Превредновање

Пут  према превредновању …

(одломак из једног рада који у целини чека на објављивање деценијама!)

 

…Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост – како рече Блејк – тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после – верујем,  до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима које су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо ми удови.Али ја то нисам тако јасно схватити (одмах ), као што сада пишем. Схватио сам касније, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија).  Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где.  Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?

Било је оних који су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети – станове, атељеа, синекуре, (и да не набрајамо остало ….списак је дудачак); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?

Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?

Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?

Једном је од њих  (а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња. Срећом, судбина и Бог су нас  на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.

Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.

Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :

…Без непрестана рада ништа се не може учинити.

            Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.

            Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.

            Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.

            Стари и нови Завет велики су законик уметности.

Уметност је дрво живота. Бог је Исус.

            Наука је дрво смрти.

            Сав је посао човеков уметност, све ствари.

            Нема тајне у уметности.

            Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.

             Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.

             Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с

Ааронова прснога оклопа.

            Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?

            Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности…………….

 ЛеЗ 0008224