в. Одјек

Добит од овог Веб издања? Није само баштенска, сезонска, напротив!

_________________________________

Уместо поговора овом издању :::::

 ………Опало лишће такође треба уклонити са осетљивих изданака, траве, зимзелених биљака и травњака јер биљке могу да иструле због влажног лишћа. Недостатак светла доводи до ружних смеђих флека на травњаку. 

Међутим, лишће може да буде и корисно. Слој до 10 цм може да се остави испод дрвећа, грмља и жбуња и на рашчишћеним лејама за цвеће и поврће. Пожељно је да се лишће пажљиво рапореди у леје помоћу грабуља и покрије слојем земље тако да га не одува ветар и да би се убрзао процес труљења. На тај начин ће се формирати свеж и богат хумус који ће доприноси интензивном цветању биљака наредног пролећа. Лишће које брзо трули, као оно са воћака и жбуња који цветају, најпогодније је за овај процес који се зове компостирање земљишта. Хранљиве материје у лишћу и одсеченим гранама се понашају као еколошко ђубриво због овог изузетно рационалног метода употребе велике количине лишћа. Покривач од лишћа штити биљке од ниске температуре. Не заборавите да на пролеће уклоните сво преостало лишће како би биљке имале довољно свежег ваздуха и сунчеве светлости. 

Још једна добра идеја за рециклажу лишћа је да се направе гнезда за јежа. На овај начин можете да допринесете заштити ових животиња, пошто су јежеви већ постали угрожена врста у неким европским земљама, углавном због претераног рашчишћавања материјала у баштама од којих би јежеви могли да праве гнезда. 

Па зашто не направити гомилицу од лишћа и гранчица? Ова животињица, која је активна у сумрак и ноћу, ће вам се сигурно одужити за то. Ларве, глисте, паукови и пужеви су на врху јеловника овог малог помоћника у башти. Јежеви могу да вам помогну да очистите део баште од инсеката и буба. А пошто јежеви баш и не маре за поврће, не треба да бринете о лејама са засађеним воћем и поврћем. 

Стога, јесење лишће не представља само отпад који треба да уклонимо из баште. Напротив, уз корисне савете и трикове можете да уштедите много новца за хумус и ђубриво …

Видети више:  хттп://www.гардена.цом/рс/гарден-лифе/опало-лисце-ста-урадити-с-њим/

(Наставља се…Опало лишће шта урадити са њим?)

__________________________________________________________________________

Изводи из критика штампани на крају 2. издања антологије српске поезије Несебичан музеј

_____________________________________________________________________

О првом и другом допуњеном издању моје антологије није се писало на
велика врата; али објављено је низ текстова, углавном млађих писаца и песника.
1. В. П. М. : ПОУЗДАНО ЧУЛО ЗА ПОЕТСКО И ЕСТЕТСКО, „Данас“,
Београд, бр. 612, петак 12. март 1999, стр. 12.
2. Тодоровић, Мирослав : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, „Борба“ (Свет књиге III),
Београд, 8. јул 1999.
3. Мандић, Зоран М. : АНТОЛОГИЈА АНТОЛОГИЈА, „Дневник“, Нови Сад,
25. август 1999, стр. 15.
4. Гароња – Радованац, Славица: ДВЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ
РЕЛИГИОЗНОГ ПЕСНИШТВА (…) , „Школски час“, Београд, 1 / 2000, стр. 104 – 108.
5. Јагличић, Владимир : Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, антологија
српске поезије, 1938 – 2000, друго издање, „Заветине“, Београд, 2000, ревија „Липар“,
Крагујевац, бр. 8 / 2001, стр. 38 – 39.
Примедбе критичара. Мандић : “ Коначно ова Лукићева антологија се
може читати и као антологија антологија са могућношћу да се и у њој с временом
креативних „дотеривања“ изврше нови радикални резови, можда најближи оним
преко којих су у Лукићев музеј доспели : Јовица Аћин, Николај Велимировић, Јустин
Поповић, Леонид Шејка, Никола Милошевић, Драгослав Михаиловић, Меша
Селимовић, Видосав Стевановић, а изостали неки као Саша Радојчић којем је место
уз Д. Ј. Данилова и С. Јеленковића…“ 

Славица Гароња – Радованац: „…Врлина ове књиге је много непознатог (нових имена и поема),  али и правих открића у новом контексту читања код добро познатих песника. Сем свежине и првотности идеје, подухвату М. Лукића се мора узети у прилог и то што је српску поезију поставио у контекст (обиљем материјала), који би се тек у таквом кључу теоријски морао разматрати. Лукићеву антологију прати и огроман и исцрпан научни апарат : предговор ( Увод у кратку историју српске поезије ХХ века (на 40 страница!), азбучник (библиографија уврштених писаца) и регистар : неуврштених песника у овај избор, као и готово невероватан број прегледаних антологија објављених после рата ( 1944 – 1994), које су овде све педантно побележене, чак са садржајем свих песника у њима! Овај својеврсни апендиx , са неким прекомерним коментарима о појединим (уврштеним) песницима, квари општи утисак књиге. Да се свео на коректне библиографске податке ( без искључивих и пристрасних коментара, које руше озбиљност и захват овог пројекта), књига би само добила на квалитету. Примедбе овој антологији дакле, (за неко будуће издање, јер нажалост, прво издање је објављено у свега 300 примерака, од којих је већ сваки раритет), тичу се дела Предговора састављача, као и мере у одбиру властитог песништва у самој књизи. Предговор би добио на већем ефекту и објективности да је био краћи, наиме, тек на крају „казује главну идеју“ антологије – њен метафизичко – религијски смер; увод са бројним цитатима, као и нескривеном тенденцијом за прекрајањем српског песништва нису морали битно да објашњавају – то се види из саме књиге, и она аргументовано и најефектније Више је, за дивно чудо, било похвала и првом и другом издању НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, него стварних и умесних примедби.

Јагличић је међу песницима и песницима – критичарима, најдаље отишао у разумевању споменуте антологије, судећи на основу онога што је написао о другом издању:

“ Колико једна књижевност може црпсти из саме себе? Шта ће почне
ли са таквим наумом, успети да изнесе на видело? Одговарајући, себи и
другима, на ово питање, Мирослав Лукић налази да је она један архив, једно
ђубриште, једна хрпа, један попис – грешака, трагедија, неспоразума, патње,
погубљених илузија, пропалих нада, јалових очекивања. Антологијска песма
се, по Лукићу, добија када се све то озари једним невидљивим оком, одозго,
када се просја и протка губитком као нечим не само непролазним, него и
непроцењиво вредним, што се у изгубљеноме врежи и ведри као постхумно
злато. Ова књига је сурова ниска наше колективне и личне несреће.
С друге стране, она, скоро живо биће, у српску књижевност уводи
друкчији дах. Не само да је у њу уписан низ нових имена и књижевних судбина,
до јуче готово непознатих, него и потпуно нов систем вредновања, оно што ће
тек доћи, када се смиримо испод земље и радознали истраживач почне да
ископава. По Лукићу, тај ће на месту до јуче вредног злата пронаћи ђубриште,
а данас одбачено грумење, прошавши неопходну оксидацију, фермент, лагано
али сигурно, претвараће се у дијамант. Тај, сутрашњи, неће ценити успех, тај ће
ценити стазу самотности и упорног, свакодневног диринчења на једној
имагинарној, једино постојећој њиви. Лукић чини пажње вредан напор да на
такве личности и судбине укаже. У његовом читању добија се друкчији утисак
о стваралаштву многих „скривених“ песника који се данас налазе на маргини
догађаја…“ (стр. 38 – 39).
 
 Такође, и мала примедба на рачун уношења великог броја
сопствених песама као и песама Александра Лукића – у мањем избору од
понуђеног, место оба, иначе одлична српска песника средње генерације, било би
ефектније узглобљено у ову књигу, него прекомерност која озбиљније прети да наруши
и читав концепт ове књиге, (моје истицање – М. Л. ) иначе по свему, поновићемо,
капиталне по замисли, по садржају и остварености…“
Јагличић : „Да би додатно ојачао идејне темеље свог избора, Лукић је у
поезију убројио и оно што се у ужем смислу поезијом не може сматрати. Одломци
из разних проза, дати као поезија, уносе извесну корозију у одабрани материјал.
Такође, Лукић није имао разумевања за „нежне“ стихове, такозвану „чисту“ лирику,
па је један број талентованих песника остао у другом плану, зато што у њиховим
песмама нема оне модерне „неурозе“, тако карактеристичне за несрећни двадесети
век. Лукић је тражио „челично религиозне“ стихове са „судбинским“ дометима и
темама, оно што је хтело да се нађе на богочовечанскоме путу. Што је живота и
вредело, и коштало. Важна књига на путу српског самоосвешћења..“

 

ЛеЗ 0008235