. Јасно је да је хришћанство важан чинилац у моралном васпитању : духовне промене у хришћанству одговарају променама које се јављају ван њега, и једне и друге морају се тумачити заједно.Свету је хришћанство потребно не само у субјективном смислу, већ и зато што је вероватно да се извесним важним подухватима не може приступити без хришћанства, а хришћанство, са своје стране, мора преузети одговорност за свет којем је вековима помагало да се изгради“. Колаковски упозорава: “ Непорециве су могуће несрећне последице представе о орвобитном греху на наше психолошко стање и наш културни живот, у истој мери као и последице опречне доктрине, оне која имплицира да је наша усавршивост неограничена и да се могу остварити предсказања коначне синтезе и свеопштег измирења. Било како било, једна од многих чињеница које сведоче у корист реалитета првобитног греха јесте да су се и прихватање и одбацивање представе о првобитном греху показали као моћне деструктивне силе у историји. Другим речима суочавамо се са нарочитом околношћу да кобне последице прихватања било које од двеју непомирљивих теорија потврђују једну од њих и сведоче против супарничке“.

Ево зашто је ТРАГЕДИЈА, МОРАЛНА ПОБЕДА ЗЛА – по Колаковском – увек могућа:

„Претендујемо да знамо како разум често спутава нашу способност да ослободимо своје моћи, како су, још чешће  тренуци радости отети од интелектуалне бистрине. Претендујемо да знамо како је стваралаштво борба човека против самог себе, и још чешће против других, како блаженство љубави лежи у незадовољству пуном наде, како је у овом нашем свету само смрт потпуно јединство. Претендујемо да знамо зашто наше племените побуде излазе на зло, зашто наша воља за добро произлази из охолости, презира, таштине, зависти, личних амбиција. Претендујемо да знамо да се највећи део нашег живота састоји у бежању од реалности и затајивању те реалности од нас самих. Претендујемо да знамо како су наши напори да поправимо свет сузбијени уским границама онога што се дефинише као наша биолошка структура, као бреме прошлости које нас је овакве саздало и којег се не можемо тако лако отарасити. Све то, чега претендујемо да смо свесни, управо тај реалитет покушавамо да порекнемо“.

У тој  подробној слици човековог несавршенства, према Колаковском, главну ставку чини и неспособност човека да сумња („та неспособност одржава лабилну равнотежу између нашег социјалног и нашег индивидуалног живота“). Колаковски није за било коју   в р с т у   х р и ш ћ а н с т в а. „Не треба нам хришћанство које диже политичку револуцију, које хита да суделује у такозваним сексуалним слободама, које показује нашу похоту или награђује наше насиље. Довољно је сила у свету које такве ствари чине и без помоћи хришћанства. Људима је потребно хришћанство које ће им помоћи да превазиђу непосредни притисак живота, које и може пружити увид у основне границе човековог положаја и припремити их да то схвате, хришћанство које их учи једноставној истини да постоји не само сутрашњица него и прекосутрашњица, да се разлика између успона и пада ретко кад распознаје. Потребно нам је хришћанство које није ни златно, ни пурпурно, ни црвено, него сиво“…

        Социјализам је, поникавши у окриљу хришћанства са тежњама да поправи његове грешке, имао амбицију да „поспеши“ „борбу“ „против друштвеног угњетавања и људске беде“. Међутим…

Постоји, дакле, међутим , у чију се анализу, макар овлашну , вреди упустити. Достојевски је пребацивао Чернишевском ( у другој половини 19. слутећи Зло 20. века): „Ви не желите да нас свет слуша већ желите да вам се свет покорава.“ Или: „Куда се журите, Чернишевски? Наше друштво ни за шта уопште није спремно!Проблеми стоје пред нама. Они су сазрели, али наше друштво још није спремно! Оно је разједињено“ (в. у књ. Достојевски, Бележнице , Београд, 1982, стр.7)

Чернишевски и – што је овде врло важно – његови духовни наследници, поступали су, како је Достојевски уочио, супротно од Христа.

Прави духовни претеча независне (антрополошке?) словенске књижевности, Ф. М. Достојевски, стремио је ка Потпуној (а не Делимичној) истини.У својим  бележницама (дневнику  писца) , Ф. М. Достојевски је написао многе драгоцене ствари о социјализму и његовој  мајци, католицизму, Риму. Треба поново читати те бележнице Достојевског, као и Берђајева. У српској или југословенској послератној књижевности, мало је било оних гласова који су се бунили , схватајући  епохални проблем Делимичне истине.

Данило Киш, на пример (в. Књижевне новине, 1. VIII 1972; анкета : Нова и стара проза , у тексту За плурализам) , износи аргументе против канонизације тзв. стварносне прозе или критичког реализма „од стране скоро целокупне наше критике“.  Киш, уствари, износи на видело једну ноторну истину о нашој књижевној критици, која „и не чини ништа друго до то : ослушкује долазак тог књижевног комунизма (истицање је моје – М.Л.) и одмерава у делима удео реалистичког“. Пракса канонизације је нешто негативно, по Кишу.

„Све што није „критички“ уз то реализам (раније соц. реализам) јесте естетизам и декаденција, и као такво штетно или бар  достојно презрења“, запажа с правом Киш. Он је послератни развитак српске прозе видео као „споро мицање и болну конвулзију, као случајан и спорадичан блесак неког талента, неке књиге; као лагано мицање и отварање ка Европи, ка свету, у тим случајним и спорадичним блесцима талената ; као скривен или несвестан напор појединаца да се одвоје од теорије натурализма, реализма и соцреализма ; као наметање једне одређене функције књижевности као јединоважеће теорије, где критичари, задојени прагматичким духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена, још увек проповедају писцима тезу о књижевности као „одразу народног живота“, једнако верујући (заједно с писцима) у исцелитељну, просветитељску и историјску функцију књижевности“. Залажући се за плурализам  (свестан да су теоријски проблеми наше тзв. нове прозе пре проблеми наше старе критике него самих дела те нове прозе), Киш константује: “ Наша критика је још увек, и највећим делом, традиционалистичка, позитивистичка, социолошка, скерлићевска, а критичар је још увек човек који жели да влада идејама и укусом, самодржачки, дакле, тоталитаристички (моје истицање – М.Л.) , и то најчешће на основу оних постулата, скерлићевских, што ће рећи „реалистичких“, као да се није за ових шесдесет година ништа догодило у сфери духа и на плану идеја : по тој и таквој критици, књижевност треба да слика живот народни, литература је својеврсна друштвена критика, ангажованост у најширем и најплеменитијем смислу, „за ползу народа“. Додамо ли овим постулатима још и теорије тимофејевског критичког реализма, као и целокупну традицију руске реалистичке школе осамнаестог и деветнаестог века а у интерпретацији бројних  вулгаризатора, домаћих и иностраних (првенствено дакако руских), добићемо жалосну слику не само наше књижевноисторијске мисли ( на којој почива и теорија нове прозе), него и застрашујућу слику наше заосталости на општем плану идеја „.

Данило Киш је – на време – ударио тамо где треба.   „Треба бити слеп па не видети да се ова теорија финалитета заснива заправо на аналогији са позитивистичком теоријом историјског финалитета и са вулгарним тумачењем историјског развоја уопште : као што пут ка комунизму иде такозваним превазилажењем нижих фаза друштвеног развоја и друштвеног устројства, тако се, по тој аналогији, уметност, а посебно књижевност, као својеврстан систем знакова, креће ка свом највишем стадијуму, ка некој врсти Обећане Земље, или земаљскога раја, ка Реализму, а по схеми: рационализам – романтизам – реализам, где Реализам није ништа друго до неx плус ултра  уметничког (књижевног) израза“. Киша није заокупљала само фамозна форма („једна злобна инвектива која је потекла из школе тзв.  стварносне прозе„) ; овај писац се супроставио оној врсти деобе која је анулирала „сваког ко се дотакао прозе или размишљао о њој „, по којој се “ прозни простор дели на њих и оно што је било пре њих, а пре њих је био потоп, пре њих су писали „формалности“, те би их они стрпали у формалин…“

Речи Данила Киша: „Тако се круг затвара, и ми се поново налазимо на почетку. Оно што је пре радила државна администрација, стегом и присилом, сада тај посао обавља наша славна критика, најчешће у именима оних људи који су се и сами негда, у време своје духовне младости (моје истицање – М.Л.), залагали за уметнички плурализам“ , биле су  глас вапијућег у пустињи.

 

                Постоји ЛАВИРИНТ послератне српске књижевности, у који су неки појединци улазили, и у коме су доминантни призори , као у каквом великом несређеном магацину, или магази, пустињски песак и прашина – многе предмете је попала последња прашина. И мрак. Је ли ико стигао до средишта Лавиринта и убио митско чудовиште, Минотаура? Је ли ико ишао уз помоћ Аријаднине нити? Је ли се ико вратио из Лавиринта? Много више има проблема и нерешених ствари, него што се и претпоставља. Тиме се мисли и на то : да у нас нема ни Магацинске књиге инвентара послератне књижевности, после које долази увођење и вођење Књиге ситног инвентара. Да би неко могао да књижи и прекњижава морао би имати неку, основну, најосновнију евиденцију. Ко ће отворити ту Књигу ситног инвентара и почети да инвентарише – књижи и прекњижава   СВЕ, све оно што мислимо да знамо и све оно на шта су многи заборавили, осим Бога? Састављач антологије НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ? Није ли можда превише и то очекивати од Састављача.

Скерлићева предвиђања да ће се морати писати нова и потпунија историја српске књижевности (када се уђе у историјске и књижевне појединости, 1909.), није се обистинила. Вујићев захтев за ревизијом  – како је приметио Јован Пејчић – „појавио се у само предвечерје Другог светског рата и није оставио времена за неки озбиљнији потхват у том правцу“. Затим је СМИСАО  Вујићеве аргументације о неопходности ревизије потпуно изобличен :

„Све показује да слободно, одтерећено проучавање више и није било научни идеал историчара књижевности, а у речи СЕЛЕКЦИЈА препознавало се још само њено идеолошко значење.“ Иако се, дакле, недвосмислено и јавно заложио за обнову захтева који је Вујић својевремено поднео („И хитно прићи преиспитвању историје српске књижевности. За почетак, ове нама најближе“ ) , Јован Пејчић застаје баш тамо („О нашим идеолозима комунизма и њиховом пројекту културе – који се , иначе, није тицао само садашњице, него и прошлости – нећу говорити. Далеко би нас то одвело“) – где би требало отпочети.

                   А треба отпочети тамо где  нема других  подстицаја , осим – како је то једном приликом, Бодлер, једноставно рекао – подстицаја љубави према ЛЕПОМ и према ПРАВДИ. Бодлер је (пишући о Флоберу и лику Еме Бовари)  а к т у а л и з о в а о   „положај писца који долази после свих“ – закаснелог писца. Тај положај „садржи предности које није имао писац пророк, онај што навешћује успех, што га наређује тако рећи ауторитетом смелости и оданости“ ( в.  Ш. Бодлер, Сабрана дела, књ. 3, Романтична уметност – Београд: Народна књига, 1979, стр. 139).

Када је реч о таквом уметнику, таквој уметничкој индивидуалности – закаснелом писцу – „критици не остаје више ништа него само да укаже на нека заборављена гледишта, да мало живље истакне карактеристике и расветљавања која, по мом мишљењу, нису довољно похваљена и протумачена. Уосталом, овај положај писца у закашњењу, кога је мнење претекло, има парадоксалну драж, као што сам покушао да наговестим. Много слободнији, јер је усамљен као неко ко заостаје, он личи на човека који сажима распре и принуђен да избегава жестину оптужбе и одбране, има обичај да себи прокрчи нови пут, без другог подстицаја сем подстицаја љубави према ЛЕПОМ и према ПРАВДИ“.

Правда је у вези са Слободом, а проблем слободе је нешто чему се треба враћати и истраживати (поготову када је реч о послератној српској књижевности). Слобода је , опет, у вези са мистеријом, коју Жарко Видовић одређује као „чудо“ (в. „Књижевне новине“, Београд, бр. 671, од 2. јуна 1983. године, стр. 15 и наредна). По Видовићу, „мистерија је оно збивање у којем се збија човекова тренсцеденција – превазилажење, надилажење. То превазилажење је загонетка управо зато што је мистерија. / Но, ако кажемо да је мистерија превазилажење – трансцеденција – обавезни смо да кажемо и шта је то превазилажење, како се оно збива? Постоје схватања по којима се чак и магија назива превазилажењем – оно човеково поистовећивање са магијским Једним, тј. човеково настајање – негација. Јер ако се човек поистовећује са „Једним које је све“ , онда то значи да човек нестаје, да је реч о“целини“, или заједници, у којој је негирана човекова личност.  Стога магија није превазилажење, него негација човековог идентитета. Превазилажење је само мистерија у којој је човеково сушто уздигнуто у славу – д о к с а ! Превазилажење није негација личности него славље и сјај човекове личности. (Руски монах – у делу Достојевског – или игумани исихасти – у делима Његоша – траже заједницу која настаје тек са човековим превазилажењем, а то је Христова заједница насупрот заједници Хегелова Апсолута и Великог Инквизитора).“

Заједница у којој је настајала и развијала се послератна књижевност писана на српском језику (1944 – 1994) обилује примерима, у којима је слобода спутавана, гушена. Није ништа ново и необично кад једну књигу песама, или само једну песму, или роман, оспорава суд, јавно тужилаштво, или нека друга институција царства Ћесара, али када то чини неко ко слови за песника, писца или књижевног критичара, онда је то чин који превазилази скандалозно, нешто што се не сме заборавити.

[Сетимо се случаја око књиге песама Љубомира Симовића Источнице и напада и „аргумената“ једног другог песника – Драгиње Урошевић – са становишта „актуелне дневне политике“. Наступајући као експонент оне своје и друштвене канцеларије на ушћу Саве у Дунав, као корисни књижевни критичар, оспоравајући Симовићеве „политичке идеје“ изнете „у четири песме“ , Д. Урошевић  вели: „Ми смо демократска друштвена заједница и има доста простора за креативност сваког појединца. Ми морамо ширити просторе слободе у друштву али тако да то ширење не угрожава наше историјске циљеве и интересе…“ Гомила неистина и контрадикција! Нити смо били демократско друштво у правом смислу речи, нити је икада било довољно простора за креативност сваког појединца. „Наши“ историјски циљеви и интереси су једна обична идеолошка флоскула. Наводим овај случај, мада је у читавом послератном периоду српске књижевности било и драстичнијих примера. Д. Урошевић   , даље, вели: „због својих интимних људских идеја и идеала не могу да прихватим понуђене политичке идеје Љубе Симовића а ни да својим именом стојим иза уређивачке политике која их  чином објављивања популарише. Председник Издавачког савета је ово примио као моју оставку што је и била. Емотивно реагујући нисам ни мислила на то да оставку  морам дати оном ко ме је делегирао а то је Социјалистички савез Србије“. Тако смо стигли до  „адресе“ која упућује и на друге (адресе).]

Где влада прошлост, где прошлост траје дуго, расте недогледни Отпад или Ђубриште. „Власт прошлости над човеком остаје и у најрадикалнијим револуцијама. У револуцији делују стари инстикти насиља, суровости и властољубља. Они се откривају  у бурним реакцијама против прошлости (моје истицање – М. Л.). Људи француске револуције били су припадници старог режима. То треба рећи и о руској револуцији. У њој су деловали људи у чијој је крви било ропство. Никаква револуција у кратком временском раздобљу  не може да формира потпуно новог човека, мада у себи носи понешто ново. Револуција је појава старог режима, она сама по себи није нови свет. Најснажније у револуцијама је негативна реакција у режиму који им претходи, мржња је у њима увек јача од љубави“. Ови редови су преузети из Берђајевљеве књиге Царство Духа и царство Ћесара, која представља ( у неку руку) духовни тестамент руског мислиоца. Та књига која представља рекапитулацију читавог опуса веома плодног руског филозофа, на једноставнији, деликатнији и суптилнији начин разматра проблем(е), који је – видели смо већ – покушавао да разреши и Лешек Колаковски.

Берђајев зна да је човек прошлости „далеко више колективистичан него индивидуалистичан. Увек су били ретки људи индивидуалне мисли и индивидуалних судова. Увек је тријумфовало оно што Хајдегер назива „дас Ман“, што и јесте колективизам који није првореалност, већ  фиктивно, илузорно побуђивање сазнања. Совјетски човек у периоду такозване изградње носи у себи нове црте, које га веома разликују од старе интелигенције. Стара интелигенција је била револуционарна по свом типу, она је живела у расколу са светом који ју је окруживао. Нова совјетска интелигенција никако није револуционарна, она је покорна и послушна. Од ње захтевају врлину изградње, посебно економске изградње. Стара интелигенција живела је искључиво у будућности, према којој је често постојао занесењачки однос. Нова совјетска интелигенција живи у садашњости. У новом совјетском човеку дешава се не само страшно смањивање слободе него ишчезава сам укус слободе  (моје истицање -М.Л.), само схватање шта је та слобода. Али то мање од свега означава појаву новог човека ; то је повратак ка старом човеку“  ( Берђајев, ЦАРСТВО ДУХА И ЦАРСТВО ЋЕСАРА, Нови Сад, 1992, стр. 114-115).

Та Берђајевљева оцена нове совјетске интелигенције, оне која је ступила на сцену победом Октобарске револуције (па скоро до данашњих дана) , може се пренети и на оцену  југословенске или српске интелигенције.

„Револуције су дубоко присутне у историјској судбини народа, пише даље Берђајев. Запањује да још постоје људи који идеализују револуције и који су спремни да у будућим револуцијама виде тријумф узвишености и лепоте. Револуције, све револуције откривају необичну нискост људске природе код многих, упоредо са хероизмом малобројних. Револуција је  дете судбине, а не слободе. Да би се схватила револуција, треба схватити оно судбоносно у њој. Револуција је у великој мери – освета за грехе прошлости, знак да није било стваралачких духовних снага за реформисање друштва. Зато од ње не треба очекивати појаву новог човека. Осветник за зло прошлости није нови човек. Револуција је многозначан појам и страшно га злоупотребљавају дајући му различит смисао. Ако се под револуцијом разуме у извесном историјском тренутку извршено насиље, убиство, крвопролиће, ако се под њом разуме укидање свих слобода, формирање концентрационих логора и сл., онда је не треба желети и не треба очекивати од ње  појаву новог човека ; могуће је само при извесним условима видети у њој судбоносну нужност и желети њено ублажавање“ (стр. 115 – 116).

Берђајев, даље , вели: “ Појава истински новог човека, а не измена тек одеће, претпоставља  духовно кретање и промену. Без постојања унутрашњег духовног језгра  и стваралачких процеса који из њега произилазе, никакво ново социјално уређење неће довести до новог човека. Материјализам признаје тек спољашње и одриче унутрашње„…

Берђајев руши  илузију о револуцији :

„Револуционарност се потврђује радикалним уништавањем прошлости . БЕСНО УНИШТАВАЊЕ ПРОШЛОСТИ ЈЕ БАШ ПРОШЛОСТ, НЕ БУДУЋНОСТ. Уништити се може  тек иструлела, излагана и ружна прошлост. Али не треба уништавати  вечно вредно, аутентично у прошлости“  (исто, стр. 116 – 117).

Анализирајући „комунистичке црте новог човека“, Берђајев је уочио да су оне “ производ не толико човека колико  ф а т у м а, изазивају пре негативан суд. Нови човек обожава идеал или идол производности који преображава човека у функцију производње, клања се сили и успеху, беспоштедан је према слабима, покретан такмичењем у борби и, што је најважније, у њему долази до слабљења и готово уништавања духовности. Нови човек жели да затвори бесконачност у себи и да се сакрије у коначном. Он мисли да тиме достигне максимум активности. Нови човек је овостран, он негира оностраност. Он се поноси више од свега што је потпуно слободан од трансцендентности. То значи да нови човек жели да се коначно настани у царству Ћесара и да коначно одбаци царство Духа. Он је монист и у томе је његова коренита лаж. То је тек једна од трансформација старог Адама, у којој остају сви инстикти старог Адама“ (исто, стр. 177). Пишући о томе шта је „вечни човек“ и уочавајући разлику између „рада“ и „стваралаштва“, Берђајев изводи неизбежни, логичан закључак, да циљеви живота “ не могу бити потчињени средствима живота, слобода не може бити потчињена нужности, царство Духа не може бити потчињено царству Ћесара“. Другим речима, Берђајев упућује на нужност религиозне истине персонализма. („Вечни човек није готова датост, каже Берђајев,  њега не треба схватити статички. Нови човек , истински нови човек је реализација вечног човека који у себи носи слику и прилику Божју. У човеку постоји божанска основа, Грунд, о којој је тако добро говорио Таулер. Зато је окренутост КА БУДУЋЕМ повезана с тим да је било вечног у прошлом. Потребно је  достојанство човека како он не би био  роб брзопролазећег времена. Нови човек може бити само стваралачки човек, и зато окренут ка будућем,  ка оном што још није било. То је одговор на Божји позив. Али  с т в а р а л а ш т в о  не може бити изједначено са радом.  Р а д  је основа људског живота у овом свету. Рад припада царству нужности ( „у зноју лица јешћеш хлеб свој“) , он припада царству Ћесара. Достојанство рада треба да буде повећано. Отуда значај који се придаје радницима, отуда нужност да се победи експлоатација рада, ту је религиозна истина социјализма. Стваралаштво, пак, припада циљевима живота, царству слободе, тј. царству Духа…“)

У закључном поглављу свог „духовног тестамента“ (једанаестом, Трагедија људског постојања и утопија. Сфера мистике, стр. 120 -127) , Берђајев се упушта у Час анатомије  лажне мистике ( колективни облици мистике, космичке или социјалне), откривајући  суштину   п р о д у б љ е н е    д у х о в н о с т и.

                 Берђајев подвргава беспоштедној критици највећу претензију марксизма. „Водећи марксисти говоре да они превладавају и уништавају   трагизам људског постојања и да то, за разлику од хришћанства, чине без било каквог мита. Марксисти узалудно мисле да могу изаћи на крај са митом, они су (…) прожети митовима. (…) марксизам је  духовна утопија, утопија потпуне реализације целокупног човековог живота. Он је духовна утопија која претендује да одговори на све захтеве људске душе управо зато што претендује да победи трагизам људског живота. Само зато што је човек отуђен од самог себе и бачен напоље, може се јавити претензија да се победи трагизам људског постојања спољашњом организацијом живота. Најнижа и најжалоснија претензија да се победи трагизам смрти, главни трагизам људског постојања. То се достиже кроз губитак свести о смртности, кроз дефинитивно зароњавање човека у живот колектива, све до   у н и ш т е њ а     л и ч н о г     с а з н а њ а . Тачно је управо супротно од оног што говоре марксисти и на шта они рачунају. Правичније и савршеније социјално уређење чини људски живот трагичнијим, не споља, већ изнутра трагичним “ (исто, стр. 120). Пишући о трагичним конфликтима у прошлости (Антигоне и Креонта, Тристана и Изолде, Ромеа и Јулије), Берђајев вели: “ Могло би се чак рећи да се чисти унутрашњи трагизам људског живота још није појавио, јер у трагизму прошлости сувише велику улогу су играли конфликти који су производ социјалног уређења и који су повезани са предрасудама тог уређења. Ако се заљубљени не може спојити са својом вољеном зато што припадају различитим сталежима или је сувише велика разлика у њиховом материјалном положају и родитељи постављају несавладљиве препреке, то може бити веома трагично, али то није појава унутрашњег трагизма људског живота у чистом виду. Чист унутрашњи трагизам јавља се у том случају када се открива безизлазни трагизам љубави који је утемељен у самој природи љубави, независно од социјалне средине у којој људи живе. Спољашњи извори трагичних конфликата могу бити уклоњени правичнијим и слободнијим социјалним уређењем, савлађивањем предрасуда прошлости. Али управо тада  човек ће бити постављен  пред чист трагизам живота.  У социјалистичком друштву трагизам људског живота се повећава.  Социјална борба која одвлачи човека од размишљања о својој судбини и смислу свога постојања ће се смирити, и човек ће бити постављен пред трагизмом смрти, трагизмом љубави, трагизмом коначности свега у овом свету. Сав трагизам живота долази од сукоба коначног и бесконачног, временског и вечног, од несклада између човека као духовног бића и човека као природног бића које живи у природном свету. Никакво усавршено социјално уређење не може ту помоћи, напротив, оно открива сукоб и несклад у чистијем виду. Највећи, крајњи трагизам је трагизам у односу човека према Богу. Оптимистичка, нетрагична теорија прогреса, коју прихватају и марксисти, представља у својим крајњим противуречностима безизлазну трагедију смртоносног времена , која претвара људе  у средство  за оне који долазе “ (Берђајев, исто, стр. 121 – 122).

Оптимистичка, нетрагична теорија прогреса, по Берђајеву, “ могла  (се) решити тек у хришћанској вери у васкрснуће“.

Када је реч о утопији, Берђајеву је знано да су утопије „дубоко присутне у људској природи, чак се не могу заобићи. Човек, рањен злом света који га окружује, има потребу да уображава, да позива тип савршеног, хармоничног уређења друштвеног живота. Прудон с једне, а Маркс с друге стране треба да буду признати за утописте у оној мери у којој су то Сен Симон и Фурије. Утописта је био и Ж. Ж. Русо. Утопије су се увек остваривале  у изопаченом виду…“ Берђајев зна да су утопије имале огромну улогу у историји, не изједначује их са „утопијским романима. Утопије могу бити покретне силе и могу се показати реалнијим од најразумнијих и најумеренијих тенденција. Бољшевизам су сматрали утопијом, али он се показао реалнијим од капиталистичке и либералне демократије. Обично утопије сматрају неостварљивим. То је погрешно. Утопије се могу остваривати и чак се у већини случајева остварују. (…) Бољшевици су утописти, они су опседнути идејом потпуног хармоничног уређења. Али они су такође реалисти и, као такви, они у изопаченом облику остварују своју утопију. Утопије су остварљиве, али се обавезно извитоперавају…“

Утопије су постојале одвајкада, оне имају своје суштинско својство и своју противуречност, а ево шта – по Берђајеву  – у утопијама није узето у обзир довољно :

„Човек живи у распарчаном , а машта о целовитом свету. ЦЕЛОВИТОСТ је главно обележје утопије. Утопија треба да превлада распарчаност, да оствари целовитост. Утопија је увек тоталитарна и тоталитаризам је увек утопијски у условима нашег света. С тим је повезано  најважније питање – питање слободе „.  Према Берђајеву, ма колико то парадоксално звучало, слободни живот показује се  „као најнеостварљивија утопија. Слобода претпоставља да живот није дефинитивно регулисан и рационализован, да у њој постоји зло које треба да буде побеђено  слободним напором духа.  С тим слободним напорима  социјалне утопије  не рачунају, савршенство и хармонија не остварују се кроз слободу. Ту се срећемо са парадоксом   историјског кретања.  У историји делују ирационалне силе са којима мало рачунају представници рационалне политике. Али баш ирационалне, стихијне силе могу  попримити форму крајње рационализације. Таква су својства револуција.. Револуције су увек тек експлозије ирационалних сила. Истовремено, револуција увек стоји под знаком рационалних идеја, тоталних рационалних доктрина. То што се назива безумљем револуције је рационално безумље. Мит револуције на којем се она заснива обично је рационални мит, повезан с вером у тријумф социјалног ума, с рационалном утопијом. Та покретачка снага рационалног мита је огромна“.  Када је реч о остварљивости револуција, оне су – вели Берђајев – „остварљиве и неостварљиве. Оне су утолико остварљиве што их је готово немогуће зауставити. И оне су неостварљиве зато што се у њима никада не реализује оно чему је тежила прва генерација револуционара која је у њој деловала. Тако је увек било. То не значи да се револуција дешава у празнини и да је она само кључање страсти. Револуција је огромно искуство у животу народа и оставља неизбрисиве социјалне последице. Али то никако није оно о чему се сањало.Револуција, успешна револуција, УВЕК ЈЕ НЕУСПЕХ, попут свих религиозних револуција у историји, можда пре свега хришћанства. Зато револуција себи треба да изазове двојак однос. Треба јој се клањати као богињи. Социјална револуција увек садржи у себи лаж и истовремено човек у својој историјској судбини не може поступати без социјалних утопија, оне се појављују као покретачке силе. Револуционарни мит увек садржи у себи несвесну обману и истовремено без њега не треба правити револуцију. Зато историја садржи у себи несавладиви трагизам.“

                  Берђајев је видео и показао у чему су се састојале грешке социјалних утопија :

„Марксова социјална утопија , не мање од Фуријеове, садржи у себи идеју савршеног, хармоничног стања друштва, тј. веру у то да такво може бити царство Ћесара ; мислити га, може се тек есхатолошки. Савршено и хармонично уређење у царству Ћесара биће увек  уништавање слободе,  што значи да оно не може бити остварено у оквирима овога света.  (…) Социјализам је социјална утопија и ослања се на месијански мит. У том смислу, он никада неће бити остварен у оквирима овог света, у царству Ћесара… (….) Социјалистичко друштво које се уобличује као резултат, неће бити ни савршено, ни хармонично, ни лишено противуречности. ТРАГИЗАМ ЉУДСКОГ  ЖИВОТА У ЊЕМУ СЕ ЈОШ ПОВЕЋАВА, али постаје више УНУТРАШЊИ, ПРОДУБЉЕН. Јављају се нове противуречности, сасвим другачије. Борба ће се продужити, али ће добити друго усмерење. Управо тада почиње главна борба за слободу и индивидуалност. Малограђанско царство ће  ојачати и његово богатство ће добити свеопшти значај. Предстоји напета борба против тог царства.  Борба за већу социјалну правичност треба да се води независно од тога у шта ће се претворити царство Ћесара, које не може не бити малограђанско царство и које не  може ограничавати слободу духа. Дефинитивна победа царства Духа која ни у чему не може бити негирање правичности, претпоставља  ПРОМЕНУ СТРУКТУРЕ ЉУДСКОГ САЗНАЊА, тј. превладавање света објективације, односно, може се мислити тек есхатолошки. Али борба против власти објективације, тј. власти Ћесара, дешава се у оквирима царства објективације од којег се човек не може просто окренути и отићи. ..“

Берђајев је знао да се у свету изграђује лажни облик мистике који је нужно разобличити, он је желео да посвети посебну књигу  ПОСЛЕДЊОЈ СФЕРИ МИСТИКЕ. Овај философ је знао да постоји много типова мистике; он мистику одређује као „духовно искуство које прелази границе противстављања субјекта и објекта, тј. које не потпада под власт објективације. у томе је суштинска разлика између мистике и религије. У религијама, духовно искуство је објективирано, социјализовано и организовано. У предложено одређење мистике спада и лажна мистика, која по сазнању људи не допушта постојање Бога и Духа. То посебно треба рећи за мистику колективизма, која данас игра велику улогу.  Али најсуштинскије у мистици комунизма је да је то мистика месијанског типа. Она прелази границе објективираног света који изучава наука. Она се темељи на колективном искуству у којем нема противстављања субјекта и објекта. То је карактерни тип лажне мистике. Лажна је била и стара мистика сакралне монархије а такође и новија, али већ застарела, мистика демократије јакобинско – русоовског типа…“ Берђајев разматра и три типа мистике у  прошлости : мистику индивидуалног пута према Богу (најцрквенији облик) ; гностичку мистику коју не треба изједначавати са гностицима – јеретицима првих векова (она је окренута не само ка индивидуалној души него такође и ка живом космичком и божанском); и мистику пророчку и месијанску (мистику надиисторијску и есхатолошку, мистику крајње границе ) , и закључује: „Сваки од тих типова мистике има своје границе“.

 АСКЕЗА и ЕКСТАЗА , појмови су које разматра Берђајев, одређујући аскезу као „излаз из поделе на субјекат и објекат, она је прикључење не општем и објективираном свету, него  ПРВОРЕАЛНОСТ духовног света. Екстаза је увек излаз из оквира оног што поробљава и притиска, она је ИЗЛАЗ У СЛОБОДУ. Мистични излаз је духовно стање и духовно искуство“. Када је реч о аскези, Берђајев је веровао да свет “ кроз таму иде ка новој духовности и новој мистици. У њој не може бити аскетског погледа на свет, окренутости од мноштвености и индивидуалности света. У њој ће аскеза бити тек метода и средство очишћења. Она ће бити окренута ка свету и људима, али објективирани свет она неће сматрати аутентичним. Она ће истовремено бити више  окренута ка свету и слободнија од њега. То је процес продубљивања.У новијој мистици треба да буде снажан профетско – месијански елемент и у њој треба да се открије аутентични гносиз који у себи неће садржати космичку занесеност старих гностика. Сва мучна противуречја и раздвојености наћи ће себи разрешење у новој мистици која је дубља од религија и која треба да их обједини. То ће истовремено бити победа над лажним облицима социјалне мистике, победа царства Духа над царством Ћесара“.

1

„Постоји једна истина, вечна и неуништива : човек не може да постоји без Бога, јер он је суштина човекове егзистенције. И ако одбаци правог Бога, он измишља лажне богове. / Ове појаве су познате : кад се појавила индивидуа, појавила се усамљеност ; кад је усамљеност нарасла, створила се отуђеност. Први услов да се стварање спасе од бесмислености јесте да се она уочи…. Намерно тражена бесмисленост је пут очишћења. /  Једна слика упућена будућности, будућем оку или будућем одсуству ока, једно бело платно које носи у себи тајно утиснуте облике, једним духом или једном мишљу, мишљу о надвладавању овог бесмисла. / Биће пролази кроз период битисања и долази до себе. / Постизање слободе води ка губљењу себе и , самим тим, налажењу Бога“ ( Леонид Шејка : ГРАД – ЂУБРИШТЕ – ЗАМАК, 2 , Књижевне новине, Београд, 1982, стр. 152 – 153).

Овај текст је  дневничка забелешка  Леонида Шејке и датиран  је : 27. VI57.

                 Шејка овај текст завршава упозорењем: „Ко не може да се искупи, нека се не упушта у ове јереси“.

Овај текст, као уосталом и највећи део рукописне заоставштине  Леонида Шејке постао је доступан најширем кругу  читалаца, тек –  десетак година после ауторове  смрти. Врло сложена и сензибилна личност, сликар и песник, алхемичар и радознали дух, Шејка је читао Берђајева, када су овде његови вршњаци  читали неке друге књиге, и бавио се јересима и процесом духовног продубљивања. Шејка има и једну кратку песму , СВЕТЛОСТ, у којој вели : „То је била светлост / без извора, без правца / светлост потпуна (…..) била је то светлост / са мраком помешана / једно од другог још неодвојено / то је било све / у потпуности ничег / све које садржаваше било шта / али не и састављено од свега / то је било нешто Једно /  још никад неподељено / још никад несастављено / /  и свака душа упућена Богу /  осећа се као део од Целог откинут / и зато поново ка томе Целом  тежи „.

Споменути дневнички запис и ови стихови о светлости недвосмислени су израз оне нове мистике, о којој пише Берђајев.

У првој половини 1957. године Шејка ствара свој текст  ПУТ, кога се вреди овде присетити.

Годину дана , пре тога, Васко Попа објављује другу књигу својих песама  Непочин – поље  (Матица српска, Нови Сад, 1956) . Миодраг Павловић је већ био објавио  87 песама (1952)  и Стуб сећања  (Нопок, Београд 1953), а те 1957. године објављује  Октаве  (Нолит). Јован Христић је објавио  Дневник о Улису  (Нопок, Београд, 1954).

Бранко Миљковић објављује своју прву књигу  Узалуд је будим  (Омладина, 1957). Борислав Радовић је објавио  прву књигу  Поетичности  (Просвета, Београд, 1956). И Милован Данојлић објављује  прву књигу  Урођенички псалми  ( Нолит, Београд, 1957).

Почетком августа, те 1957. године, у  селу Мишљеновцу на Пеку, некадашњи срез Звишки округа пожаревачког, Наталији и Михајлу Лукићу, рађа се друго, здраво мушко дете , Александар. Он у том тренутку  уопште не мисли о  књизи, јер је актуелнија сиса. Он лежи у корпи од прућа под белим сводовима породичне велике магазе, уљуљкиван или буђен циликом  ласта и блесковима августа…

Да ли је случајно то,  што Шејка свој  ПУТ  започиње стиховима из Дантеовог Пакла : „Па зато устај, савладај своју клонулост  духом што у свакој побеђује борби“. Ја устадох, и показавши се јачи но што се збиља осећах, рекох : “ Хајдемо, ја сам одважан и јак“ ?

Није.

Вреди ли описивати то време и на шта оно највише личи? Милован Данојлић има песму Ваљајте бурад, у којој, већ на њеном почетку, вапи : Ваљајте бурад. Ваљајте их рукама и ногама / Котрљајте бурад друмовима истока и југа / Нека се затресу, нека изломе плеснива врата складишта… (истицање је моје – М. Л. ) Јован Христић, у песми Федру  вели : И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре : живели смо /  У временима сасвим очајним. Од трагедије  / Правили смо комедију, од комедије трагедију ;  //  А оно право : озбиљност, мера, мудра узвишеност, /  Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо  / Негде на ничијој земљи, ни ми сами   // Ни неко други ;  увек тек за корак – два удаљени /  Од оног што јесмо, оног што је требало бити …  (опет моје истицање – М. Л. )

Певајући о људима античких времена,  Федру или  Сократу на бојишту, Христић на најсажетији могући начин проговара и о свом времену, том времену у коме живи и ствара и Шејка, и које по много чему подсећа на пакао. И они уметници и песници којих се вреди сећати, сада, налазе се, тада, у мрачним боксовима пакла, или својеврсног Лавиринта царства Ћесаревог.

То време је налик на Лавиринт, велико Складиште (песник Данојлић, видели смо, као врло млад, сања да неко други, бурад, провали „плеснива врата складишта“).

У заоставштини покојног Данила Киша постоје и Фрагменти о Борхесу  (БИГЗ је поводом шесдесетогодишњице рођења овог незаобилазног писца српске књижевности друге половине ХХ века, чијим се истраживањем иначе бави овај рад;   Киш је, узгред буди речено, био и пријатељ са Шејком) :

„Борхесов лабиринт и огледала, та два најпостојанија од његових митова, нису ништа друго до књижевна метафора, метафора борхесовске књижевности : у борхесовској литератури човек се губи у лабиринту : један извор нас доводи до лажног ходника који се завршава у слепом, а слепи ходник нас води неким споредним краком у лажну салу итд. До минотаура – који је господар подземља књижевности – нико не долази или не одлази некажњено. Минотаур је ту да чува дело и његове изворе од глупака и од неразумевања. Као што су и борхесофска огледала метафора : светови се огледају један у другом као књиге и тај  мисе – ен – абиме , ти понори што произилазе из понора смисла из којих се тоне у још дубље поноре, јесу само вечне варијације на тему писања и читања, тог великог огледања у највећем од свих лабирината : у библиотеци, тој гробници илузија“.

Борхес је написао сонет о лавиринту : Унутра си, а знаш – нигде, никад врата, / лица и наличја овај дворац нема, / нит спољног зида нит׳ центра скривена : / грађевина ова  свемир обухвата. //  Не надај се да ће тачност пута твога  /  који се упорно у два правца рачва , / твом одвести циљу. Судбина је строга  //  као и  твој усуд : тврђа од бронзе је.  //  Не  очекуј напад бика што је биће  /  људско чије грозно и бројно обличје  //  у сплету бескрајном камена страх сеје…

Мотив Лавиринта опседао је и Шејку, али и песника  и есејисту Србу Игњатовића.

Спомињем овде Игњатовића јер је написао, поред осталога, и књигу есеја о књижевности и новом миту, у којој је зналачки и подстицајно „проинвентарисао“ понешто од онога што се тиче Минотаура и Лавиринта наше послератне књижевности.

Како изаћи из тог Лавиринта?  Јуришањем на слаба врата?

Не, разобличавањем оних који су настојали да  придаве поезију, варвара, барбара  , који надиру  „Одозго, одоздо, /  споља, изнутра“ , ослушкивањем  крикова у тами Лавиринта, Складишта или бројних боксова пакла. (Поезија)  Криком спасена / бесциљно постоји. Поезија и уметност уопште , поготову она одбачена на маргину или на отпад, понаша се као птица феникс : она се тамо рађа поново из властитог пепела.

О стварним проблемима стваралаштва у царству Ћесаровом, у којем се рађа и развија послератна српска књижевност и уметност, Шејка ће дати најсликовитији и најтачнији Нацрт опште диспозиције, не рецимо неке од антологија српске или југословенске поезије [Поезија и традиција. Антологија (1951 – 1971). Богдан А. Поповић, Савременик  8/ 9, Београд, 1971. Новије српско песништво ,Милан Комненић, КОС, Београд, 1972. Или  Поезија југословенских народа. 1945 – 1975. Токови. Опредељења. Избор и предговор Александар Петров. – Дело, јануар 1975, година XXИ, бр. 1, Београд] , иако су оне, наравно, пружиле извесне (делимичне) увиде. Неке од њих нису биле мртве нумере у некој имагинарној колекцији, макар у најсрећнијим тренуцима оне су избегле удес старинарског духа, али не и удес ограниченог видокруга, свога времена.

Комненић пише: “ Појава ׳новије поезије׳  педесетих година представља други крај оног лука који је започео да се песнички уздиже од Суматре  Милоша Црњанског, Откровења Растка Петровића, надреалистичке пустоловине, и песама Момчила Настасијевића. (А где је ту Винавер? – М. Л.) Израз ‘новије’ ваља, према томе, схватити дијахронијски, као што смер овог песништва значи груписање затрвених, покиданих смерова у традицији српске поезије. Не смемо сметнути с ума да виновници преображаја на половини века у нашој поезији  одмах рашчшћавају извесно варварско сладострашће у затворености једног вилајета у који вазда са закашњењем допиру , ако уопште допиру, новији светски ветрови. Они настоје да упознају европско мишљење и песништво не зато да би се на њих угледали, већ да би избегли опасностима духовне зачаурености. Одувек сам мислио да су утицаји нужни као културна прожимања, духовна садејства. Код нас се упорно и дуго веровало да утицај са стране значи неизворност, сиромаштво сопствене културе. Незнањем се ‘штитила’  самониклост; када смо се пак окретали светској култури у овом веку дешавало се да се окрећемо сумњивим вредностима. Нисмо гледали пут Бодлера и Малармеа, већ пут Ередије и Самена ; наш надреализам је у бурегxијској вароши тежио салонској дрскости да би се поклонио француској надреалистичкој булументи. Било је чак покушаја, наравно узалудних и смешних, да се наметнемо свету Äзенитистичким Ä покликом барбарогенија који је требало да донесе таворску светлост са балканског тла. Изузмемо ли судбине Дучића, Андрића и Ракића, знамо какве су судбине имали наши најистакнутији песници који су се потуцали од паланачког учитељевања до самовања у туђини. А управо ти песници , подаље од културне неге, утирали су путеве новом песничком гласу на овом језику. Сежући до најдубљих слојева мита, легенде, духовне тајновитости, матерње мелодије, до судбинске гаме свог песничког наслеђа, они су , без страха и зазора, ускочили у коло европског песничког духа који је, уз толике часнике, испратио на гробље и самог бога.“

Комненић види Миодрага Павловића и Васка Попу, као оне актере послератне српске поезије  који повлаче линију  „новог песничког сензибилитета. Одјек тог објављивања, дакле трепет нове осећајности, продужава се до најмлађих српских песника у чијем гласу друкчије одзвања. Мада на први поглед различит и незаинтересован за претходне гласове, тај близаначки одјек враћа се свом почелу, каткада неочекивано дубоком, исписујући на небу једног језика судбински лук једне поезије.  /  Уз све особености за које мора да се залаже, српска поезија у светлости овог гласа не пева више једно над својим раскућеним огњиштем, под барјаком националне, често мистичне свести, већ пева суочена са раскућењем модерне људскости, вођена свешћу која не подлеже границама. Заиста, модерна песничка осећајност не може, после свих искустава, да се и даље препушта разузданој емфази, што још не значи да су јој сва надања туђа, све ведрине недосежније. Она постаје проницљивија, опрезнија, ироничнија, скептичнија, циничнија, рескија, самосвојнија. И, готово по својој унутрашњој законитости, она постаје интелектуалнија.  /  Ова бразда, иако не једина, дубоко се усекла у поље савременог стваралаштва…“ (Комненић, предговор споменутој антологији, стр. XИИИ)

Ови “актери“   и “свеци“  послератне српске поезије који повлаче линију “’новог песничког сензибилитета“ , не заборавимо – дуги низ година су уредници  у најутицајнијим  издавачким предузећима , „Нолиту“ и „Просвети“ , осведоченим бастионима и институцијама царства Ћесара.

Комненићева антологија поред свих својих врлина и добрих намера говори о оном што постоји званично и ћути о оном што постоји незванично.

Комненић, другим речима, вреднује само ону „бразду“ , која се „дубоко усекла у поље савременог српског песништва“, понекад претерујући или поједностављујући ствар. Као да не постоји царство Ћесарово у којем се та  поезија развија у  отежавајућим околностима. Додуше, на једном месту у свом предговору, Комненић ће се, макар узгред, приближити  суштини и језгру опште диспозиције , сећајући се Äпесничке речиÄ која се „педесетих година, огласила рескошћу слободног стиха, препознавањем трагике у гротесци, а светске драме у појединостима свакодневнице, реч која је била сам шкргут интелектуалности згуснуће се у мисаону аскезу, привидно мирнији, али коренитији песнички став, метафизичко осећање светскости. Павловићева светскост је виши израз динамизма простора, оне линије која кружи око истинске линије човекове ситуације сагледаване на разним раскршћима историје, у коначним сликама давнине, које су, због своје свеопште важности, постале песничке константе. На тај начин, Павловићева поезија нуди једну од полазних тачака за модерно осећање традиције“  (исто, стр. XV) .

Комненић је ( у тренутку кад пише предговор за  споменуту антологију), један од уредника београдскох часописа „Дело“, који издаје „Нолит“, који су иначе покренули комунисти пре Другог светског рата.

У том часопису Александар Петров објављује  Поезију југословенских народа , и у предговору  вели :

„Нову српску поезију, стварану током педесетих и шесдесетих година, међутим, битно су обележили песници једне наглашено антиромантичарске усмерености. Мада су и они, као и песници интимистичке или исповедне поезије, показали велико интересовање са човеков унутрашњи простор, њихову поезију одликује принципијелно различит приступ и поезији и личности. Пре свега, поезија за њих није изражавање њихове личности, поготову не исповест, већ стваралаштво у језику. Ако их интересује личност, или ја,  то свакако није њихова приватна личност нити рационално ја,  већ сложен однос  између свесног и подсвесног, колективног и индивидуалног, типског и појединачног, личности и друштва, личности и околине, односно природе или космоса. У том смислу је симболичка функција језика у односу на целовит ментални систем и употреба симболичке функције језика у песничком стваралаштву.. У нешто каснијој фази, упоредо с таквом усмереношћу, а нарочито интересовањем за архетипске обрасце и националну културну традицију, у најширем смислу речи, они су све већу пажњу поклањали једној специфичној врсти језика – миту. И као језичком изразу ритуала, и као уједињујућем језичком принципу основних менталних представа, и као изразу једне апсолутне реалности. У том превазилажењу личног и тежњи ка универзалном, поједини од ових песника испољили су велико интересовање за народно стваралаштво и историју. Исто тако, на линији те исте универзализације искуства, они су и свом властитом стваралаштву приступали као делу једне целине, односно националне песничке традиције, следећи Елиотово схватање да песници добијају значај схваћени тек као део целине“  (нав. дело, стр. 20 -21).

Постојала је и постојаће тенденција класификовања и систематизација, којима се може приговорити, као и произвољност, владавина ‘теоријске и терминолошке збрке“, тежња да се  код нас ствари не зову као и у другом свету , како је тачно уочио Богдан А. Поповић у предговору своје споменуте Антологије : “ Када би, којим случајем, један изучавалац наше послератне књижевности, који добро познаје наш језик, пожелео да се на ограниченом броју добро одабраних текстова упозна са њеним основним књижевноисторијским и теоријским одредбама – то би морао бити бескрајно занимљив експеримент. Нашао би, пре свега, да смо имали напредне и назадне писце,па модернисте и реалисте и, најзад, да сад имамо авангардисте и традиционалисте. Помислио би, врло вероватно, да ми немамо богзнаколико сложених токова, токова који једни из других проистичу, који подлежу трансформацијама, да су код нас значајне етапе углавном преломне и никакве више и да се мање – више све што се у литератури догађа своди у оквире  формулације  ДО – ОД. Све што се, при том – бар у прво време – закључује овим ДО   носи злоћудно бреме политике (моје истицање – М. Л.) ,  а оно што започиње овим ОД  овенчава се ловорикама чисте уметности. Једно се завршава, а једно отпочиње , једно се закопава, а једно у наштирканим чипканим јастуцима негује и подиже. Сасвим је разумљиво : добио би доста поједностављену слику догађаја (опет моје истицање – М. Л.). Но то никако не би било све. Тражио би, заинтригиран, даље и наишао на нове поделе : на песнике  романтичке  и песнике  класичке  инспирације. Врло би занимљив закључак могао извести : песници класичке инспирације су мање – више они исти који су били традиционалисти, а традиционалисти су, углавном, некадашњи модернисти. Али ни то не би било све. Сазнао би, даље, да вредности традиције обнављају , истина, традиционалисти (некадашњи модернисти) , али би сазнао и то да су реалисти себе сматрали чуварима најздравијих традиција националне књижевности. Вођен логиком, а знајући из историје књижевности да су се романтичари, између осталог, враћали изворима националног фоклора, па и средњег века, морао би бити у најмању руку запањен чињеницом да код нас то чине тзв. песници класичке инспирације (некадашњи модернисти који су се, поред осталог, супростављали свему романтичарском што је тврдокорно , у својим гротескним облицима већ, трајало и истрајавало упркос ходу времена који је водио сасвим другим правцима). Они који су субјективистичкој поезији противстављали објективну, ослањању на дух народне поезије ослањање на уметничку класику, ирационализму и интуиционизму  рационализам… али, ни ту не би био крај. Ако би потражио специфичне одредбе нашао би да авангардисти (револуционарни писци) стварају с вером у делотворност поезије и песника у друштвеном животу, а да  традиционалисти (конзервативни писци ) учвршћују везе  са традицијом и концентришу своје моћи на поетски моменат. Ако би под Äпоетским моментомÄ  подразумевао проблем смисла и ефикасност песничког позива који се песницима често поставља, или, нешто уже, стваралачки проблем који је у новијим француским и немачким поетикама дефинисан као повртак језику, суштинском простору у коме ће песништво наћи своје порекло и стићи своме циљу, враћање симболичкој слици која неће именовати стварно већ ће га малтене разорити и песничким доживљајем у језику преобразити и поново синтетизовати – а тај се нови однос овде понекад доводи у везу и са онтологијом, са тумачењем бића песме – морао би бити сасвим обесхрабрен кад би утврдио да тај програм заступа једна нова, најновија заправо, струја у у српској поезији, која са традицијом и традиционалистима нема ама баш никакве везе“ (стр. 107 -108, „Савременик“ , бр. 8 /9 , 1971).

Ови Поповићеви фрагменти не наводе се овде да би обесхрабили  изучаваоце и истраживаче наше послератне књижевности. То су факта, аргументи. У њима је садржан и приговор свим нашим послератним антологијама које су имале амбицију да представе и афирмишу неки од периода друге половине ХХ века, или неку „струју“. Књижевност друге половине ХХ века, сликовито говорећи, представља једно огромно и неистражено Складиште, у којем нема , сређених,чак ни најосновнијих евиденција, а о  Књизи ситног инвентара да и не говоримо.

„Време пролази и мења оно што смо ми сврстали и одредили брже него што очекујемо, брже него што и замислити можемо“,наслутио је Богдан А. Поповић.

Састављач једне антологије песништва у најширем смислу речи овог појма, који долази после свих других, у извесној  је предности што долази после свих осталих, али коју не треба прецењивати. Њему се пружа јединствена прилика да погледа кроз наочари за сунце  претходника, али он ће свакако све видети својим очима, а пре свега неће моћи да не види уметника који је све своје моћи, сав свој дар унео у подухват да изрази бар педаљ вечности…

Леонида Шејке, и данас када је део његових рукописа постао доступан, нема ни у једној послератној антологији српског песништва или прозе (колико ми је познато), не зато што се он нашој културној јавности наметнуо као сликар и есејист, већ зато што су се уврежиле предрасуде о  „свецимаÄ преломних година, што су зацариле заблуде…

Шејка 1957. године пише о  неизбежном позиву да отпутује.

Ко је то позвао Шејку? Откуда толика тајновитост? Потреба за оклопом? Не личи ли све то на фантазмагоричан свет Кафкиног романа Замак , или Процес? Или на атмосферу Орвеловог романа  1984. ?  То је  права слика   Пута уметника у царству Ћесаровом. Она опна која стеже и затвара видик  – то  је  империја или царство Ћесара. Можда и Будућност („сутра“, како вели Шејка), мада Будућност има  шансу, упркос толиким сметњама, да се више приближи царству Духа.

Шејка је на главу ставио оклоп и у свом времену је постојао под неким другим именом. Као и други уметници, или песници. На главама свих  оних  којима је на души било важније царство Духа и проширивање његових граница од царства Ћесара, седели су  „нагомилани паразити“ – бирократија и номенклатура тотализма или царства Ћесара.

ЗАМАК је Шејкина метафора, и симбол, као што су то и : Ђубриште  и Град и Зона преливања. Или Складиште. Или Хаос.

 

                 Царство Ћесарово пуно је лажних богова, у том и таквом царству, скоро пола века, на уметничко стварање било је уперено безброј невидљивих сочива.

Оно што је Берђајев написао о утопији, о револуцијама, о марксизму и трагизму постојања, о лажним облицима мистике , важи скоро кроз читав ХХ век, од Русије до Југославије .

Тамо где има пуно лажних богова, тамо има и хаоса и ђубришта, пакла. Неуспеха. Биланси тога неуспеха још нису почели да се своде.

Песништво, које се одупирало малограђанским границама царства Ћесаревог, вапило је на маргинама, у мрачним боксовима пакла. Поезију су спасавали они код којих је стварност царства Ћесаревог изазивала отпор. Па и варалице понора, како би рекао Сиоран : они који су стигли у коректно  очајање, у олимпијску окрутност.

Леонид Шејка је  нацртао  Складиште,  и описао га :

“ Овде је свашта и ништа помешано. Свакојаке ствари сакупљене и препуштене прашини. Хаш : Ä То ми је сан, да свака ствар буде на свом последњем месту, покривена последњом прашиномÄ.

Пол Валери : Ä Ово је врт епитета, врт речник и гробљеÄ.

Складиште је скуп предмета отпадака, али не само отпадака по истрошености функције, већ и по истрошености значења.

Ствари су изузетне у блиском опсегу једног низа других ствари, у складишту ствари су прогутане од других ствари. Предмет јесте један непредмет и међупростор између предмета јесте такође предмет – непредмет. Сваки предмет бива гутан од осталих, остављајући на позадини Ничега своју праслику.

Складиште је без средишта, пре свега тиме што сваки атом, свака пора сваког од безбројних предмета (непредмета) себе успоставља у средиште као лажно средиште. То су предмети бачени у једну опустелост својих значења и престају да буду симболи. Њихова збиља, њихова датост своди се на ишчезавање….“

Алхемичари – песници или сликари – којих је било, и који су сањали о прављењу злата и који су трагали за каменом мудрости , нису стварали предметну културу, већ су подизали ниво заједничког блаженства.  Много је створених предрасуда и хијерархија које су смешне, робовали су им скоро сви српски послератни антологичари песништва. Дејствујући под другим именом у времену свога живота на земљи, Шејка је сањајући и идући према свом Замку, ишао према Перуанском Златном врту. Шејка се суочио са Ђубриштем и паклом Града, хаосом и  Провалијом царства Ћесаревог. Шејка је био много ближе Истини и уметничкој делатности која је – у царству Ћесаровом – једина сачувала изворни смисао  (људске)  делатности : остала је духовна служба која улепшава свет.

2

Царство Ћесарево је сабласна слика једног пакленог круга, најбољи од свих светова / подесан за нужни смештај  „питомаца покорних духом“ (како рече један песник) .

Завршавајући увод  у своју антологију Ново српско песништво , Милан Комненић указује на „место поезије у животу културе, на њену комуникативну способност, најзад на судбину песника у свету прожетом сумњама и саморазарачким склоностима“,  и износи  утисак  „да је поезија пристала да демистификује своје биће, али остаје нејасно да ли култура можда не мистификује, у сопственом интересу, песничко деловање као бизарну појаву на самој периферији културе“.

Овај аутор даље вели : “ Када песништво, па и песнички позив у правом смислу речи постану песничко питање, у тој прилици се песништво разраста у дијалог с временом. У наше доба тај дијалог није могуће водити на равној нози и у том погледу поезија више нема илузија. Исходи тога дијалога могу, у најбољем случају, да буду индикативни , па у том смислу делују сасвим скромно. Песничко одређење према времену постало је упитно. Бадава је, изгледа, гајити наду у повратак старога патоса захваљујући коме је песник ранијих времена имао илузију о сагласју свог позива са светским поретком ствари, као и о упливу свога рада на тај поредак“.

Има и друкчијих мишљења, наравно. Није ли површан утисак да је песничко одређење према времену постало упитно?

Царство Ћесарево  имало је своје дворске или корисне књижевнике и књижевне критичаре и ине, који су срећно провели век, / волећи вино, жене и хлеб, / ширећи весели наук / синова свих победника / на тркалишту историје.

Критичар и песник Срба Игњатовић, скоро Комненинићев вршњак, на начин једног Берђајева раскринкава лажну социјалну мистику  послератних времена, сањајући ФЕНОМЕНАЛНО ЈАЈЕ  Ђеа Богзе.

Игњатовић лапидарно оцртава једно раздобље победе која је пораз, сликом  апсурда и гротеске, када Каин и брат  му Авељ / црне xигерице вечерају / један другом . Не, прича о  феноменалном јајету  Ђеа Богзе није само румунска ововековна прича, нити запис о великом изумевању, већ дијалог с временом и веком, мукли монолог непоткупљивог унакрсног памћења песништва :  Толико жуманаца исцурелих из љуске, ? толико кукурикања мање под сунцем, / Толико сунаца којима не допустише да се роде – / Читава историја света изопачена / Под изговором да се прави кајгана.

У  суштини, када је реч о српском песништву уопште, многе се ствари мистификују.

Чеслав Милош је једном приликом говорио о корисним књижевницима, корисној књижевности, која се „уклапа“ у царство Ћесара. Насупрот ове доминанте, постојала је и она друга, маргинална, маргинализована, сатерана у гето – тзв. независна, деструктивна књижевност. Деконструктивна књижевност.

Станислав Винавер је , сетимо се, на време уочио  три „чиниоца“ , који су били од „пресудног значаја“, а покаткад и „кобни“.

„Покаткад можда и благотворни, свакако они дају правац и ток који је по неки пут неочекиван, који, да њих није не би извирао ни из природе писца ни из природе дела.

Пре свега :  недостатак широке публике за књижевне послове (моје истицање, као и сва она која следе – М. Л.). Затим : чудна традиција критике која је редовно писцима судила и редовно их осудила. Постојала је у нашој земљи радост суђења и осуђивања. Сећам се негде код Херодота кад описује неке митске народе, како су тежили судству и суђењу. Можда би се овде могли нађи исти комплекси. Авај, до чега се дошло! Потражило се, тамном реакцијом бића да сви буду што строжије осуђени и што горе кажњени за злочин што су се дрзнули да у области духа и израза имају своје тумачење , свој став, свој правац, свој лик.

И најзад трећи чинилац : недостатак мецена који би били неки подстрек књижевног рада. Критика је била, може се рећи, анти – мецена“.

Винавер ово није написао педесет и неке године, већ 1938. године ( в.  есеј  ОДБРАНА ПЕСНИШТВА , часопис  ХХ ВЕК, бр. 10. , 1938, стр. 662. и даље).

У царству Ћесаревом, у којем се развија послератна књижевност и уметност,  н е м а     мецена, тј.  „главни мецена“ је  сам Ћесар. А критика је – анти-критика. То је чудовишно раздобље оних комплекса, о којима пише Винавер пре рата још, када се овде  поступа са неким уметницима и песницима, суди и осуђује, много грозоморније него код митских народа по Херодоту. Сви који су се дрзнули да у области духа и израза имају своје тумачење, свој став, свој правац, свој лик – склоњени су на маргину, на ђубриште или у пакао. Шејка, у том смислу, није једини, он би могао бити парадигма.

А случај са  нечувеном хајком покренутом против младог и готово непознатог аутора једне поеме ПОЉСКА МУШТИКЛА (објављене у „Књижевној речи“, 1983), представља одличну грађу за изучавање насиља над песништвом…

                3 

Књиге најзначајнијих песника  послератног раздобља , не објављују мецене, већ најдоминатнија државна издавачка предузећа. У којима су они врло утицајни (моћни) уредници.

Дужност је нашим писцима била, сматрао је Винавер, „да омогуће високу културу створивши њене базе у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње. И оно што би постигли – макар и са закашњењем – био би поклон будућим нараштајима. Да, у многоме код нас, потребно је да смо савременији но ико, да бисмо имали, ми писци, смелости и поноса и тврдог уверења да идемо с временом и да нисмо у запећку. Али неопходно је, и опет у многом, да смо и у заостатку, који не би био случајан и несрећан, него кобан и поносит, јер се састоји у накнадној грађи онога што је пропуштено било. / Наше старије генерације не постигоше ни један од два циља. Не бише ни претерано модерни, да се на нас осмехне европска гордост неустрашивих трудбеника, не бише ни стварно, истински, заостали, да се доконча оно чије нас наслеђе није достигло. За све ово требало би много напора, тешког понирања, и неблагодарне екстазе. Они се, често уз пристанак и благослов лене критике, ограничише на површном и артистичком, прогласивши то јасношћу. Сваки крвави напор изгледао је мистичан, свака чудесна слутња причињавала им се мутном, сваки исконски немир био им је горак и проклет, и недостојан тако сигурног и лаког заната. Речено је да је све то обмана и бацање прашине у очи. И остао је само сух и јалов рационализам. И рећи ћемо и за њега да није испекао свој занат, јер није могао да се успротиви ма чему ирационалном. Таква је постала наша званична књижевност, најзваничнија коју смо икада имали, и унеколико гора и од бирократске, јер бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се ускраћују насиљем свесног стила.  / И на тај начин извесни одлични и првокласни посматраоци наше културе, као на пример Г. Геземан, тврде да нам је склоп душе рационалистички и према томе и наша поезија да  је излишна, да је заблуда. / Ја пак тврдим нешто противно. Ми нисмо рационалисти, не, него смо просто у књижевности избегли умни и духовни напор. Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље сређивање потребно нам је било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније кад је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални.    Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сву драж новине и оно мучно па и донекле смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“ ( Винавер, исто, стр. 664 – 665).

Колико је од тих  метафизичких или алхемичарских  стремљења једног изврсног познаваоца нашег песништва, заиста, остварено у нашем послератном српском песништву? (У другој половини ХХ века?)

То је било оно главно, што се постављало пред састављача ове обимне антологије, а то је – по Бели Хамвашу – светлом гласу из таме царства Ћесаровог – трећи део алхемије или учење  о злату  и камену мудрости.

[„Злато није ништа друго до праматерија од које је свет у почетку био у првом стварању. Овај први свет је прасвет. Творчево прво стварање било је од злата. Не од физичког злата. Физичко злато није ништа друго до материјални облик древног и првог стварања. А какво је било ово стварање свако може то да разуме ако помисли на тихо, топло и смирено, коначно и ненадмашно лепо блиставило, на онај особени тешки мир који је благ и зрео као уље, као нектар, као летња светлост, односно као злато.

Камен мудрости је оно универзално и непролазно знање које чува тајну прављења злата. Али не мора то бити само знање, него и материја, јер у материјалној природи мора да постоји и материја која тачно одговара ономе што је универзално знање у свету духа. Камен мудрости је она материја под чијим додиром се елементи враћају на своје изворно место, успоставља се изворни поредак и враћа се древни први свет. Истовремено, камен мудрости је животни еликсир, здравље, живот, магично средство бесмртности.

Циљ алхемије је прављење злата и проналазак камена мудрости. Делатност може бити унутрашња и спољашња ; унутрашња делатност непрекидно делује на спољашњу и повлачи је за собом; спољашња делује на унутрашњу и уздиже је. Две делатности се међусобно покривају, међусобно допуњују, узајамно потпомажу и спољња се повезује са унутрашњом, унутрашња са спољњом. Јер приликом првог стварања унутрашњи и спољни свет нису били раздвојени : постојало је јединство, као што су једно били природа и дух, тело и душа, живот и бивство“ , Хамваш, нав. дело, стр. 66 – 67. ]    

4

Када је реч о нашој „званичној књижевности“ послератног периода, а у њу сигурно спадају и дела три песника – Попе, Павловића и Раичковића – упитајмо се :

Јесу ли они испунили дужност, која је била пред њиховим претходницима? И шта је значило избегавање мистичног искуства? Је ли ова „тројка“ заокружила своје опусе оживљавањем наших дубина и накнађивањем много чега што је пропуштено?

Јесу ли они као изузетно утицајни уредници , који су остали дуго на тим положајима, у најмоћнијим издавачким предузећима, учинили више користи или штете по српско песништво (као уредници)?

Нису ли они као песници прецењени од стране скоро целокупне званичне послератне књижевне критике?

У којој мери су они алхемичари у правом смислу речи?

Миодраг Павловић у Предговору  Антологији српског песништва (једној од оних ређих која је имала више издања) каже – подстичући будуће састављаче антологија , да антологија никад није доста. Свестан је , дакле, какве би се све антологије могле сачинити. Као антологичар и критичар, који није  самодржац, Павловић је био  близу торза Енциклопедије српског песништва, али није подлегао том искушењу, и сачинио је „приручник поезије“ и „књигу за читалачко уживање“ – књигу начињену  „с намером да се изаберу најбоље песме нашег језика и наше песничке традиције“ . Павловић је знао  – састављајући своју књигу – да „одабирање и слагање поезије није посао за тражиоце апсолутног. Ни најхерметичнији укус не може самом чињеницом избора смањити комуникативност једне постојеће песме, нити је иједно време које је сматрало да зна шта је најбоља песма остало касније неоспорено. Антологија која је  састављена према захтевима књижевноисторијске репрезентације никада, пак, не може пружити призор  стварног богатства појединачних појава у етапама историје, које је свакако деловало и на највише домете истог раздобља. Зато такав антологичар, знајући да не може да прикаже све што је од значаја у једном периоду, издваја ипак, и нехотице, оно што је трајно, што је близу његовом осећању естетскога апсолута“  Ш Миодраг Павловић, Антологија српског песништва (ХIII – ХХ век) , ( четврто издање) ,  Београд, 1978, Предговор, стр.  ХI ].

О  тој  антологији Павловићевој , један од њених најжешћих критичара, Марко Ристић, написао је нешто што превазилази уобичајени књижевни скандал, употребивши више од стотинак отровних израза, који су типичан пример , винаверовски речено, оне анти-критике. Критика, хтела то или не, мора уважити Павловићев аргумент да је свака антологија „естетски експеримент, не само зато што покушава да прикаже један кохерентан укус или поглед на књижевну историју, него и зато што песме и песнике које је изабрала ставља у оквир, у естетску околину, у контекст у коме они никада раније нису били. Ако се у новије време и писало о естетској функцији контекста, било је углавном говора о односима речи међу собом, а не о контексту у коме се цела песма налази, и који исто тако утиче на наше разумевање њенога садржаја и на наш целокупни доживљај“  (исто, стр. XI).

5

Колико нам може бити од помоћи осмотомно дело  БИЋЕ И ЈЕЗИК  Радомира Константиновића – тај  „речник“ (један од могућих речника)  српске поезије ХХ века?

У  коме је анализирано на преко 4000 страна креативно искуство 113 српских песника и социјално – духовна атмосфера у којој се развијало. Зар није било природно после тога да се неко одлучи и састави  , макар  Малу  енциклопедију српске поезије ХХ века ?

                 С. Тонтић, у предговору својој антологији  или Великој књизи модерне поезије пише:

„Цијели ХХ век јесте златни вијек српске поезије. / Са ХХ вијеком српска поезија  дефинитивно је европска и свјетска“.  Та огромна Тонтићева антологија нашла се у бурним временима на ТИТОНИКУ, аветињском броду  царства Ћесара који је почео да тоне, имала је, дакле, жалосну судбину и није стигла до већине којој је била и намењена. И та Тонтићева антологија је састављана са намером да  „читаоцу пружи свеобухватну и цјеловиту збирку највреднијих остварења модерног (умјетничког) пјесништва у Срба, у временском распону од његових родоначелника (Лаза Костић и Војислав Илић) до савремених, млађих аутора  чије је мјесто у овој поезији тек назначено и још неизвјесно“. Нема антологије којој се не могу упутити извесне замерке и оправдани приговори, тако је и Тонтић био под упливом тренутка у којем је састављао свој  избор и под упливом свога рецензента (када је реч о најмлађим песницима). Није ли помало банално и преписивачки (када је реч о најмлађим песницима)  прештампавати њихове песме из других антологија?…

6

Састављач  НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА , кренуо је другим и друкчијим путем – од почетка свога рада.

Кренуо је од з а н е м а р е н о г, од занемарених песника, занемарених делова незанемарених песника, бирајући из Складишта Мале магазе   (сектора песништва : 1938 – 1998) поезију у најширем смислу речи, оне текстове који задиру у сферу истинске мистике, у трагизам људског живота, историје и постојања.

Бирао је оне текстове, целине или фрагменте, према томе да ли су стремили Целини, Свечовеку, Свевремену, Свезначењу, Свемисли, иако сваки од изабраних изискује и посебна мерила, јер сваки је песник и свака песма (како једном рече Одн) , ОСОБА ЗА СЕБЕ, јединствена на свој начин.

Другим речима, састављач се трудио да открива све оне текстове који су зрачили извесним одговорима (или су били прожети њима) , на које су истинска мистика и трагизам постојања постављали питања јасно или немушто.

Можда би ова антологија могла да има и неке друге наслове : Бела или Златна антологија , мада би јој  се могао дати и наслов , преузет из књиге М. Елијадеа  ФРАГМЕНТАРИУМ .

Елијаде у поглављу  Пут према центру  пише:

„Сократовска техника базира се на овој тврдњи : да сваки човек има истину  у  себи ; треба једино да га подсетиш на њу, да је извучеш на светлост. / Поједине индијске философије полазе од идентичне уверености. (….)  Спас се, како за Сократа, тако и за индијске философије , налази у човековој моћи  да се сети  или да препозна истину.  Али ова “истина“ јесте  у човеку, ЧИНЕЋИ САМО СРЕДИШТЕ ЊЕГОВОГ БИЋА. (….) Пут према ‘мудрости’ или према ‘слободи’ јесте пут према центру твога бића. Прва је и најједноставнија дефиниција која се може дати метафизици уопште. Занимљиво је и опажање да се једноставна дефиниција може дати и религији уопште : пут према “ центру “ . Одиста, сваки религијски чин подразумева излазак из профане зоне ( која одговара, у метафизичком реду, изласку из настанка, из “живота“  и “историје“) и улазак у зону светости ( храм, жртвено место, литургијско време, “стање“  молитве, итд.) . Али зона светости, посебно храм или олтар  сматра се – у свим религијским традицијама – ‘центром света’ (види нашу књигу  ВАВИЛОНСКА КОСМОЛОГИЈА И АЛХЕМИЈА, 1937, стр. 31 и наредне) . То јест, жртвени улазак у зону светости јесте пут према центру, према апсолутној Стварности. Јер  свето  значи  ecce , апсолутна реалност, супротна од “профаног“ , настанка, живота, једном речи од  non-ecce . Наравно, “путеви“ према “центру“ – метафизике и религије – имају супротне смерове : метафизика открива центар у човеку ( татвам аси) , а религија открива центар у светости, изван човека ( ганз андерес). Упркос томе, “смер“ путева не треба да нас завара, чинећи да  верујемо  у неспојивост ова два  “ пута“ , метафизички и религијски. Јер, доиста, у првом случају – метафизичког пута – човек открива у себи апсолутну стварност (атман), али је истина и то да овај онтолошки принцип не припада човеку као таквом, већ му претходи и отходи“.

Јер заиста је реч о једном од  најнеобичнијих  фрагментарија у ХХ веку наше књижевности, најближе је фантазмагоричном нереду, указујући на њега. И на  стварање. Миодраг Павловић је, још пре неколико година, у зајечарском  Развитку објавио једну од својих изврсних песама  Стварање :  Заиста, може се тврдити / да је свако од нас / био на стварању света, / да је гледао издвајање материје / и дух како се у тело улива, / или нас не би било.  // Друго је  зашто о томе нико / памћење нема осим /  чињенице свога постојања.  / Можда је на почетку било незнање, / али, свет је из незнања / испао леп, и ништа мање. // Узвишен, више но да га је стварала / велика стручност божанства, / као што је изгледа морало бити, / мада се од присутних многошта скривало / да им се ум не пренерази /  и да тек створени човек // Не захтева одмах да се промени / или преобрази. Све стварање / у нама – оно дрхти и зебе :  / визија почетка извор је страха /  шта ће да буде после са  / скупоценостима што се дају //  Из руку да се  множе и деле. / Најдрагоценије у нама нико  / по имену не зове, нити у сновима / призива ; по нама је стварање / остало без имена и без даха, / а видели смо га када је друкчије // рођено и било!  Ко ће да препозна / своје место на великој представи / када је Бог радио на нама / дан за даном? и био задовољан / оделивши небо од земље / и светлост честу од таме густе, // Пре но што се врати на свој престо!

Ова Павловићева песма открива тајну стварања, не и антрополошку тајну стваралаштва.

7

Размишљајући  о изворима , бити и крају поезије   Тин Ујевић је знао да је поезија, ако тако сме да се каже, „окултни смисао религије. Религија и није друго, у њеноме правом надахнућу, него поезија природе. Религија се деградира, губи свој први узвишени значај, када тражи да се вјерује дословно у све идоле и богове које је она поставила. Али има стољећа када народ у своје богове не вјерује другачије него као у фантастичне фикције. Тада је вјера поетична, стваралачка, митос се осјећа као грана живота. Отуда, јер се религија једном схвата и прима као поетска могућност, криво се закључује да је религија свагда поетична, а да је поезија, напротив, везана уз вјерске или анимистичке фетише. Она је уз њих везана, премда их је сама створила пластиком маште, само у стадију своје примитивне економије“.  Ујевић зна да постоји основна разлика између поезије и религије, поезије и филозофије. „Поезија је везана за осјећај и донесена интуитивно. Филозофија апстрахира од осјећаја и држи се умних спекулација. Поезија чак и јесте филозофија у чину, козмичка социологија која је никнула у дубљини осјећања повјерења у природу“. Објављујући та своја размишљања о суштини песништва и његовој судбини  ( у  Југословенској пошти , 1934) , Ујевић је знао да поезија не треба да губи „тло стварности под ногама“ : “ Без стварности, поезија пловећи магији, фетишу, сну, бива чак и ретроградна. Она је тада ретрограднија чак и од позитивних религија водећи нас у чаробни свијет примитиваца, анимиста и тотемиста“.

Ујевић није веровао у  социјализовану лирику, сумњајући да она може „бесконачно задржати субјективну ноту. Треба ликвидирати прошлост која се повампирила у фетишима надреализма. Пјесник гребући поноре личне мистике, иза којих стоји егзалтација еротомана Нарциса, дошао је у везу са својим генијем, с демоном. Али тај демон треба да се помири са судбином која изражава добри бог свјеснога и етички просвијећенога људства. Ми нећемо поезију која ради само с пјесником, па ни ону која ради с пола свијета. Хоћемо поезију глобуса и козмоса. А глобус је довољно људски и друштвен, тако да га треба у цјелокупности схватити, макар нам разлике не биле равнодушне. Ни природа није ништа друго него извор енергије и козмичка средина човјека према којој свака локална средина ишчезава. Од култа природе треба стићи до култа социјалне етике, а та не смије бити намјештена ни сасвим артифицијелна.

Даље – поезију треба  сврстати, премјестити у прозу. То ће бити велика, неизбјежна ликвидација најскорије будућности“.

Да ли је Ујевић мислио о том премештању поезије у прозу као о њеној обнови? Највероватније.

У есеју написаном коју годину раније (1929, „Ново доба“), Ујевић је изричит:

„Пјесма је дух, а све је остало мртво слово. Умјетност је ријеч, очитовање, откровење ; пјесник и умјетник је свећеник, и он је једини истински, прави, жив и стваран ; а сви се они остали, јадници, нису ни родили. Колање васионога живота и откуцаје његова била ништа не може да примјерно дочара осим чаробнога ритма умјетности ; она је, звук и слика, шипка која оживљује, начело које ставља у покрет, дух који одуховљује и одјелотворује. Пјесма није више ни сан; она је чин, смисао и окруњен успјех кроз кривуље опстанка појединца и друштва.Природа је стварност неорганизована, каотична и произвољна у својој продукцији ; уметност је организована стварност, организовано искуство, стварање са  печатом духа. Божанско начело се разгаљује и раскопрењује кроз њу; штавише, као да овај свемир, несвршен и запуштен од Бога Оца, чека да га препороди и да му заглавак, прекаљен у најчистије облике дефинитивне и мјеродавне Љепоте, краљевска машта једнога песничкога генија, видовитога жреца, врача, вилењака и вилинскога сина. (….)

Гдје нема умјетности, и слободна и просвијећена друштва спавају мртвим сном, јер она доноси ову духовну етичку боју која се састоји у игри, у сјенчању, у чаробији Форме. Пјесници су људе научили говорити : пјесничка слика је била заметак појма као научнофилозофске схеме, а данас је лијек и устук против истога појма, да не би пресушили извори живота и да би сложеније узело одмазду против једноставнога, више против нижега. Па и само значење и светиња, дјевичанство Ријечи ослобађа се натруха и обесвећења само у умјетности која је осветила праве односе међу слоговима, те пронашла у ријечима корелате, можда и супституте, како за начела тако и за чињенице, сваке земаљске, не само духовне, не само аудитивне и визуелне, него и , бого мој, гастрономске стварности“. („Сумрак поезије“)

Ујевић је најближе смислу стваралаштва, стваралаштва и лепоте, уметности и теургије.

Ујевић је, боље него многи послератни песници знао, да је свет који нам је наметнут „као фактицитет, „овај свет““ – „деформисан, он није космичан, у њему нема лепоте. Доживљај лепоте у свету је увек стваралаштво ; – у слободи, а не кроз принуду, достиже се лепота у свету“, каже Берђајев.

„У сваком уметничком деловању већ се ствара други свет, космос, спокојно – слободни свет. Отпада краста са лица овог света. Уметничко стварање је онтолошке, а не психолошке природе. /   Али на уметничком стваралаштву је очигледан трагизам сваког стваралаштва – несклад између онога што је задато и остварења. Циљ сваког стваралачког чина је неизмерно већи  од било ког његовог остварења. (…) Циљ сваког стваралачког чина је  – стварање другог бића, другог живота, пробој кроз „овај свет“ ка другом свету, прелазак од хаотично-тегобног и изопаченог света ка слободном и дивном космосу. Задатак уметничког стваралачког чина је – теургијски…“ ( Н. Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА, књ. друга : Београд : Логос – Ант, 1996, стр. 45 – 46)

 

Када тридесет и седам година после Ујевића (1966) Васко Попа одговара на питање  одакле речи твоје песме ( “ Има речи – костију  које ти застану у грлу. Њима се можеш угушити. Има речи – жеравица које ти падну у срце. Од њих можеш изгорети. Има речи – змија које ти се склупчају насред главе. Због њих мораш научити да свираш у чаробну фрулу. Има свакаквих речи од којих можеш настрадати. Са речима се, уопште, не треба шалити. И, између осталих, има и речи – кључева. Те речи – кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму.. Што, наравно, не значи да увек и начиниш. Те речи јесу и саме већ  заметак песме. Оне ти се јављају увек изненада, али, изгледа, никад случајно. Јављају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. Засјају између других речи и реченица које никакве везе немају са будућом песмом. Засјају те речи као предзнаци песме. Само их треба препознати. Оне те задиве, као да то нису твоје речи. И сећаш их се мутно, као да си их некада већ давно већ негде чуо, само не знаш ни где ни када, и то сећање остаће ти заувек тако мутно и неће ти се ни после писања песме нити икад разбистрити. /  Уколико ти је искуство богатије и зрелије, оно те учи да ти те речи песме долазе из свога извора. Одакле би, уосталом, и могле доћи? Знаш да пут од тог извора води кроз твоје срце, кроз твоју главу, кроз твоју душу. И то ти даје могућност да песму напишеш, да напишеш песму онакву какву си заслужио, и онда, само онда када си је заслужио. Бити песник, по свему судећи, значи, више него ишта друго, бити човек који је спреман да животом својим искупи речи  за своју песму из њиховог извора. Без самозаборава нема усредсређивања, без усредсређивања нема откровења, нема и не може бити песме. Не може бити песме барем онакве до какве ти је стало.  /  И питају те, исто  тако често, коме ти упућујеш речи своје песме? Ти их враћаш онамо одакле си их примио, враћаш их њиховом извору. Знаш да пут уназад до тога извора живе речи води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свима људима даје могућност да и они, речима песме, опште  с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом , састоји се друштвеност, човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи, али често нема чиме. /  И за сваког човека, за сваког читаоца важи закон по коме треба  речи песме да заслужи, ако жели да те речи постану његове. Иначе може да стоји колико год му је воља над песмом, сама му се песма никад неће отворити. Затворено коло чине речи у песми. Види се да играју у колу, али се не види око чега оне то играју. То речи у песми састављају слику извора из кога су потекле и ка коме теже. Речи су, казало би се, окренуте леђима човеку нагнутом над песмом. И човек им може видети лице само ако пристане да се сам, без пратње својих задњих мисли којима се поноси, ухвати у то коло речи, да не пита куда ће га довести и да се не осврће уназад. Једино ће му се тако песма отворити: отвориће му се изнутра. Других улаза у песму нема“) , Попа се враћа суштинском извору и говори о стварима о којима је и Ујевић говорио, које прави песници понављају кроз разна времена.

Прави песници уистину почињу баш тамо где су други до њих и с њима свршили.

Песништво је неизбежно, и у најгорим временима, и у оковима царства Ћесара ( „и најдавнија и најстарија лирика није се родила као производ грубог живота  који није ништа него неуки рудиментум, него је само, пуким случајем, поводом живота  који и није никаква озбиљна стварност, сијевнула, зазвучала као један чисто духовни Музикални Мотив… Сдаржај и воља поезије? Мање него сјена паукове пређе, трак сунца у дјечјим прстима… /  Сасвим је разумљиво да је рогоборно наступање и груби, прозаички наступ футуриста могао само да значи један стихијски талас барбарије. Та је барбарија била толико окрутнија што је била оборужана симпатијама модерних дивљака и, говорећи са катедара и у лабораторијама, употребљавала језик ароганције подупрт рјечником вулгарности и опћих мјеста. Али што ћемо да радимо? Хисторија се успела не да разори идеологију него менталитет…жуту мозговну кору“ ,  Ујевић, исто, Сумрак поезије ) , и када се свет културе буде рушио у свет цивилизације. Предвиђајући (тридесетих година овог века) да ће поезија  да ишчезне , Ујевић је претпостављао  „да ће то да буде до 50 или 100 година“, и да ће поезија прећи  “ из везаног стиха у ослобођени, из ослобођенога у слободни стих, она ће да погине са слободним стихом који је њено најзрелије и највише очитовање. Јер се љуто варају они који мисле да је слободан стих сушта проза неједнако раздијељена у ретке без срокова. Слободни стих је стих  катÄексохен, и с њим ће поезија да умре пошто је достигла свој апогеј. Али поезија неће да умре без насљедника. Све њене благодјети пријећи ће у насљедство прози, новели и роману, који ће, са више микроскопскога и многостранога духа, да кушају да субјективно посматрање субјекта замијене нечим што би било барем  Ерсазтз објективнога гледања на објекат. Умјетност, која се у епохи индивидуализма отресла окова опћих проблема и посветила усавршењу психичкога живота и равновјесју љепоте појединаца, вратит ће се опет у загрљај друштву…“

Колико је Ујевић био далековид?

И да ли се догодило оно што је предвиђао тридесетих, да ће  песништво у ужем смислу речи, кроз педесетак година ( до краја ХХ века, ових дана) , ишчезнути, умрети, али оставити наследника у прози и есеју? Колико се то, и да ли, догодило у српској књижевности од 1938. до 1998. године?

              II          

Да, састављање овакве једне антологије, у много чему више је од  уобичајене књижевне поруxбине издавача и купца – поновићу без устезања Шејкине речи – „облик ритуала, игра која у хаосу отвара пут ка светлости, води до часа када ће простор Ђубришта, размакнут снагом труљења и оздрављења, постати острво слободних покрета“. Тај облик ритуала „остаје само мрежа бројних могућности, лабиринт сачињен од безброј путева. И зато, ко не може да се искупи, нека се не упушта у ове јереси. Сва та одилажења никуда не воде, а сва су могућа, мада понекад, изнад тресетишта и малих бара, које дишу услед слабог ветра, тако да пулсира кора жабокречине, изнад зарђалих чекрка и зелених стаклића, изнад гомиле шљаке, види се  Замак. И када то не би била обмана једног пуног часа, ка овом центру указао би се пут, према коме би сви остали постали велика лепеза, xиновски левак, разгранато дрво“.

За Шејку је  територија Ђубришта : џиновски левак, разгранато дрво, укрштени сводови… (1957)

Шејки се чинило да је  Замак “ тотално остварење оног што се на Ђубришту само тражи, али не и сасвим постиже, а то је пасивност“ (1957).

Размишљајући о Замку Шејка се пита „да ли ствари, које су се већ одавно распале и којих више нема, могу и даље да постоје на мојим хартијама и платнима, а да себи не бих казивао неке лажи о себи и свету. Знам, пре свега, да у стварима постоји нешто сурово и безоблично ; то је као кад се направи шљака, кад се крпе згужвају, кад се зидови разједу од удараца, кад лишће и кад човек увену и ближе се све више пепелу, а иза тога долази велика тама. Но, човек, који увек поново устаје и утврђује себе, поставља један поредак ствари који служи његовом телу и његовом духу. Једну столицу он ће начинити  да би могао да седи, а ту исту столицу ће украсити да би свом седењу дао значај и мисао величине. Седи се, такође, и на клозетској шољи, али ово је седење које служи искључиво телу.. Друкчије се седи на престолу. Постоји престо кога је створила амбиција и престо намењен божанству. И остале предмете човек ће начинити да се одреди према узвишеном, али нешто мрачно у њему прокламоваће  владавину тела и крви и створиће се паклени поредак ствари. Али, тамо иза зидова, којима се ограђује, постоје заобљени брегови, велики бели облаци , мноштво шарених птица, нежних биљака, блиставих кристала, у којима се огледа звездано небо. Постоји предео благих сазвучја и неизмерне плодности, земља је ту свежа и дарежљива, и то је заборављени завичај.  /  А изнад те земље, на висини облака, у плаветнилу, у центру, између двеју закривљених сфера, лебди раскошан престо, украшен златом и слоновачом. У њему је језгро и исходиште зракова који обасјавају земљу. Збир свих рефракција , који ће се догодити зрацима у огледалу вода, у капљама воде, у ружичастим очима птица и, најзад, у кристалним чашама, које имају необичне положаје на мом столу, даће једну епифамистичку геометрију апстрактног, која је заснована на темељу броја три, а то тројство је почетак свеколике множине и безбројних индивидуалитета, а сви они почињу од те основе и њој се враћају. Између тог првог тројства и оног  завршног, коначности која захвата у себи сву бесконачност, стоје предели бесконачне пустоши, у којима је бесконачан број коначних ствари. За путника то је лабиринт искушења, коме се не може наћи излаз, Ђубриште које на једној страни има безоблично најразноврсније трулежи, а на другој геометрију Сатане. Из прорачуна једне мистичне математике извео сам да је ова зона у знаку броја четири.  / И како ћу бити истинит у ономе што казујем, зар је ико изашао из лабиринта а да није претворен у пепео или да није постао плен једног чудовишта? Да ли је ико напустио Ђубриште а да се није распао? Зато на рубовима једног идеалног човековог боравишта видим делове његовог тела, који покушавају да се приближе ка центру и сједине, да би се створило једно тело хитрије од кентаура, моћније од богова, без штака и металних делова, да сав предео обећане земље у њему буде садржан. Размишљајући о тој сили, која је јеидно моћна да састави раздвојене делове, нисам могао да пронађем другу, осим оне давно постојеће, а то је љубав“ (Л. Шејка, ГРАД – ЂУБРИШТЕ – ЗАМАК 1 , Београд, Књижевне новине, 1982, стр. 91 – 92).

19. марта 1961. Шејка бележи у своју бележницу : “ Лице судбине љубави и лице уметности једно је“ (исто, стр. 96).

Једнога априлског дана 1961. године, Шејка је на Капетановом брду, да би себи представио једну очигледну антиномију природног развића, поставио на „бели папир једну сасушену, а можда злокобно – демонски убијену бодљику и поред ње једну тек ишчупану биљку, која само што је изникла, започела своје пролећно цветање. И та биљка коју сам ишчупао, не мислећи ништа, тренутак касније ми се приказала до те мере жива да помислих – то је био један злочин. Међутим, набубрела од сокова, који су избијали на свим њеним порама, тако месната и здрава, супростављајући се тиме оној сувој  бодљици, са друге се стране њој приближавала, примајући дијаболичка обележја, да ми постаде скоро одвратна. Збиља, она није могла да каже природи не, она је сама природа, природа у попуштању и отпадништву, још, додуше, блиска извору, али већ отрована грехом, већ оплођена ; снаге бујања, непотчињене, разблудне. Али, она је непосредна, природа се у њој без препрека остварује, без сопствених препрека, препрека рефлексије, сем оних које потичу од неорганиских физичких сила.  /  Један “пут који то не мора бити“. Нема гаранције, каже Берђајев, томе да ће се блудни син вратити, да ће искушење, владавина Ђавола, имати исход у светлости откровења Бога, повратка Бога, нема гаранције у позитиван исход светске историје. Најтврђа вера суочена је, зато, са великом сумњом, али она по томе и јесте вера и јесте велика, што нема никаквих гаранција, што је заправо апсурдна…“ (Исто, стр. 97 -98). Тако открива природу нужности и оно што води у пакао („то је лагано и млако попуштање“).

Открива и оно што је исходиште човека и сврха аскезе.

„Гле, још живи та биљка, у њој је присутан свети дух као и у човеку, а човек је два лица божанског тројства упућен трећем, основном. Он се превазилази, поништава, он је распет. Ако су биљка и животиња божје творевине, човек је ( уколико је изнад њих) сам две трећине Бога, али само тада када је упућен основи, битном. Тиме му је , значи,  дато стваралаштво што надвисује себе као творевину и само тада је супериоран над осталим облицима живота.  Стваралаштво је, дакле, паралелно аскези. Оно је само по себи већ захтев аскезе. Нисам ли запао у грешку ове мистичне калкулације ако сам седиште Тројства, које мора бити свеобухватно, поставио изнад нижих облика егзистенције? Не, јер мистична математика учи да Бог у својој експликацији, постајући свет, прелази из тројства у четворину. Дакле, свет постоји и множи се у знаку броја четири, а само исходи и залази у знаку броја три. У том знаку је апсолутна пуноћа, оствареност само једном трећином. Та једна четвртина њега, развијена тако да чини материју, јесте његово подножје. Оно што остаје у висини, то је он цео, то је Ум.   /   Пут од броја четири до броја три је пут од Ђубришта према Замку, пут ка њему, од подножја према висини. То је Ä пут који мора битиÄ. Оно што мора бити, то је пад. Велики излет Икара у висину био је чудо, подвиг није морао бити ; његов пад јесте нешто објашњиво, природно, нормално. Ништа га природно  није гонило ка висини, његов ум и срце, он сам који је врх природе. Поставио се тако у вертикалу, у правцу супротном гравитацији. Али, човек се успоном може супроставити природи или Богу. Супроставити се природи мора бити и Богу угодно, јер природа је пад Божји, не по томе што је стваралаштво, већ по томе што је остварење. (….) Успон којим се супроставља човек Богу знак је охолости и порицања : пут ка пустињи пакла, Вавилонска кула, освајање свемира.  /  Наше душе у Замку, у собама саграђеним од неких  чудних одсјаја и светлости, што се слободно распростире унаоколо. Замак садржи и те собе у којима ће душе одржавати своје гозбе и своје тајне састанке, посвећене унутрашњем распореду раскоши “ (исто, стр. 98 – 99).

*

Они најупорнији, као Шејка, имали су пред собом  У бескрај продужени ЗИД, који „дели Космос од Хаоса, божанско од сатанског, живот од Смрти, Јединство од Распадања, Ђубриште од Замка. Онај који је изашао из Лавиринта, нашао се пред Зидом, пред Великим Зидом Традиције “ (Кукић) .  Тај  Зид је битан, описивали су га и описали Шејка и Кукић ( и многи други претходници). Јер, како пише Кукић :

„Делећи један од другог, Зид истовремено омогућава прелазак из таме у светлост, из доњег у горњи свет, из пролазног у вечно, из Хаоса у Космос. Иако је Зид  у бескрај пружен, он никад није затворен према висини и стога не може онемогућити везу са супериорним сферама, премда то иначе одговара нормалном стању ствари. (Рене Генон). Зид штити од онога што је доле, а указује на оно што је горе, уклапајући се у један општи вертикализам Света. Можда је на једном од ових високих Зидова Тераса Замка, са погледом на предео благости ( Шејка, Списак тема).  Зид је крај једног, а почетак другог Света“…

Према тумачењу Б. Кукића, Шејкино „Ђубриште припада Граду (Паклу) све дотле док се на њему не укаже Лавиринт, односно, док се не укаже могућност изласка из њега, могућност искупљења за грешне душе Пакла, док се  не укаже  могућност очишћења на путу ка Замку (Рај). Лавиринт је, у ствари, Чистилиште. / На светском стубу Аxис мунди  између (нижег) живота тела и (вишег) живота духа налази се Лавиринт. То је кућа из које, кад изађе (ако изађе), тело се венчава са духом, успоставља се њихов интегрални склад ; то је  темплум иницијације у виши или нижи свет, у Хаос или Космос. Славни градитељ лавирината (не мислим да је саградио само један), Дедалус, Велики Архитекта, имао је ово у виду, градећи нама најпознатији, кретски Лавиринт“.

Шејка је знао да се у Лавиринт улази из Доњега света, из Пакла, из Мајке Земље, или из Пећине ( Миодраг Павловић), из Хада, из Плутоновог царства, из Луциферовог бунара. Ушавши у Лавиринт, Шејка је имао две могућности : или да пронађе пут да би изишао – да разори Лавиринт – или да га прогута мркла минотаурска ноћ. Шејку није прогутала та стравична минотаурска ноћ, и зато је он добио једно од најповлашћенијих места, у овој књизи.

(Неће погрешити евентуални читалац , ако крене од краја ове књиге, не од почетка. Јер је улаз у ову књигу – на њеном крају.)

Територија Ђубришта и само Ђубриште  је за Шејку – како вели Кукић – било стање духа  – стање произишло из слике  осећања једног доњег, инферналног краљевства, у коме је неред жељени „ред“, где је безразложност модус вивенди ; то је свет изгубљених у ноћи, то је ноћ света. Ђубриште је ( како даље пише Кукић) „према традицији Хаос из кога треба да се роди свет, да се из хаоса успостави Космос. Будући да је Шејка стваралац који је дубоко био везан за традицију, знао је да се једино из Хаоса, једним демијуршким односом према њему, може створити  свет. Материца – Ђубриште мора да по – роди биће које ће превазићи Хаос и креирати Космос. Пратећи традицију, Шејка ће, прво на Ђубришту поставити , Лабиринт бројних могућности , како каже, како би се указала могућност да се нађе пут из Ђубришта, ‘ из варљиве слободе пролажења’ .  /  Али, пре него што се пружи могућност уласка у Лавиринт, Шејка ће на Ђубришту створити Складиште, односно,  предео сређеног Ђубришта…“

                 Чему води ово сређивање Ђубришта и Складиште? Води Ничему. ( “ Ништа се може насликати једино гомилањем ствари „, Шејка).

Вертикализам  СКЛАДИШТА је, према речима Шејке, привидан. (Перспектива показује ротацију у којој хоризонт одлази навише. То је поглед у земљу…) Или : Овде је пут на вертикали окренут одозго надоле ; у питању је једна духовна регресија. Складиште подсећа на једну радњу у Паклу ; наиме, у Паклу се тежи спецификацији грешника…

А томе се тежило у читавом једном раздобљу, који је састављач истраживао.То је пирамида једног времена. Та пирамида има своје Складиште.

Шејкин појмовни реквизитариј, са свим својим ограничењима, састављачу је био ближи од баласта појмовног реквизитарија послератне анти-критике.

Шејка одређује квартуру као „покушај да се после уочавања везе између свих момената, после епифемистичких олтара, изведених и постављених, конструише једна грађевина, један синтетички објекат, који ће на темељу имати оправдање моје егзистенције, а сам се провлачи кроз извесне активности, после којих остају предмети, текстови који их тумаче, који износе део креације, који лебди у простору ван објекта…“

Шејка је видео систем квартуре  „метафорично, у виду Ђубришта, и у исто време буквално препричавање објеката из мултипликације, која је, опет, аналогна простирању уопште. Систем се завршава тражењем личности“ (исто, стр. 69).

Квартура ће се овде користити као ознака проглашавања.

Квартура се завршава тражењем и проналажењем личности. Слободе и Истине – стварима који су мањкале у читавом раздобљу који се истражује…       

1

„Квартура“ СКЛАДИШТА  – ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ. Канал Филтра

         „Ја не смем вршити притисак на књижевна дела прошлости да ми говоре нешто што она нису говорила, нису могла говорити, како би се тај говор уклопио у моју идеју о њима, потврдио моју тезу. То би било насиље над чињеницама. Ја као историчар не смем правити песме из средњовековних прозних дела али морам показати да је поетско  битна компонента те прозе и да је она у свом времену вршила функцију и поезије и прозе. Према писцима морам се поставити тако да се они сами што више открију, да што више извучем из њих, а не да их силим да говоре оно што ја хоћу, што мени одговара, што се уклапа у моју тезу“.

Ове речи је изрекао Јован Деретић, као неку врсту закључне речи у разговору који је организовала редакција „Књижевних новина“ поводом изласка његове књиге Историја српске књижевности ( у разговору су учествовали Ђорђије Вуковић, Марија Митровић, Михајло Пантић, Јован Делић, Душан Иванић ; в. КН, бр. 678, 15. децембар 1984, стр. 14 – 15).

Похвале Деретићевој  Историји, у том уприличеном разговору, претегле су над замеркама, које су изречене прилично суздржано, дискретно, увијено.

М. Пантић, на пример, рече да му је  „тешко говорити о Деретићевој ИСТОРИЈИ “ зато што  “ професор Деретић много боље  осавремењује историју  него што историзује савременост“, а мало даље : „Делимично под утицајем оне Елиотове тезе да нова књижевна дела мењају  представу о традицијским низовима, а будући да читам уназад са жељом да кроз дела овог тренутка бар делимично видим дела прошлости, могу рећи да између сегмента књиге која говори о нашој  послератној књижевности, и сегмента који српску књижевност заиста види и приказује као целину, све негде тамо до 1941. године, постоји прилично велики јаз. Тачно је да савремена књижевност, као што је већ неко рекао  нема овде тзв. структурно повлашћено место ; пре је реч о некој врсти ИНФОРМАТИВНОГ ДОДАТКА (сва истицања су моја – М.Л.), но са тим се, поготово из позиције савремености,  НЕ МОЖЕМО ТАКО  ЛАКО ПОМИРИТИ. Евидентно је да је Пекић један од највећих романописаца које смо икада имали, но аналитичка енергија усмерена на његово дело, па ако хоћете, и простор који му је посвећен, далеко су мањи но што је случај са читавим низом „маргиналаца“  из претходних периода.  Питања и недоумица је безброј и тешко је претпоставити да се оне уопште, а некомоли у овако ограниченом разговору могу решити.“

Може ли се, донекле, узимајући у обзир изречене примедбе и имајући у виду стварну ситуацију, када је реч о целокупној српској књижевности – од њених почетака до скоро краја ХХ века – говорити другачије до као о једној Великој магази, пуној ствари и инвентара, у којој постоје „магацинске књиге“?

Могло би.   Није ли , при том, можда, претерано све досадашње покушаје писања историје српске књижевности, па и Деретићев, сводити на „магацинску књигу“?

Нашој науци о књижевности и књижевности недостаје она и онаква историја књижевности која би била написана и прожета оним захтевима које је већ испоставио 1938. године Владимир Вујић. Према томе, може се говорити и о Деретићевој  Историји… као о још једној „Магацинској књизи“.

Деретићева Историја је тренутно једина на тржишту, нема других, на жалост.

У другом издању КРАТКЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ за ђаке и наставнике  Ј. Деретића (штампаном 1990. године у  БИГЗ-у  у  5000 пр.)  пише у некој врсти предговора, да је та књига „преглед настао (…) на основу шире засноване  Историје српске књижевности (1983), као њена сажета, xепна верзија. Прво издање , под називом КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, изишло је у „xепној књизи“ 1987. Ово, друго издање, појављује се у новој серији „xепне књиге“, међу књигама намењеним лектири оних који књижевности прилазе с образовним циљевима, ученицима, студентима и онима који се самообразују. Сврха ове књиге је да пружи општи преглед, информацију о томе каква је у којем времену била наша књижевност, како се мењала из епохе у епоху, како су у њој стварана дела која и данас чине део лектире сваког  нашег образованог човека. Овакви прегледи омогућују да се основни увид у предмет стекне за релативно кратко време. Онима који желе да постигну шире познавање наше књижевности овај преглед може послужити као прелаз ка њеном опширнијем приказу у првој верзији“ (стр. 8).

Састављач антологије је, наравно, у друкчијој позицији од књижевног историчара. Састављач је у могућности да, поред осталога,  потпомогне рад књижевних историчара.

Да би се могла написати једна ваљанија историја националне књижевности, пре свега, њен писац не сме бити сапет никаквим предрасудама. Никако идеолошким. Нити му може бити од користи мимикрија, тзв. позитивизам, објективизам.

Деретићева Историја је „намењена“ „лектири оних који књижевности прилазе с образовним циљевима, ученицима“, како сам вели, не онима  „који желе да постигну шире познавање наше књижевности“.

Оваквом једном састављачу антологије, каква је ова, Деретићева књига је могла послужити колико за смех толико и за плач.

„Послератна књижевност“ је у тој књизи у xепном издању од 400 стр. „представљена“ од 347. до 394. стр.

То поглавље Деретић почиње познатим стилом Волта Дизнија (какав више одговара цртаним филмовима, а не професору који предаје књижевност на београдском универзитету) , дизнилендски:

„Рат је завршен, револуција је победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности“ (стр. 347).  Није него!

Шта је са Растком Петровићем, или Милошем Црњанским у то време?Шта са Андрићем? Са Винавером? Са Исидором Секулић? Са Григоријем Божовићем?… Или са Светиславом Стефановићем?…

Истражујући утуљену баштину, Гојко Тешић пише о С. Стефановићу , да је у току рата био  „председник комесарске управе СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ (1941 – 1944). Стрељан је у новембру 1944. године. У  Саопштењу војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду (Политика од 28. ХИ 1944, стр. 1), под бројем 66 стоји: “ СТЕФАНОВИЋ ДР СВЕТИСЛАВ, идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко – недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевности и књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Све ове чињенице су биле довољне да се значај и вредност Стефановићевог дела унизи и да се као стваралац потисне из историје српске књижевности прве половине овог века. Оно што се с пуно убедљивих аргумената може показати – Светислав Стефановић сасвим сигурно својим критичким ангажманом, преводилачком мисијом, па и песничким делом у новим историјама српске књижевности ослобођених идеолошке цензуре мора добити одговарајуће место“ ( „Књижевна реч“ , бр. 340, 25. март 1989, стр. 18).

*

„Први и главни бард  сам Елфину ја ;

           Мој родни крај је предео летњих звезда;

             Идно и Хејнин зову ме Мерлином,

           А сви ће ме краљеви звати Талијесин.

Ја сам био са Господом у највишим небесима,

И са Луцифером при паду у дубину пакла,

Ја сам носио заставу испред Александра;

Знам име свих звезда од севера до југа,

На Млечном Путу сам био код престола Дародавца,

И у Какну кад Абсалон би убијен;

Ја сам пратио Духа светог у долину Хебронску;

Био сам на Двору Дона пре него што се родио Годион;

Био сам учитељ Елиа и Енока;

Геније са сјајном палицом дао ми је крила;

Говорио сам пре него што сам био обдарен говором;

био сам на месту распећа милостивог сина божјег;

Три дуга доба био сам у тамници Арианроде;

био сам главни градитељ куле Нимрадове;

Ја сам чудо чије је порекло непознато.

Био сам у Азији са Нојем у ковчегу;

И видео сам пропаст Содоме и Гоморе;

У индији сам био кад се градио Рим,

И дошао сам сада овамо у преостатке Троје.

Био сам са Господом у јаслима магарећим :

Давао сам снаге Мојсеју кроз воде Јорданске;

Био сам на небеском своду са Маријом Магдаленом;

Добио сам музу из котла Каридвениног,

Био сам бард на харфи Леону од Лихлина

Био сам на белом Вису на двору Синвелина,

За један дан и годину спутан и окован,

Трпио сам глад за Сина Девице;

Био сам отхрањен у земљи Божанства,

Био сам учитељ свију мудрости.

Способан сам да наук дајем целом свемиру;

Постојаћу до Суднога дана на површини земље,

А не зна се да ли је моје тело месо или риба

                 Онда сам био за девет месеца

                  У утроби вештице Каридвене;

                   Био сам најпре мали Гвион,

                   А сада сам најзад Талијесин“.

„А када су краљ и дворани његови чули ту песму, чудили су се много, јер никад нису чули нешто слично од дерана тако малог као он. А кад је краљ чуо да је он бард Елфинов, он позва Хејнина првог свог и најмудријег барда да одговори Талијесину и да се такмичи с њим.“

Када не би било то неколико имена и речи које одају порекло овог цитата, многи читаоци, и баш из најлитерарнијих кругова помислили би, и имали би право да помисле, да су напред цитирани стихови из песме неког од најмлађих модерниста, са свечовечанским метемпсихотичним и космичким идејама. А стихови су сви стари неколико столећа,и, преко легенде, везани су за име легендарног  старог келтског барда Талијесина из ВИ  века, чије име значи „сјајно чело“, и који је добио назив „кнез песме“; а још и данас се показује место његовог гроба. Цитирани стихови можда, и вероватно, нису од самог Талијесина; можда су нека доцнија компилација из XII или  XIII века; али на сваки начин они су читаве стотине година старији од нас, па ипак дух, идеје, мисао вечите свуд – присутности људске, мисао вечите трансмиграције и метемпсихозе, оне су исте које данас изражавају  и најмлађи модернисти код нас у последње доба. И као што су кнез и барди зачуђени и занемели  слушали сасвим необичну песму Талијесинову, тако свет  и данас стаје зачуђен и занемео пред необичним свевезујућим и људском душом свеспајајућим идејама најновије поезије. Свет реалног посматрања и гледања , нарочито (сва истицања су моја – М. Л. ).  /   Реализам и натурализам у уметности и материјализам у  науци, који су владали прошлим веком одвише су гледали само стварност, човека у његовим непосредним одношајима и везама живота. Данас и наука добија многу   примесу  фантастичног, интуитивног, и наука сама открива везе човека не само са његовом  непосредном околином него са његовим најудаљенијим и најнестварнијим условима живота у времену и простору. У биологији се говори о ланцу предака – један данашњи човек само од времена Христа наовамо има их на око 20 билиона. Једна од Ајнштајнових теорема о релативитету почиње са размишљањем о паду једне цигље и свима безбројним условима који су морали претходити паду цигље која обрана човека пролазника – колико много безбројних веза има између тих случајних ствари, колико безброј веза између свих ствари! Све је међу собом везано, Сили – Придом је то казао додуше у једној лепој песми (Ланци) али најмодернији изражавају то не у речима једне песме, него целом својом поезијом, они тим сазнањем живе. Као песма та идеја  може бити лепа али не и мало споредна ; као основно сазнање живота, она постаје битна ; она је симбол животне вере новог човека.  /  Она значи једно ново гледање на ствари , на живот, на човека; и зато је свет пред њом зачуђен и занемео као кнез и његови дворани и барди пред Талијесиновом песмом, рођеном из једног сличног духа који данас задивљује свет, као што је чинио пре толико столећа…“   ( Светислав Стефановић , ВЕЗЕ,  Књижевна реч, бр. 340, 25. март 1989)

*

Постоји  Канал ФИЛТРА, којим мора проћи сваки састављач антологије. Када сам почињао рад на састављању  ове антологије, када сам се определио да истражујем један одређен период српске књижевности (1944 -1994), поред читања појединачних  књига објављених у том периоду, било је нужно упознати и све антологије објављене у истом периоду – као посебне књиге, или као сепарате и панораме по листовима и часописима.

Тај период почиње НОВОМ АНТОЛОГИЈОМ српске лирике. Друго доба. Књ. друга – Београд, 1944, СКЗ, књ. 307, коло XLV, стр. 308.

Песници су у овој Стефановићевој антологији представљени на нивоу портрета и скица. Један од песника Стефановићеве антологије увршћен је и у НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ – Вељко Петровић.

Ова Стефановићева антологија је имала страшну и невероватну судбину, трагичну као и њен састављач : исте године када је објављена и када је њен аутор погубљен од стране нове револуционарне власти по кратком поступку, заточена је у мрачни магацин  – подрум СКЗ, где је тамновала скоро пола века!

Дакле, Канал Филтра   антологије  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  започиње,  де фацто , у  мрачном подруму. 

            А оно што би могло бити подстицај  за стварање једне антологије, каква није била у почетку  антологија  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, што би могло послужити као известан основ, налази се , образложено у Стефановићевом цитираном тескту о легендарном келтском барду Талијесину.

До оног тренутка, када сам почињао рад на својој антологији, у српској књижевности нико није био саставио антологију феникс.

У једном од речника страних речи феникс је птица из источне бајке која тобоже (осећајући близину смрти) изгори у своме гнезду, а онда се поново рађа из пепела. У преносном смислу, то је онај који се препорађа, који васкрсава, који се обнавља, који је непролазан, бесмртан. У другом речнику, феникс је сунчана птица, митска птица старих Египћана, која живи 500 година а затим, на ломачи коју сама приреди, сама себе спали и из свог пепела поново оживи подмлађена (симбол нечега веома ретког, одличног, непролазног и бесмртног). Постоје и феникс – петлови , јапански, који се одликују необично дугим репом, каткад до 3 метра, перје им је разнобојно и нарави су мирне (држе се само ради украса). Феникс – период у хронологији означава време од 500 година, петстолеће…

Могао је саставити антологију феникс Миодраг Павловић, антологију која би обухватала два феникс- периода – од  Х – XV  и од   XV – XX  века (тај период иначе обухвата Павловићева антологија), и то би било добро и пожељно из више разлога, један од њих је што би таква антологија могла бити камен темељац за израду  Мале Енциклопедије српске поезије (у три тома). Што би српска књижевност и култура већ требало да има. Упознајући се са многобројним послератним антологијама и антологичарима, састављач се суочио са суморним ентеријером  Магацина наше књижевности, предрасудама и траумама, и инвентаром налик на оно Шејкино Ђубриште, у којем је многе ствари попала последња прашина. У суштини, састављач се суочио са Боксовима Пакла, са паклом сваке појединачне антологије, чак и оних најподстицајнијих и рађених са што је могуће више удубљивања. Не са Чистилиштем.

Гојко Тешић је, на пример, саставио врло занимљиву ТУЂУ АНТОЛОГИЈУ.    „Да ли је могуће да неко састави туђу  антологију, да сачини избор уместо некога другога, у његово име? “ пита се Јасмина Лукић, у приказу  Антологије Албатрос , и наставља:

„У најмању руку, питање звучи чудно, па ипак, оно је у овом тренутку сасвим оправдано. Јер, недавно се појавила  АНТОЛОГИЈА АЛБАТРОС, коју је приредио Гојко Тешић („Филип Вишњић“, Завод за издавачку делатност, Београд, 1987). Као добар познавалац наших међуратних књижевних прилика, Тешић се одважио да у овом избору покуша да „реконструише једну важну књижевну замисао српског модернизма“. /  Тешић је, наиме, пошао од најаве да ће у оквиру библиотеке „Албатрос“ ( коју су уређивали Станислав Винавер и Тодор Манојловић) бити објављена и АНТОЛОГИЈА АЛБАТРОС. Та „антологија најновије лирике“ , била је најављена 1921. и 1922. године, а њени аутори требало је да буду Винавер, Манојловић и Светислав Стефановић. / Сам избор, међутим, никада није био начињен, по свој прилици (како то процењује његов данашњи приређивач), због разлика у ставовима његових несуђених аутора. Стога се Гојко Тешић и прихватио необичног задатка да после више од шест деценија реконструише њихову нереализовану антологију. Задатак утолико тежи што о њеној могућној  физиономији није остало много конкретних података, осим неких основних назнака о природи њене концепције. Њени несуђени уредници били су у најави написали: “ Прва антологија чистог лиризма после рата код нас, прва антологија интуитивне лирике наших најсавременијих песника. У њој је песма схваћена као конфесија недељива од личности, као пројекција душевног живота, без професорског мерила у спољашњој форми“.  Очито, та је АНТОЛОГИЈА требало да буде информација о актуелним збивањима у тадашњем српском песништву ( тачније, у једној његовој веома важној струји), али истовремено и пројекат полемички постављен у односу на АНТОЛОГИЈУ НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ Богдана Поповића“. Јасмина Лукић повољно оцењује Тешићев мукотрпан и зналачки напор „реконструкције једне важне књижевне замисли српског модернизма“ : “ ова антологија појављује се као нетипичан прилог историји књижевности. На другој страни, својом основном замисли, као пројекат у којем се Тешић одважио да поред свог укључи још и три међусобно само делимично усагласива ауторска становишта, он доводи у питање неке у нас уврежене предрасуде о природи антологичарског посла. То значи да он не претендује на „апсолутну објективност“, „суд за вечност“, већ тежи да афирмише свест о неизбежној арбитрарности суда укуса. Стога  АНТОЛОГИЈА АЛБАТРОС и јесте позив на дијалог у најбољем смислу.  / Додајмо на крају како није случајно да се ова АНТОЛОГИЈА појавила у новопокренутој библиотеци „Нови Албатрос“, која очито тежи да настави путем отварања нових простора у литератури, што је био циљ и некадашњега „Албатроса“….“

Састављачу  антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ , АНТОЛОГИЈА АЛБАТРОС , упркос овакве похвале није могла бити од практичне користи (јер обухвата један други период, који је свакако повезан са везама унутрашњим периода и сектора којим се бави ова антологија).

            2

„Квартура“ СКЛАДИШТА  –  МАЛЕ МАГАЗЕ

Песник Љубомир Симовић  пише: ‘Српска култура, и српска књижевност, развијају се  у неприродним околностиома. Све нам је увек под знаком питања, па и интегритет књижевности. Нас су комадали, цепали и делили, и настављају да нас деле и онда када смо већ толико иситњени да се чини да се више нема шта даље делити (истицање је моје – М.Л.). Црвеном оловком подвлачи се и појачава свака разлика међу нама, па макар се радило  и само о нијанси. Свака разлика се претвара у границу, а на тој граници се преконоћ подижу царинарнице и карантини. Данас код нас постоје снажне тенденције да нам се, после свих деоба, издели и испарцелише и језик. То исто нам се догађа и са књижевношћу : стално се нешто сече, кида, дели, отима и преотима. И тек што се колико – толико саберемо, на тај сабир се, као на нешто изузетно опасно, удара, и он се расипа. На све мање и све безначајније делове“ (Љ. Симовић, О српској поезији данас, в. анкету ч. „Књижевност“ , бр. 7 – 8 / 1987, стр. 1212 – 1218).

На питање зашто је то тако , Симовић нуди следећи одговор :“ Наше културне и књижевне прилике често се формирају не према природи културе и књижевности, него према политичким интересима и потребама “ (моје истицање, М.Л.) .

Симовић, на истом месту ,говори о стварима којих се треба подсетити , јер задиру у суштину  околности под којима се развијала читава послератна књижевност. Реч је о песнику и есејисти који се никада није бавио шминкањем и који на најконкретнији начин указује на проблем, или боље рећи на судбину света и поезије.

“ У времену у коме свака лаж и грех против једног народа не само да су некажњиви, не само да су допуштени, него су чак добродошли и уносни, боље од тог народа не могу пролазити ни његови песници…“

(Вреди се на све ово вратити, али пре тога да подсетимо на још два илустративна места из тога Симовићевог сећања: прво се тиче фебруара 1980:

“ Скоро два месеца у радио – програм, због погрешно схваћеног пијетета и деликатности, не могу да уђу стихови у којима се употребљавају речи : смрт, умирање, гробље, погреб, мртви, крв, болест, болница, нож, нога, врана и сличне“.  Други пример идеолошке цензуре: “ У своје време, у једној од некад врло узбудљивих београдских антикварница, купио сам две књиге Драгише Васића, штампане у колу Српске књижевне задруге : ЦРВЕНЕ МАГЛЕ , из 1922, и ПРИПОВЕТКЕ, из 1929.  године. Дакле из времена када је Драгиша Васић био веома  близак са комунистима, и кад их је бранио на судским процесима.  На обема књигама стоји печат на коме пише :  Отуђује се из Библиотеке града Београда сходно решењу Савета Библиотеке 01 Бр. 1002 / 1  од 23. септембра 1964. године. – Шесдесет четврте? /  Да, шесдесет четврте. /  Међутим, то није немогуће ни  данас, 1987. Осећам да тај печат и данас може, сваког тренутка, да груне из облака“. – У једном пак другом разговору, Симовић тврди : “ У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије“.

                На питање саговорника А. Јовановића  ( У којој мери свакодневни говор и теме из стварности могу бити подстицајни, а у којој мери ограничавајући за песника и поезију?) , Симовић даје нешто дужи одговор, између осталог он вели: „Ми присуствујемо јавном и циничном изругивању свим моралним, правним, и осталим вредностима ове земље. Једно је чудо што је такво и толико изругивање могуће, друго је чудо што то изругивање некима не смета, а треће и највеће је чудо што овај народ и једно и друго толико трпи… Укратко, наше време је препуно догађаја који вас провоцирају на писање  политичке поезије.  ето, провоциран свим тим, ја сам написао УМ ЗА МОРЕМ . И сад, кад сам написао ту руковет песама, са неким својим искуством писања песама на политичке теме, одговарајући на Ваше питање – колико то подстиче, а колико ограничава песника – могу да Вам кажем отприлике три ствари. Прво, морамо имати на уму да се поезија рађала и као део мађијске радње, као нешто чиме се човек од неког зла бранио, и чиме је неко добро призивао. То он ради и кад пише такозвану политичку поезију.  Друго, можете бити сигурни да, на пример, семантички тако богату реч МРАК  песник никад неће употребити у онако суженом значењу у коме је употребљавају идеолошки и политички критичари поезије. И , треће, да песника у политичким догађајима не интересује сама политика , него њене трагичне последице… У поезији може да буде онолико политике колико у политици има трагедије (сва су истицања, понављам, моја – М. Л.).

Боље и тачније схватање  снажног елемента (поезије), тешко да ћете наћи код неких других српских песника, осим код Александра Лукића (1957), у  изузетној првој књизи У вагону Розанова (КОС, Београд, 1986 ; објављена је у време када је Љубомир Симовић  председник  књижевног жирија).  Поезија је увек нудила извесне алтернативе ; песници су више у праву од политичара, а Ханс Магнус  Енцесбергер је то изврсно проницљиво изразио: „…поезија је снажан елемент. Њено пуко присуство доводи у питање све присутно. Зато је тоталитарни режими не подносе. Списак забрањених и спаљених књига бесконачан је ; модерна поезија на њему заузима почасно место“.

Александар Лукић, на привидно бруталан начин , у песми Пољска муштикла , описује политику : “ Политика је курва са пиздом широком као торба, / пиздетиномџакетином, / или можда ствари видим наопако, / онаквим какве оне нису? “ (Александар Лукић,  У вагону Розанова, КОС, Београд, 1986, стр. 18).

Политика и господари времена (израз Милована Данојлића из његовог романа у стиховима МИШЈА РУПА, Београд, 1982) оличење су Усуда и Зла, Злих духова – од који су се најзначајнији песници и људи – бранили. Љубомир Симовић је на најједноставнији начин, и најубедљивији,  проговорио о разорном учинку политике. Он у суштини проговара о једној дубљој истини о поезији уопште и о поезији послератнога периода.

У истом разговору он ће рећи још: „Морам  , прво, да Вам кажем да припадам једној генерацији чија је судбина, најблаже речено, специфична. У једној  бившој Југославији смо се родили, а као да нам се пружају шансе да у другој бившој Југославији умремо. Хоћу да кажем да припадам генерацији  која је прошла кроз читаве серије страховитих политичких, социјалних, моралних, историјских, па према томе и психолошких , ШОКОВА, да би се,  на крају нашла тамо где је била на почетку. Прилично горка, и помало слуђена“ ( в. у „Књижевној речи“, бр. 277, од 25. априла 1986. године разговор А. Јовановића са Симовићем под насловом  У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије).

Не треба да идемо даље, нека то други учине.  Симовићеве речи су довољно илустративне.

[ У тренутку када укуцавам овај текст, петак, 8. август 1997. године, „Књижевне новине“ су објавиле текст  Ратка Пековића Ка друштвеној критици, који је посвећен 50- годишњици постојања „Књижевних новина“.  Присећајући се 1964. године, када је објављена „Антологија српског песништва од XIII до  XX века“ Миодрага Павловића, Пековић цитира речи критичара Д. С. Игњатовића – објављене у КН – који Павловићеву антологију оцењује као промашај , зато што је „једним потезом елиминисана, у целини, љубавна и родољубива лирика, да су песме које је чине “ пале на испиту  универзалности““ . Шта и колико значе те речи једног критичара 23 године доцније: „… У том смислу, водичима селекције постају – формална дотераност и успешно изражен страдалничко – мистички садржај ; тако где изневери форма, у помоћ ће притећи мистика“ . “ Због тога је Павловић, следећи, налазећи, подвлачећи и истичући мистично мистификовао српско песништво. И због тога није успео у ономе што је највећма желео : да успостави нов однос према нашој песничкој традицији, да у повезивању прошлог и садашњег у уметности успешније прикључи будућности све наше ( већ прошле) поетске вибрације“. Типичан пример критичке ригидности, ригидности једног времена. Исти број „Књижевних новина“ , на последој страници , доноси текст  Виталија Шенталинског   Крхотине сребрног века  (Повратак књижевним архивима КГБ (7), који је читав посвећен нечувеним околностима под којима је Берђајев био протеран из своје отаxбине…]

Права је штета што још увек немамо написане монографије неких наших књижевних листова и часописа: Књижевних новина, Књижевности, или Књижевне речи, јер би оне , написане критички и документовано, непристрасно, пружиле такво обиље о суровом књижевном пејзажу послератног периода.

Овде је довољно и сведочанство Љ. Симовића о екскомуникацији књига Д. Васића.

*

Јовица Аћин (у песмама објављеним седамдесетих и расутих по нашим часописима, Пољима, рецимо, циклус Зоолошка башта) , има две песме  Срицање, зановетало и Речи , Те песме прошле су незапажено и данас су посуте дебелим слојевима последње прашине.Наводим  их у целини, подвлачећи нека места у њима,   које изражавају трагизам времена и постојања, задирући у сферу мистике.

Изелице, мрцино, / шта брбљаш против промућурности / самога језика? / Између завереника моћи / и завереника знања / хистеричне жене склапају / уговор о растакању / склапају савез са нечитљивим лишћем, / са прецвалим језиком. / Једанаеста тачка тог писмена је /  Све се да променити. / променљивост је име за страх, / за ћутање и читање. // Чин  срицања строго се  / надзире, ЧЕКИЋ СЕ ЛОМИ О БЕОЧУГ. /  На пола копља  бокори зановета. //  И све  док будемо истрајавали, /  док нам се  непрекидно буде зановетало / У ИМЕ БЕЗБЕДНОСТИ  И СВЕПОРОДИЧНОГ РОМАНА, /  наша помирљивост биће  ЈАМСТВО / за ВЕЋИНСКИ ЈЕЗИК, за лишће из свеске. /  А наше знање и наша моћ / остаће кратки за лакат /  између  одломака и целине, /  између мора и копна /  који се разилазе…

Или : У речи скривено ћуте / безбројни одјеци, / супротни се ликови братиме. / У речи се јаве свадљиве разлике /  и пре него што је изговорена / усред  осињег јаука / већ је доцкан да остане / нема. / Немојте питати / откуда толико  небројених отвора  /  У  њеном  демонском телу /  и не јадикујте //  за њеним законом без важења. //  Када је изговорена / пропустила је небројене шансе. / Као скандал ваља је оћутати…

На жалост, Ј. Аћин је (барем за сада) остао само аутор једне песничке књиге и хрпе  стихова и песама расутих  по књижевним листовима и часописима.

У тим  стиховима провејава отпор „завереника знања“ “ завереницима моћи“. Разумевао сам их читајући их као једну од уверљивијих слика духовног поднебља  и терена Града, Пакла, Ђубришта. Стања. „Завереници знања“ , по Аћину, опиру се „већинском језику“ (званичној, официјелној слици наше литературе?)  , и при том су многи остали негде ИЗМЕЂУ, између одломка и целине. ..

Ниједан од послератних уредника едиција у којима су објављиване песничке књиге (или нису објављиване, зато што су се директно или индиректно опирале духу времена и „завереницима моћи“), није био светац – то треба рећи  и за оне који су још увек живи, и за оне који су помрли. О одговорности уредника у царству Ћесаровом коначно треба проговорити јавно, и већ је симптоматично што о томе има тако мало објављених текстова.                                                                        

                 *

Састављач НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА  узео је, дакле, у закуп једно одређено време и територију – Ђубришта, које је тамни облик метафоре о Лавиринту, и Складиште или Малу магазу послератне књижевности.

У Складиште треба ући, из њега треба затим да се изађе и  пође према Високим Зидовима Традиције,  и Тераси Замка, до које су неки песници и уметници стизали.

У овој антологији је заступљен и Николај Велимировић, додуше, не оним  својим најпоетскијим текстовима које је написао у периоду пре Другог светског рата. То је један од  аутора који је у скоро читавом раздобљу које се истражује не био екскомунициран, већ није се смео ни помињати. Није се смео помињати писац, и филозоф који је стремио Свечовеку, Сведуши, Свејединству и Свемисли, Свезначењу, који је најављивао истинско пролеће српске поезије, оне поезије у којој се  безгранично увија у гранично, гранично се увија у безгранично.

       Можда  би прави мотто ове антологије могле бити баш речи , које на најдубљи начин изражавају њену магнетску силу ?

  „Украли сте ми по један атом душе моје, за то вас не волим. Расула се душа моја по свима лоповским торбама, и у мојој торби остала једна мрва. Па и око ње луњате, да и последњу мрву украдете.

        О, звездо моја, доме мој, где си? Ако си даље и од Кентаура, потеци у помоћ, арханђелу мој!

               Сабери ми душу моју, да се могу осмехнути. Сазидај од комада душе моје Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад…“  

Сваки антологичар мора да се помири са тим да његова књига у својој суштини садржи и једну, или више будућих против-књига.  Ова антологија у себи садржи више од тридесетак скривених антологија.

Овакву антологију је могао саставити неко кога је гушило царство Ћесарово и политика, кога су гушиле и многе друге ствари, али не – и угушиле. Антологичар припада оној жилавој сорти јаких личности која је скупила довољно снаге да одолева и да одоли…

Значај неких антологија не вреди преувеличавати, најзначајније су оне које пружају дубљи и сложенији увид у неку област људског духа, не само у текст, него и у контекст.

Немогуће је да састављач неке антологије буде увек и свуда у праву, некада погреши вођен најбољим намерама, али, значај и важност сваке антологије је у томе да се састављач потруди да што мање грешака начини…

На  евентуалном читаоцу је да крене сам даље.

НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ  има два улаза, предњи, који почиње на крају ових напомена, и онај са друге стране, на крају  изабраних текстова.

Састављач верује да је прави читалац ове књиге онај који ће ући прво на онај други улаз.

Тамо је можда тескобно и мрачно, можда су многе ствари у нереду и  делују као  сабласт и баласт, све то делује прилично митски, ближе је животу, али састављач је због такве слике понајмање крив. ..

У    Београду, субота 9, август 1997. Око 18 ч.

             III 

Сваки Рукопис, као и сваки човек , има своју предисторију и историју, или судбину.

Рукопис НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА је био довршен почетком 1995.

Састављачев несуђени издавач , конкурисао је пролећа те године на јавном конкурсу Министарства културе Србије за помоћ ради објављивања  те књиге. Сећате ли се, то беше година културе и жаба? Рецензије су написали Др Живан Живковић, професор Филолошког факултета у Београду,  и Јован Пејчић, књижевни критичар и однедавно професор нишког Универзитета. Одговор надлежног министарства никада није стигао. И Рукопис је низ година одлежао у фијоци.Што је тужно, али и добро.Са антологијама не вреди журити, или треба пожурити полако…

Нема, или није било, у нашој књижевној уметности, у  састављању антологија, толико услова и независних функција које је требало ускладити!

Две године касније, након што је донекле успео да заборави Рукопис НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (почетком јуна 1997. године) , Састављач се  вратио Рукопису НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА и читању ( када су се појавили  изгледи да Рукопис постане књига ).

У Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију , 1, Београд, 1998, објављен је један краћи избор из антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ са целовитим текстовима мојих рецензената. (Те оцене су се односиле на прелиминарну, радну верзију НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.)

Антологија НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ , у свом коначном облику, овом који се сада објављује ( реч је о првом издању, 1999. – моја накнадна напомена, 2001. – М. Л.)  је „тотално“ дело : садржи у себи више од тридесетак „скривених“ антологија, и барем неколико против – антологија. Садржи најузбудљивији, невидљиви део своје историје : искрени и исконски отпор  „преживању“ и „преживарима“, незнању, кукавичлуку, удобности, улагивању, лености и слабости духа и неотпорности, слаткој моћи навике и комотном „путу најмањег отпора“, немању свести о последицама, непокренутости и инерцији духа, незаинтересованости и поводљивости духа – укратко, сплету свих оних најразноврснијих  околности које су изврсна клима за једно плесниво стање духа.

Саставити још једну антологију, најкобнију („Најкобније је што се оне -„немогућне, нагомилане залихе извешталих клишеа“ или „формуле које напросто значе спречавање и кочнице“, како каже Вујић –  путем школе распрострањују и предају, тако да кажемо, са колена на колено, те се њиховим мандаринским понављањем умртвљује свако слободно посматрање и могућност других, новијих, аспеката. Наши студенти, наши млађи наставници књижевности, наши читаоци написа, чланака и критика по часописима и публикацијама, понављају готове, примљене формуле о људима, о покретима, о делима из наше књижевне прошлости ; понављају непрекидно, тако да то понављање одиста не заслужује друго име до једно које можда није баш најкњижевније ни најотменије…“), то би био посао – да будемо мало грубљи, као и В. Вујић – за наше свете краве и књижевне преживаре.

Знам да сам учинио нешто друго, састављајући антологију НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : схватио сам то ове јесени, 1998. године, довршавајући своју књигу есеја РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ, и поново читајући  оно што сам урадио током лета 1997. године.

Чине ми се више него тачне речи Николаја Берђајева да је резултат светског живота и светске културе „постављање проблема стваралаштва, проблема антрополошког откровења. Све нити се спајају у тој тачки, све се концентрише у тој тачки“… Моја књига ће открити извесну специфичну тежину српске поезије у ХХ веку, схваћене у најширем смислу речи. Можда ће некога повести и према непознатом истинском стваралаштву у крајњем, коначном, религиозном значењу те речи?

Можда ће бити доживљена као одважна иницијатива у писању Кратке историје српске поезије у ХХ веку? У разумевању наслућеног стваралачког живота, или као извесно беспоштедно прочишћавање пута до њега?

У сваком случају, ова књига је настала вертикалним кретањем у висину и дубину, јер стваралачки духовни живот није кретање по површини. Ова књига је рангирала ауторе, зашто и то не рећи, према томе колико је у њиховим опусима било духовне смелости и иницијативе унутрашњег човека да се упути према најдубљим безданима духа. Мистика овде није мода, већ је оно што је одувек и била,  што је показивала : свет унутрашњег човека који се супроставља свету спољашњег човека. “ Мистичка откривања унутарњег човека су увек, у различитим облицима, сведочила о микрокосмичности човека. Мистично искуство открива унутар човека космос, читаву безграничну васиону. Мистика је суштински супротна сваком затвореном, од космичког живота изолованом индивидуализму, сваком психологизму. Мистичко удубљивање у себе је увек излажење из себе, пробијање преко граница. Свака мистика проповеда да је човекова суштина – више него људска, да је у њој сакривена тајанствена веза са Богом и светом. Прави излазак из себе, из своје затворености и одвојености, скривен је у самом човеку, а не негде напољу, у унутрашњем, а не у спољашњем…“

Берђајев је тачно запазио да душевни елемент још није мистични елемент. Унутрашњи човек је – духован, а не душеван. Какав је однос био према мистици у српској поезији током ХХ века? Необавезан? Помодарство? Синоним хаотичности модерне душе? Површан? Пантеистички? Колико је српских песника у ХХ веку код којих је мистика постала преображени живот света? Није ли претежнији део српске поезије у  ХХ веку заобилазио око хиљадугодишње окултистичке традиције, скривених подземних токова у светској култури?  Будућа Кратка историја српске поезије ХХ века мора жигосати позитивистички и рационалистички пут, јер на том путу је модеран човек и песник видео стравичне плодове…

Средином децемба 1998. У Београду.

ЛеЗ 0008237